Nedavno nas je šjor Vlado Šeks podsitija na to da je živ. Već smo bili mislili da je umra, da ga je progucala crna zemlja, da se crvi goste na kostima velikana, al onda se iznenada ukaza, zdrav, čil i vesel, na fešti povodom “34. obljetnice utemeljenja HDZ-a u Splitu”. Tamo je šjor Vlado, sićajući se slavnih uspjeha stranke, izjavija da je “Split bio jedno vrlo čvrsto jugo-militarističko središte”. I još je reka: “Mi smo se ovdje obračunavali i s Hrvatima koji su samo gledali kroz optiku jugoslavenstva, a hrvatske nacionalne interese zapuštali.”
Šjor Vladi svaka piva. Ne samo šta nam je precizno opisa mračnu prošlost Splita, već je još preciznije predstavija glavnu metodu rada HDZ-a: partija ne jača političkim radom, agitacijom, pridobivanjem simpatizera i slično, nego pri svega “obračunavanjem” i uništavanjem neprijateljske sile. A neprijateljska sila je u ovom slučaju bija cili grad. I tako je HDZ Splitu uspješno jeba mater.
Mi pinku stariji još pamtimo kakvi je pakal vlada u “jugo-militarističkom središtu”. Koncen osandesetih, recimo, Split je ima vrhunski nogometni klub, vrhunski teatar i vrhunski dnevni list. A onda je uletija HDZ da bi ka zastupnik “hrvatskih nacionalnih interesa” vrhunski sorija sve tri institucije. Pa smo dobili lišinu od Hajduka, lišinu od HNK i lišinu od Slobodne Dalmacije. Jer za koji bi klinac čovik gleda dobar fuzbal kad se igra “kroz optiku jugoslavenstva” i kad je u “hrvatskom nacionalnom interesu” da Dinamo uvik bude prvak?
Koncen osandesetih, recimo, Split je ima razvijenu industriju. A onda je uletija HDZ i u ime “hrvatskih nacionalnih interesa” sve potaraca, tako da ne ostane kamen na kamenu. Stotine firmi najpri su temeljito opljačkane, jerbo su bile u službi jugo-militarističkih sila i interesa, a zatim odvedene u propast. Rasturena je Jugoplastika, rastureno je Brodogradilište, rasturen je Jugovinil, pa Dalmacijavino, pa Uniondalmacija, pa Dalmacijacement, pa Splitska mljekara, pa Splitska pivovara, pa Lavčević, pa Pomgrad, pa Melioracija, pa Dalma, pa… Samo terminator sa kodnim imenom Kutle dobija je od HDZ-a na poklon više od sto dalmatinskih poduzeća s blagoslovom da ih u šta kraćem roku isisa, upropasti i ugasi. Pa je ovi to i učinija.
Deseci iljada Splićana su ostali bez posla, jerbo je HDZ izračuna da će se ka takvi – nezaposleni, osiromašeni, bisni, raspižđeni, stariji skloni alkoholu, a mlađi težim drogama – lakše priklonit “hrvatskim nacionalnim interesima”. Pa onda i jače pljunit na “jugo-militarizam” i “optiku jugoslavenstva” koji su im bacali ješke u vidu sigurnih plaća, mista na stambenoj listi i drugih pizdarija. I priokrenili su se Splićani, svaka čast. Grad bez ikakve desne tradicije priko noći je posta desničarska utvrda. Šjor Vlado Šeks i kompanija su napravili “obračun” bez greške. Zato triba pošteno priznat: nema te stranke, a bome ni elementarne nepogode, koja je Split mogla sjebat uspješnije od HDZ-a.
Jerbo kad sve zbrojiš, više je u Splitu ostalo ruševina iza HDZ-a, nego iza savezničkog bombardiranja, pošto su saveznici bombizavali grad par dana, a HDZ se nije gasija par decenija. Još otkad je Sanader na početku devedesetih ka kazališni intendant istira sve Srbe iz teatra, e da mu predstave, koncerti i opere ne bi vonjale na jugo-militarizam. I otkad su naoružani hadezeovci iz Slobodne izbacili Joška Kulušića, urednika koji je toj novini stvorija ugled i renome, e da se kroz foje ne bi širila “optika jugoslavenstva”. I otkad su iz Hajdukovih vitrina izbacili pehare maršala Tita, e da bi se istorija kluba šesnije uklopila u “hrvatski nacionalni interes”. I otkad su hadezeovi športski djelatnici KK Jugoplastiku pritvorili u KK Split, uspivši od evropskog šampiona učinit provincijsku lišinu, e da bi Cibona mogla ić stopama Dinama…
U dvi riči – u HDZ-u su skužili da uspješan Split nikako ne more bit u “hrvatskom nacionalnom interesu”. Znači, da bi se ispunija “hrvatski nacionalni interes”, mora se stvorit neuspješni Split. Pa ga je HDZ i stvorija. “Obračunom”, ka šta je tačno istaka šjor Vlado Šeks na nedavnoj partijskoj fešti.
Zato je uz razaranje industrije, kulture, sporta i novinstva, išlo i razaranje kolektivne memorije. Iz naziva splitskih ulica zbrisani su splitski partizani, mada ih je iljade ginulo po sutjeskama i neretvama. Sve one zlate šegvić i đordane borovčiće HDZ je itnija u škovace, skupa sa žrtvama fašizma. Borci Prvog splitskog partizanskog odreda ponovo su striljani. Umisto njih, ulicu je dobija Pavelićev ministar Mile Budak, a spomenik Pavelićev koljač Rafael Boban. Na ti je način jugo-militarizam zaminjen ustaškim humanizmom i mirotvorstvom.
U istom điru je i Obala maršala Tita postala Obala Franje Tuđmana. Neki vole reć da je tako splitska riva pala sa konja na magarca, ali ti šta to govore su jugo-militaristički tovari. Radi takvih je šjor Vladina stranka podigla Tuđmanu spomenik podno Pazara. Kad u Splitu vidi brončanu figuru ličnosti koja je dala sve od sebe da uništi grad, normalan čovik razumi da je Split misto koje se more pofalit Dioklecijanovom palačom, Marjanom, rivom, kampanelom svetog Duje i štokholmskim sindromom.
Da i ne spominjemo sve one podvige hadezeovskih aktivista u borbi sa izdajnicima i šporkaćunima šta su pošteni hrvatski svit tili trovat sa “optikom jugoslavenstva”. Feral je spaljivan na Pjaci, dok su policjoti držali stražu. Smoje je pljuvan na ulici. Dalmatinskoj akciji je bačena bomba u kancelariju. Rečenom Kulušiću, kad je tija pokrenit novi splitski dnevni list, u Žrnovnici je dinamitom srušena zgrada u koju se tribala smistit novinska rotacija. U HDZ-ovoj kužini sastavljeni su spiskovi više iljada stanova iz kojih su silom izbačeni Srbi i vojni penzioneri, a milom useljeni žitelji koji bolje pašu “hrvatskim nacionalnim interesima”.
A specijalno značajna promjena učinjena je jušto u središtu “jugo-militarističkog središta” – u splitskoj vojnoj luci Lora. Kad su trupe zločinačke JNA, posli dva dana puškaranja, napustile kasarnu, mudrom odlukom HDZ-a i državnog vodstva tu se smistija fini, mali, pitomi, mediteranski i pitoreskni koncentracioni logor. Di su razigrani hrvatski domoljubi godinama zatvarali, batinali, mučili sa strujom i ubivali Splićane srpske nacionalnosti.
Šjor Vladi Šeksu je taj slučaj sigurno posebno pri srcu, jerbo je ka tadašnji državni tužilac taman bija povuka tužbu protiv Merčepovih ubojica iz Pakračke Poljane i pustija ih na slobodu. Time je šjor Vlado Šeks, istaknuti hadezevac, posla službenu poruku da se domoljubne aktivnosti u Lori mogu slobodno i nesmetano nastavit. Pa su se one i nastavile sve do kraja rata. A godinama posli rata, kad se HDZ konačno suočija s opačinama šta su pod partijskom komandom u ratu počinjene, isprid Lore je podignut spomenik logorskom osoblju.
Eto, na ti se način šjor Vladina stranka “obračunavala” sa splitskim jugo-militarizmom. Nadljudskim naporima uspila je sorit, uništit i degradirat sve šta je u Splitu išta vridilo, uključivši moralne standarde. Čak je i hotel Marjan, di je pri 34 godine bija utemeljen splitski HDZ, malo posli osvajanja vlasti osvanija zatvoren i takav osta do danas. Jerbo ga je lupež za lupežom pljačka i priprodava onom sljedećem. Normalna stvar – bolje da hotel ne radi, nego da bude u službi “optike jugoslavenstva”.
Nije to bija mali uspjeh. Tribalo se domislit taktici da ti taracanje postane stvaralački čin. Da kroz destrukciju iskažeš konstruktivnost. Triba znat stvorit ništa iz nečega. Jerbo kad od onog šta je bilo nešto stvoriš ništa – ništa ti ne stvara probleme. Ništa je naša budućnost.
Nekad uspješan u mnogim poljima, Split danas ima mizeriju od industrije, mizeriju od kulture, mizeriju od sporta, mizeriju od novinstva, šta će reć da se idealno uklopija u “hrvatske nacionalne interese”. Ka turistička kulisa, more se pofalit Dioklecijanovom palačom, Marjanom, rivom, kampanelom svetog Duje i štokholmskim sindromom. Dobro, i spomenikom ustaškom koljaču u Ulici Ruđera Boškovića.
Na nesriću, još ima jugo-militarističkih elemenata u ovom gradu. Nema ih baš puno, al ih se ipak nađe. Jedan upravo priko ovog teksta poručuje šjor Vladi Šeksu da jede govna, skupa sa svojom stranačkom kamarilom. Ali bez brige, sad ćemo kurbinom sinu začepit šporka usta. Speštat ćemo ga ka komarca. Umukni više, gubo gubava – paf!
