„Moramo da raskrstimo sa univerzitetskim diplomama niske vrednosti.“ Ko je to rekao i kada? Mogao je to biti Riši Sunak prošlog oktobra. Ili Sunak prošlog jula. Ili Sunak pretprošlog avgusta. Ili Nadim Zahavi pet meseci ranije. Ili Mišel Donelan u novembru 2020. Ili Gavin Vilijamson u maju 2020. Ili Demijan Hajnds prethodne godine. Ili Sem Džima 2018. Ili Džo Džonson 2017. Pa čak i laburistkinja Margaret Hodž pre više od 20 godina.
Ipak je to ovog puta bio Sunak u kampanji prošle nedelje. „Neke univerzitetske diplome izneveravaju mlade ljude“, rekao je on novinarima. Otprilike bi svakom petom studentu „bilo finansijski bolje“ da nisu išli na fakultet, dok „jedno od troje diplomaca radi posao za koji diploma nije potrebna“. Sunak je obećao da će ukinuti „obmanjivačke diplome“ i zameniti ih sa 100.000 šegrtskih mesta.
Ova se diskusija toliko puta podgrevala da je načisto obljutavila. Pa ipak je političari i dalje vraćaju na sto, uvereni da time pokazuju razumevanje za navodnu odbojnost naroda prema „univerzitetski obrazovanoj liberalnoj eliti“.
Šta je, međutim, diploma „niske vrednosti“? Malo je političara koji galame o „obmanjivačkim studijskim programima“ ili „Miki Maus diplomama“ spremno da precizira koje namerava da ugasi. Jasno je da su neki studijski programi bolji od drugih. Ali definisanje vrednosti kursa – za koga i za koje svrhe – nije lak zadatak.
Za mnoge političare (i ne samo u ovoj vladi), vrednost diplome se meri prvenstveno metrikom kao što je proporcija studenata koji nisu uspeli da završe studije i onih koji nađu visoko kvalifikovane, dobro plaćene poslove. Studije humanističkih nauka ili medija često se smatraju od niske vrednosti jer je njihova ekonomska nagrada mala u poređenju sa tzv. stem programima (nauka, tehnologija, inženjering i matematika), bilo u smislu ekonomskog razvoja ili lične naknade.
Ironija je, međutim, u tome da najviše stope prekida studiranja na univerzitetima imaju računarske nauke, poslovne i administrativne studije, te inženjering i tehnologija. Najniže su, osim medicine, stomatologije i veterine, na studijama jezika, istorije i filozofije. Stereotipi i realnost ne moraju nužno da se poklapaju.
Kada je reč o šegrtovanju, činjenice su opet u sukobu sa narativom. Za vladu koja tako veliča šegrtovanje, upadljivo je da je broj onih koji postaju šegrti pao sa 509.400 u 2015/16. na 337.100 u 2022/23, što je pad posebno izražen među mladima. Skoro polovina svih koji počinju da uče zanat sada su stariji od 25 godina, što je procenat koji je porastao poslednjih godina.
Samo je 54% šegrta uspešno završilo obuku i ocenjivanje u školskoj 2022/23. godini, dok je skoro polovina odustala zbog lošeg kvaliteta obuke. Kako se primećuje u jednom izveštaju: „Kada bi studenti viših ili visokih škola napuštali studije u tako velikom broju ili podnosili slične žalbe, to bi bio nacionalni skandal.“
U izveštaju se takođe navodi da svaki peti šegrt i više od četvrtine onih na početnom nivou uopšte nisu dobili „nikakvu obuku za radno mesto od svog poslodavca“. Šegrti se „često tretiraju kao radnici, a ne učenici“, primorani da rade na „niskokvalifikovanim pozicijama, dok su plaćeni daleko manje od nacionalnog minimalca“. U izveštaju se zaključuje da „mnoga trenutna ’šegrtovanja’ nemaju nikakve veze sa stvarnim zanimanjima, dok neki poslodavci izmišljaju lažne nazive poslova kako bi dobili subvencije za šegrte“. Moglo bi se reći da su to „Miki Maus zanati“, mada neće izazvati bes ministara ni šokantne naslove u Telegrafu ili Dejli Mejlu.
Šegrtovanje je izuzetno važno jer milionima ljudi pruža vrednu opciju, i trebalo bi da dobije odgovarajuću pažnju vlade. Umesto toga, političari radije izazivaju moralnu paniku zbog nekvalitetnih univerzitetskih kurseva, dok u velikoj meri ignorišu nedostatak kvaliteta na mnogim zanatima.
Takođe se često ignoriše uticaj društvene klase na iskustva i rezultate učenika. Jedna prošlogodišnja analiza pokazala je da studenti koji su ostvarili pravo na besplatne školske obroke, što je indikator siromaštva, ređe diplomiraju i ređe će imati dobre ocene, naći dobar posao ili otići na dalje studiranje. Poboljšanje kvaliteta kurseva uglavnom se ne bavi tim nejednakostima.
Vlada je 2017. godine uvela okvir za izvrsnost u nastavi, sistem ocenjivanja koji univerzitetima dodeljuje zlatne, srebrne i bronzane oznake zasnovane na statističkim podacima o „studentskom iskustvu i rezultatima“. Međutim, analize otkrivaju da „oni sa zlatnim rejtingom regrutuju daleko manje studenata sa pravom na školski obrok“. Takođe pokazuju da to da li je kurs dobio zlatnu, srebrnu ili bronzanu akreditaciju malo utiče na nejednakost u rezultatima. „Cinično tumačenje“ rezultata, zaključuje se u analizi, jeste da univerziteti „koji žele da obezbede najveće priznanje za izvrsnost u nastavi, treba da se fokusiraju na regrutovanje što manjeg broja studenata iz siromašnih sredina“.
U osnovi svega toga leži činjenica da su politike kolonizovane idejom da obrazovanje treba tretirati kao vredno prvenstveno zbog njegovih ekonomskih koristi, bilo ličnih ili nacionalnih. To je perspektiva koja je univerzitete pretvorila u preduzeća, studente u potrošače, a znanje u robu. Predstava o učenju kao dobru po sebi, kao načina da unapredimo kvalitet svog života, sada se ismeva kao beznadežno naivna, ili privilegija elitnih studenata.
Instrumentalistički pogled na obrazovanje često se predstavlja kao sredstvo za unapređenje učenika poreklom iz radničke klase, tako što ih osposobljava za tržište rada. U stvarnosti, studentima se time govori da treba da uče ono što odgovara njihovom postojećem položaju. Kako je Marta Gil prošle godine primetila, mnogi političari i komentatori vrednuju univerzitetsko obrazovanje kao sredstvo „da se uzdignu ljudski životi i nahrani duša, bez obzira na benefite na tržištu rada“ – ali samo za određenu klasu ljudi. „Studenti na koje smo skloni da primenjujemo finansijsku – a ne duhovnu – računicu kada je u pitanju visoko obrazovanje, obično su oni iz siromašnijih sredina“.
Za imućne, obrazovanje znači obogaćivanje duše. Za studente iz radničke klase, prvenstveno se posmatra kao put na tržišta rada. Na njih se gleda kao na ljude koji imaju koristi od „stručnog“ učenja. Kako napominje analitičar obrazovanja Džim Dikinson, pomoćnik urednika platforme za visoko obrazovanje WONKHE: „Kada govorimo o studijskim programima ’niske vrednosti’, ne postoji li opasnost da zapravo mislimo na ’studente male vrednosti’?“
