Foto: Reuters
Napad Hamasa na Izrael i izraelski napad na Gazu, koji još traje, već su izazvali ogromna razaranja i strah. Hamas je 7. oktobra ubio oko 1.200 Izraelaca. Tokom nešto više od šest nedelja, koliko je otad prošlo, izraelska vojska je, po nekim procenama, ubila najmanje 13.000 ljudi u Gazi. Na obe strane vladaju strah i mržnja. Obuzeti žalošću i gnevom, ni Izraelci ni Palestinci ne uspevaju – a često i ne pokušavaju – da priznaju bol i ljudskost onima na drugoj strani. Ako neprijatelj nije u potpunosti ljudsko biće, nije moguće nikakvo političko rešenje. A dovde su nas doveli upravo neverovanje u takvo rešenje i dehumanizacija koja ga prati. Pored stvarnog mirovnog procesa, potreban nam je i projekat rehumanizacije koji će ga podržati. Šta bi takav projekat mogao da sadrži?
Godine 2005. grupa bivših izraelskih vojnika koji su odbili da služe na Okupiranim teritorijama sastala se s grupom Palestinaca koji su se borili protiv izraelske okupacije i proveli određeno vreme u izraelskim zatvorima. Sastanak je održan u skromnom hotelu u Bejt Džali, u blizini Vitlejema, na okupiranoj Zapadnoj obali. Bio je to kraj druge intifade, koja je odnela živote oko 3.000 Palestinaca i 1.000 Izraelaca. Mnogi ljudi u grupi aktivno su učestvovali u nasilju.
I ja, Avner, bio sam tamo. Rođen sam u kibucu u središtu Izraela i odgajen u uverenju da je Izrael sigurna luka izraelskog naroda, naše jedino sigurno mesto na svetu, i da je moja dužnost da ga branim. Video sam Izrael kao liberalnu demokratiju. Znao sam za „okupaciju“, ali mi je realnost tog događaja bila neodređena i daleka. Kad je došlo vreme da služim vojsku, 1994. godine, prijavio sam se kao dobrovoljac za Sajeret Matkal, elitnu jedinicu komandosa. Izašao sam 1998, a ubrzo posle izbijanja druge intifade, dve godine kasnije, pridružio sam se grupi aktivista Tajuš i prvi put otišao na Zapadnu obalu kao civil. Video sam srušene kuće, raseljene zajednice, zapečaćene bunare. Moje maglovito razumevanje okupacije se izbistrilo. Sve je to uradila moja vojska, vojska u kojoj još služim kao rezervista. To ugnjetavanje bilo je moje delo. Kad su rezervisti jedinice Sajeret Matkal počeli da obavljaju zadatke na Zapadnoj obali, odlučio sam da to javno odbijem, zajedno s još 12 vojnika i oficira. Nekoliko dana kasnije pozvao me je prijatelj i rekao mi da grupa Palestinaca želi da se sretne s izraelskim „neposlušnicima“.
Na tom prvom sastanku bili smo radoznali i uplašeni. Okupili smo se u jednoj hotelskoj sobi i sedeli oko dugačkog stola zureći jedni u druge i napeto se osmehujući. Nismo se poznavali i nismo znali šta da očekujemo. U sobi je vladala neprijatna, sumnjičava tišina. Samo neku godinu ranije možda smo pucali jedni na druge.
Nije bilo nikog da nas pokrene. Sedeli smo oko istog stola, neki sa strane okupatora a neki sa strane okupiranih. Izraelci su bili privilegovani, Palestinci lišeni čak i najosnovnijih ljudskih prava. U to vreme nismo shvatali koliko je duboka ta podela, kako utiče na nas čak i dok govorimo. Bile su nam potrebne godine da bismo naučili kako asimetrija moći deluje na naše ličnosti, na našu interakciju. Ali odmah je bilo očigledno osećanje da uprkos svemu što nas razdvaja imamo nešto zajedničko: iskustvo odrastanja u ratu, pripremanja za nasilje. Od malih nogu su nas učili da je naša dužnost da se borimo i – ako se ukaže potreba – da ubijamo ljude koje nikad nismo upoznali, ljude poput ovih s kojima smo sada sedeli.
Tišina je potrajala. Onda se jedan Izraelac predstavio i prilično spontano ispričao gde je odrastao, gde je služio vojsku i šta ga je dovelo ovde. Zatim je jedan Palestinac ispričao svoju ličnu priču. Neki su postavljali pitanja, drugi su naizmenično govorili o svojim iskustvima. Razgovor se nastavljao. Dogovorili smo se da se ponovo sretnemo.
***
Ja, Sulajman, rodio sam se u selu Hizma, severoistočno od Jerusalima, u starosedelačkoj palestinskoj porodici. Odrastao sam pod izraelskom vojnom upravom i doživeo brutalnost iz prve ruke. Video sam kako nam otimaju zemlju da bi omogućili širenje izraelskih naselja i osećao gnev i bespomoćnost svojih roditelja. Kao da smo se gušili; otiman je naš prostor, poricano naše mesto. Kao tinejdžer nisam uspevao da pretočim ta osećanja u reči, ali su me ona navela da se pridružim oružanoj borbi. Želeo sam da se borim za slobodu. Kad sam imao četrnaest godina, jedan moj drugar, čiju je kuću srušila vojska, i ja napali smo dvojicu vojnika na odmoru da bismo im oteli oružje. Nismo uspeli. Samo smo im naneli lake povrede pre nego što smo pobegli.
Uhapsili su me za nekoliko dana, izložili fizičkom i psihičkom mučenju i osudili na petnaest godina zatvora. Dok sam radio u zatvorskoj biblioteci, pročitao sam sve što sam mogao da nađem o sukobu i shvatio da vojna sila ne može da odredi čiji je narativ onaj pravi, čija je ovo zemlja. Počeo sam da učestvujem u štrajkovima glađu i da shvatam nenasilje kao alternativu oružanoj borbi. Kad su me pustili posle deset godina, počeo sam da se zalažem za nenasilan otpor okupaciji i tražim partnerstvo s Izraelcima koji veruju u slične vrednosti. Kad sam čuo za grupu koja se okupila u Bejt Džali, pridružio sam im se na njihovom drugom sastanku.
Tog puta svoju priču je podelio i Hen Alon. On se rodio i odrastao u Tel Avivu. Njegov otac se borio 1967. i opet 1973. Iz drugog rata vratio se promenjen, kao da je u borbama izgubio deo sebe. Hen je odrastao želeći da mu nadoknadi taj deo koji je nestao. Želeo je da bude vojnik kao njegov otac, da bude heroj koji odlazi u rat i vraća se kao pobednik. Pridružio se oružanom korpusu 1987. i ubrzo postao oficir. Izbila je prva intifada i Hen je uglavnom bio na Zapadnoj obali i u Gazi, gde je patrolirao, nadzirao policijski čas, stražario na kontrolnim punktovima, jurio i hapsio mlade ljude koji su bacali kamenje i Molotovljeve koktele i demolirao kuće Palestinaca za koje se sumnjalo da su pobunjenici. To su bile njegove redovne aktivnosti tokom većeg dela četvorogodišnje vojne službe, a onda i jedanaest godina u svojstvu rezervnog oficira – sve do onog dana kad to više nije mogao da podnese. Godine 2002. Hen se našao u grupi izraelskih oficira i vojnika koji su javno saopštili da više neće služiti okupaciji. Nazvali su se „Hrabrost odbijanja“. U Bejt Džali je prvi put govorio o kućama koje je rušio pred ljudima koji su u njima živeli.
Basam Aramin je odrastao u malom selu nedaleko od Hebrona. Kao tinejdžer, sa svojim drugarima je bacao kamenje na izraelske vojne džipove koji su ulazili u njihovo selo. Kasnije su našli neke ručne granate i bacili ih na izraelsku patrolu. Promašili su, ali je Basam uhapšen i osuđen na sedam godina u izraelskom zatvoru. Tu je upoznao neke izraelske stražare i njihovo viđenje konflikta, i počeo da razmišlja o mehanizmima i sistemima verovanja koji su njegove čuvare pretvorili u zatvorske stražare, a njega u zatvorenika. Shvatio je da samo nenasilna borba može da ga oslobodi od ugnjetavanja i istovremeno sačuva njegovu ljudskost. Na sastanku u Bejt Džali Basam je prvi put ispričao svoju priču ljudima koji su možda bili mete njegovih granata.
Između nas su još stajali zidovi. Ali dok smo govorili i slušali jedni druge, bušili smo male otvore u tim zidovima i zamišljali kako bi bilo kad bismo bacili pogled na sebe s druge strane. Bivši izraelski vojnik zna kako doživljava svoju uniformu, poznaje osećanje dužnosti i ponosa koje s njom povezuje. Ali kako tu uniformu opaža mlada Palestinka kad se probudi usred noći jer su joj u kuću upali vojnici koji nose tu uniformu? Palestinci znaju od malih nogu šta za njih znači „otpor“ i zašto odlučuju da budu njegov deo. Ali zašto Izraelci tu ista borbu, tako opravdanu s palestinskog stanovišta, često vide kao „terorizam“?
Zahvaljujući mnogim takvim nezvaničnim susretima shvatili smo da pričanjem sopstvenih ličnih priča jedni drugima i samima sebi zapravo govorimo o svojim društvima i o sukobu među njima. Počeli smo da osećamo da nam je svima odmah po rođenju uručen scenario koji su napisali drugi ljudi i u kom su nam dodeljene uloge neprijatelja. I shvatili smo da pričanjem svojih priča razbijamo te likove i preuzimamo odgovornost za svoje postupke. Osnovali smo „Borce za mir“; tako smo nazvali svoju grupu jer smo želeli da širimo uverenje da se možemo promeniti, da možemo pretvoriti nasilje u poverenje, bol u saosećanje, rat u mir.
***
Otad su „Borci za mir“ privukli hiljade učesnika. Grupa se više nije sastojala samo od bivših boraca. Shvatili smo da su svi koji ovde žive na neki način upleteni u nasilje; važno je samo da prepoznamo sopstvenu sposobnost da se ne povinujemo nagonu za osvetom. To ne znači odustajanje od politike i povlačenje iz akcije. To znači zajedničku borbu, odlučnu ali nenasilnu, protiv snaga koje nas guraju u ugnjetavanje i nasilje.
Ta borba je teška. Mnogi ljudi, ovde i širom sveta, veruju da je ovaj sukob osuđen da se stalno nastavlja. Mi, naprotiv, insistiramo na tome da ljudi i društva koja oni prave nisu okamenjeni entiteti već procesi otvoreni za intervencije. Nije reč o tome da je sve moguće. Prošle traume, zavisnosti i navike mišljenja ograničavaju naš horizont. Duboko ukorenjene verske tradicije na obema stranama polažu pravo na celu zemlju; one neće iščileti. Ali oba društva imaju i ideje o kompromisu – kao što je sulha (na arapskom „pomirenje“), plemenski mehanizam za rešavanje sukoba koji je overilo vreme – i upravo na te ideje možemo da se oslonimo u traženju mirnog rešenja.
Proces rehumanizacije za koji se mi zalažemo nije buket lepih želja. On znači viđenje svih ljudskih života kao jednako svetih i opiranje svim ideologijama i mehanizmima koji jednu grupu ljudi izlažu nasilnom i ugnjetačkom ponašanju druge grupe. Naša vizija ne briše asimetriju u moći između Izraelaca i Palestinaca, ali je preispituje. Radeći kao ravnopravni partneri u odlučivanju i formulisanju naših poruka, trudimo se da otelovimo budućnost koju želimo da stvorimo, a ne samo da o njoj govorimo.
Okupacija je najveća prepreka na putu ka budućnosti i mnogo energije trošimo boreći se protiv nje. Bunili smo se protiv neravnopravnog pristupa vodi u Južnim hebronskim brdima, protestovali protiv širenja izraelskih naselja na Zapadnoj obali i organizovali se protiv raseljavanja palestinskih zajednica u dolini Jordana. Opirali smo se ograničenjima slobode kretanja za Palestince, rušenju njihovih kuća koje su sprovodili izraelski doseljenici i zatvaranju palestinske dece. Naši aktivisti, Palestinci i Izraelci, izveli su zajedno više stotina direktnih akcija, mitinga, marševa, javnih govora i komemorativnih svečanosti. Bojkotovani smo, tučeni, ponekad hapšeni, a sve zbog – kakva ironija! – „ometanja mira“.
Tačno je da smo ovde da bismo nešto ometali: ugnjetački sistem koji tako dugo traje da je u očima većine Izraelaca i mnogih ljudi u inostranstvu bezmalo naturalizovan. Ovde smo da poremetimo beskrajan lažni „mirovni proces“ koji prikriva širenje naselja i produbljivanje izraelske okupacije, koja je sad postala sistem sličan aparthejdu. Zalažemo se za proces koji može da obezbedi i jednom i drugom narodu bezbednu, slobodnu i dostojanstvenu budućnost u ovoj zemlji tako da nijedan od njih ne bude izložen nasilju ili ugnjetavanju onog drugog.
***
Nije bilo lako ostati veran tim principima. Naša aktivistička zajednica teško je pogođena nasiljem. Ćerku Basama Aramina, desetogodišnju Abir, upucali su izraelski vojnici 2007. godine. Ahmad Hilu, jedan od naših palestinskih aktivista, izgubio je desetine najbližih i bliskih u izraelskim bombardovanjima Gaze 2014. Pre tri nedelje Ahmad je saznao da je njegova rođaka, žena s posebnim potrebama, izvučena iz ruševina u Tel el Havi, predgrađu grada Gaze. Umrla je nekoliko dana kasnije.
Naša palestinska koleginica Fatima ima porodicu u Gazi, kao i Ahmad. Tokom prethodnih nekoliko nedelja desetine njenih rođaka bili su prinuđeni da napuste svoje domove, od kojih su mnogi pretvoreni u ruševine. Njena sestričina izgubila je nogu u jednom od bombardovanja. Samo trideset kilometara od Gaze, jedan od naših izraelskih kolega, Nurit Badaš, izgubio je dugogodišnjeg druga, mirovnog aktivistu koga je ubio Hamas 7. oktobra.
Ali čak i gubitak se može pretvoriti u saosećanje. Osamnaest godina „Borci za mir“ održavaju zajedničke komemorativne svečanosti za one koji su ubijeni u sukobu. Ovogodišnjoj ceremoniji je prisustvovalo 15.000 ljudi. Pre nekoliko godina, započeli smo zajedničku godišnju Nakbu, komemorativnu ceremoniju posvećenu raseljavanju i brisanju stotina palestinskih zajednica 1948. godine: svako rešavanje sukoba mora uzeti u obzir te događaje.
Naše ceremonije naglašavaju posledice masovnog nasilja po pojedince. Izraelci i Palestinci koji su izgubili svoje najdraže ili doživeli raseljavanje dele svoja iskustva i izražavaju svoju posvećenost životu i slobodi uprkos bolu, ali i zbog njega. Podeliti gubitak znači priznati ljudskost neprijatelju i videti da smo kao pojedinci svi žrtve ovog nasilja koje se stalno ponavlja. Ali smo i njegovi počinitelji.
To je naša druga ključna poruka. Rat je izbor; imamo mogućnost da izaberemo drukčije kako bismo sprečili buduće žrtve. Na nama je da ukinemo razloge za nasilje, okupaciju, ideologije mržnje i nadmoći. Oni od nas koji su nekad bili upleteni u nasilno ugnjetavanje Palestinaca ili u nasilan otpor izraelskoj okupaciji teže ne da poreknu našu prošlost već da rade s njom, da je pretvore u osnovu za zajedničku, konstruktivnu aktivnost. Kad tako mnogo ljudi, ovde i širom sveta, otvoreno ili potajno želi da jedna strana pobedi drugu silom, mi insistiramo, kao što smo uvek činili, na tome da ovaj sukob ne može biti rešen vojnim sredstvima. Držimo se svoje ljudskosti. Kroz ovu oluju vodi nas vrednost svakog života.
Sulaiman Khatib i Avner Wishnitzer, The New York Review of Books
Prevela Slavica Miletić
