“Šta bi radili da vi niste došli u Beograd,
kao što ste mogli da ne dođete
i kao što bi bilo bolje da niste ni došli?”
Duško Radović
Deci koja bi trebalo da se rode u Novoj godini, poželeo bih da to ne čine.
Neka se grčevito drže za neki od unutrašnjih majčinih organa i ne puštaju nikako.
Ne izlazite iz tople i bezbedne majčine utrobe. Napolju je mrak i hladno. Nema nikog na ulici. Policijski čas.
Ako ipak dođe do vašeg izlaska na svet, pogrešili ste i zemlju i vreme.
Ovo je zemlja završetaka, a ne početaka.
Dok će vaša majka huktati, a doktor cimati za glavu, vi zakukajte najglasnije što možete, uhvatite ton, jer ćete u ovoj zemlji kukati do kraja života.
Kao prvo, možete biti zamenjeni u porodilištu. Umesto da kao predstavnik neke strane firme često putujete preko “bare”, vi ćete završiti kao moler u Marinkovoj bari.
Do polaska u školu vaspitavaće vas ulica i tu ćete moći i nešto dobro da naučite.
Polaskom u ovakvu školu kakva je danas, počinje urušavanje vaše ličnosti.
Učitelji i profesori dobijaće još uvek tople i friške udžbenike upravo izašle iz štamparije u kojima ćete, u zavisnosti od toga ko je na vlasti, učiti iz istorije da su uvek neki drugi krivci i zločinci, a naše masovne ubice postaju nacionalni heroji, na čijim delima morate da se učite jer samo tako postajete pravi Srbin.
Knjige iz geografije menjaće vlasnike teritorija, granice će biti sulude, isti jezik biće seciran na nekoliko.
Ovi iz vlasti trudiće se da se sve manje razumemo, kao da nikada nismo imali nikakve veze ni s kim.
Ja vas molim: bacite sve te školske udžbenike u pizdu materinu i zajebite ih i ne idite više u takve škole. Hoće da naprave monstrume od vas i da zamrzite one narode s kojima smo nekada bili zajedno, a koje vi još niste ni upoznali.
A kakvih su sjajnih likova imali – Slovenci, Hrvati, Muslimani iz BiH, Albanci…
U Srbiji nećete ni danas moći da učite da su ovde posle kraja Drugog svetskog rata mnogi časni ljudi bili ubijani. Oteta im je imovina, kuće, fabrike. Smetali su dželatima zbog onoga što oni sami nisu nikada mogli da imaju, steknu i nauče. Talenat, znanje, dostojanstvo, kulturu, kreativnost, ideje, strane jezike…
To je isprobani put koji vodi ka uništavanju jednog društva.
Prvo uništiš i najuriš iz zemlje sve ono što vredi, a onda je sve mnogo lakše i otvoren je put ka kriminalu, korupciji i besramnoj pljački naroda.
U Srbiji danas u svakoj školi već u prvom razredu osnovne na kraju časova ostaju uvek sami s učiteljicom jedan dečak ili devojčica. Vrata se zatvaraju. Nije u pitanju pedofilija već početak obuke malih cinkaroša i otkucatora koji će kada budu porasli, postati veliki cinkaroši i veliki otkucatori i služiti državi i biti od neprocenjive važnosti za njen smrad i ljigavost.
Za sada otkucavaju ko je na odmoru pričao nešto protiv direktora. Kasnije će, na fakultetu, drukati profesore i dekane, kasnije kolege s posla, u vojsci drugove.
Neka deca će ih se stideti, a neki će već odmalena držati prst uperen u druga koji ima lepšu i šareniju loptu.
Vi, koji ćete se roditi, budite lopovi ako ste gladni. Slažite ponekad. Budite loš đak, bežite s časova, ponavljajte razrede, ali nikad, nikad nemojte biti otkucator, jer tada prestajete da budete ljudsko biće.
Kada dođe Nova godina, nemojte slaviti unapred tu koja dolazi već onu koja je prošla i u kojoj smo makar ostali živi.
U neka dobra vremena, po planu i programu morali smo da pročitamo celokupna Krležina dela i to je bilo dobro, zato što bih samo slušao, a ne bih nikad sam spoznao kakav je bio književnik.
U ovoj zemlji ovi što vode obrazovanje i prosvetu kažu da naša deca ne treba da uče hrvatske i ostale pisce i pesnike. Šta će im kad ima toliko naših, boljih.
Pravite bogalje od mnogih generacija. Danas su deca po školama u Srbiji osiromašena za stihove Prešerna, drame Ivana Cankara, Župančića. Osiromašena za pesme velikih Tina Ujevića, Cesarića, za stvaranja Šenoe i Matošića. Neće nikada doznati zašto je Modra rijeka Mak Dizdara, ni Beli mugri i Berači duvana Koste Racina.
Danas mnogi učenici na kraju godine dobijaju zahvalnice što nisu u toku godine prebili nijednog od profesora.
Ionako vam ta škola neće biti potrebna kasnije u životu, nimalo.
Posao ćete dobiti samo ako postanete član SNS.
Od onih mladih, pametnih, kreativnih, koji odskaču od ostalih, vlast će imati samo strah zato što u svojim redovima nema takve kapacitete koji mogu da prate rad mladih genija. Oteće im se. Preuzeti položaje. Zavladati Srbijom. Neka idu u inostranstvo pa neka oni tamo trljaju glavu šta će s njima. Bolji su nama ovi naši, nepismeni… Poslušniji su i ne prave nikakvih problema.
Kada smo sa školom odlazili na izlete i ekskurzije, majke bi nam pržile prženice i govorile da moramo sve pojesti. Drugi su nosili hleb s margarinom, retki s jeftinom salamom “podrigušom”, s domaćim ajvarom ili mašću. Neki su imali samo krišku hleba, a neko je samo držao ruku kao da ima nešto u njoj. Tu su i neizbežna tvrdo kuvana jaja i so, uvijena u maramicu. Bilo je i sardina u konzervi s enormnim količinama crnog luka, sve dok nije počelo da smeta devojčicama.
Sve bi to skupili na jedno mesto i podelili drugarski, kao što smo sve u ono vreme delili… I onda smo svi imali.
Danas, na ekskurziji, neko će skupiti koju kintu za sendvič i podeliti s drugom, a neko će s ogromnom lovom u luksuznom restoranu sam jesti slojanjen Šatobrijan za dve osobe, uzaludno čekajući drugog.
Danas, sa školom, na ekskurziju putujete u Egipat, Francusku, Španiju… Otac i majka se zadužuju, dižu kredite.
Mi smo bili nedelju dana s ciganima sviračima u Vranjskoj banji i nikada nam nije bilo lepše.
Kad sam ja išao u školu, devojčice su nosile kecelje, dečaci kaputiće plave ili crne boje. Ispod njih svako je imao ono što su roditelji mogli da mu priušte. Kod mnogih se keceljama i kaputićima skrivala sirotinja i nisu ih skidali ni van škole.
Postajali su svakodnevna odeća hiljadama dece rođene tri i po godine od kraja Drugog svetskog rata.
Danas će, ako se uopšte uvedu ili vrate, te školske uniforme na nekoliko sati u toku dana pokušati da izjednače ogromne socijalne razlike u društvu, koje nekada davno nisu postojale ili nama nisu bile dostupne.
Nije bio nijedan automobil u mojoj ulici. Nijedan televizor. Putovali smo kod rodbine u unutrašnjost, vozom. Noć provodili na klupi železničke stanice u Stalaću i izjutra hvatali „Ćiru“ do Kruševca.
Prvi poremećaji u socijalnoj i pravnoj ravnoteži moći nastali na kriminalizovan način počeli su da stvaraju talas koji je danas toliko narastao da jedino on može da utiče na promenu vlasti u Srbiji.
Danas u školama pored mobilnih telefona možda se nađe negde i neka „puškica“ s odgovorima na pitanja.
Mi, koji smo završili sve škole u zemlji u kojoj nikada nije bilo prave slobode i demokratije, čekamo već dugo cedulju na kojoj će pisati „Beograd noćas mora pasti“.
Melje nas i uništava Vučićeva ubilačka mašinerija.
Napisao je Majakovski u svojoj drami „Hladan tuš: Još jedan mali napor i na sve ćemo oguglati.
Oguglati, to je gore od smrti.
Idem u svoju poslednju pobunu. Biću u prvim redovima. Bolje da me ubije vojska ili policija nego da umrem u krevetu ili od korone ili da me zgazi neki mali džukac pa da dobije dva dana uslovno i još da peva – Moj će tata raditi pa će čiku platiti…
Voleo bih da to bude na Trgu, gde su me otac i majka poveli na moju prvu, jednu od mnogih u kasnijem životu pobuna u odbranu Trsta i gde sam u obližnjem parku kao dete brao s majkom travu za pletenu korpicu u koju smo stavljali šarena jaja za Uskrs.
Tu, blizu klupe, gde sam jedne zimske večeri prvi put poljubio moju Smiljku.
Možda će neko ostati živ i za sledeću revoluciju?
Da rušimo ove koji će doći.
