Printscreen/Instagram
Pojava srpskog autokrate u snežnom okruženju, koji više laže nego što govori istinu, okovala je ledom moja sećanja na vreme, kad je kao glavni izvršilac Šešeljevih fašističkih orgija uništavao moj rodni Zemun. Setio sam se i vremena pre tog idiotskog terora. Mog rođenja i detinjstva u Istarskoj. Ulici siromašnih ljudi. Majka je kazivala da su me iz bolnice doneli u izbu, u dvorište s osam stanova i bunarom. U sobičak s otomanom, klimavim stočićem, dve stolice bez naslona i ormanom s tri fioke. Nije se imalo. Umotali su me u novine i položili u poluotvorenu srednju fioku. Došla je Omama, stara Švabica s ćebencetom. Mladen tuberkulozni monarhista, koga je milicija vazda tukla, dok je ulicama vikao “Živeo kralj Petar!”, doneo je trubu šifona za pelene.Tako su rođeni i Anđelko i Ivica. Musa i Dževat. Kupani smo vodom iz ulubljenih bokala. E onda kad smo prestali da pišamo u gaće, bosi smo leti ganjali žicom metalne obruče, a zimi u gojzericama pravili uličnog Sneška. Bio je to naš multietnički Sneško. S nosom od ugljena i probušenim loncem na glavi tvorio je naše dečačko zajedništvo. Družinu malih Jugosa koja je u vreme Tršćanske krize marširala turskom kaldrmom Istarske i vikala “Život damo, Trst ne damo!”.
Zakotrljao se zamajac izgradnje. Kućerci u Istarskoj nestali su pod buldožerima. Nikli su soliteri. Ljubomorno sam zavirivao u stanove s kupatilima u prizemlju. I ja sam, s porodicom, dobio stan. Dva kilometra dalje od sravnjene Istarske. U Kenedijevoj ulici. Izbijala je na Dunav. Nov komšiluk. Nije se gledalo u tuđe tanjire, ponajmanje u poreklo. Moji klinci igrali su se sa decom suseda. Išla sa njima u obdanište i školu. Mali Dario Barbalić, Ivica Vuzem, Vesna Medan. Saša Pregelj… tiskali su se pred otvorenim prozorom stana u prizemlju susedne zgrade, da slušaju priče starog partizana zarobljenog u invalidska kolica. Činilo se da će tako trajati… A onda je stigla jugoslovenska kosmička tragedija i u Zemun. U komšijsku Batajnicu doselio se Šešelj. U Zemun su stizale srpske izbeglice. Ovakve i onakve. Sirotinja ali i bašibozuk. Zabadali su ašove i kočiće gde god su stigli. Šešelj, vođa srpske nacionalističke falange, postao je predsednik opštine zahvaljujući i njihovim glasovima. U našu zgradu doselila se Mrzička. Žena dostojna prezimena. Na skupu stanara zatražila je da proteramo Vuzeme, Medanove… Mog Bracu, Emina Zulfikarpašića, komšija je stiskao za vrat u liftu i urlikao “Idi u Tursku”.
U Ulici Radiča Petrovića stanovali su Barbalići. Autohtona zemunska porodica. Ivica Barbalić, čuvar vatre prijateljevanja, prepoznatljivi šetač sa zemunskog keja. Sin Dario išao je s mojim klincima u obdanište, školu. Pravio Sneška Belića. Kad je Šešelj počeo s etničkim čišćenjem Zemuna, doušnici su mu javili da su Barbalići “ustaše” i da mali Dario ima hrvatsku putovnicu. “Ne može taj mali ustaša da ide u našu školu”, penio je. Ispred zgrade gde su živeli Barbalići počela su pročetnička okupljanja. Akcije je vodio mladi četnik početnik, Aleksandar Vučić. Sadašnji srpski predsednik. S megafonom na usnama pozivao je na proterivanje Barbalića. Izbačeni su iz stana. U njihov dom useljeni su Šešeljevi svatovi. Muž i žena koji su mu jeli iz ruke. Izbacili su sve stvari Barbalića. Zajedno s najdražim porodičnim uspomenama. Slike na kojima mali Dario pravi Sneška Belića s ostalom zemunskom klinčardijom. Srbija je sagnula glavu na ovo crnilo i sramotu.
I sad nekad prođem sokakom mojim. Na mestu gde su klinci pravili Sneška Belića sad je na travnjaku bife. Da se popije “s nogu”. Gazda je dozidao sprat. Gleda pravo u sobu mog kolege iz agencije “Beta”. Minuli su januari, kad su Sneška Belića pravila u Zemunu, “naša jugoslovenska deca”. A čitam i da će da ruše hotel “Jugoslavija”.
