Foto: Dejan Rakita/PIXSELL/Arhiv
Evropa se više ne može prepoznati. Nekada su zagovornici evropskog jedinstva slavili Evropsku uniju kao mirovni projekat koji se kosmopolitizmom suprotstavlja pošasti nacionalizma – pošasti koja „vodi u rat“, kao što je 1995. godine dramatično upozoravao francuski predsednik François Mitterrand. Vizija puta mira koji ujedinjenu Evropu vodi u zajednički prosperitet počela je da bledi i pre nego što je Rusija napala Ukrajinu. Ruska invazija je samo ubrzala transformaciju Evropske unije u nešto mnogo ružnije.
Zamena kosmopolitizma etnoregionalizmom najavljena je rečima Josepha Borrella, visokog predstavnika EU za spoljnu politiku, kada je Evropsku uniju opisao kao lepi „vrt“ okružen neevropskom „džunglom“ koja mu preti. Nedavno su francuski predsednik Emmanuel Macron i predsednik Evropskog saveta Charles Michel zatražili od Evropljana ne samo da se pripreme za rat nego i da se pomire s budućnošću u kojoj će odbrambena industrija biti glavni oslonac ekonomskog rasta i tehnološkog napretka Evrope. Posle neuspelih pokušaja da ubede Nemačku i druge, navodno štedljive evropske države u nužnost uspostavljanja pune fiskalne unije, u očajanju su se povukli na rezervni položaj zagovaranja ratne unije.
Ovo je prelomni trenutak u istoriji EU. Ako zanemarimo stavove bučne manjine evroskeptika, videćemo da je glavna linija podele u redovima proevropskih snaga ona koja proističe iz pitanja treba li dalju konsolidaciju evropskog kontinenta sprovoditi korišćenjem Hamiltonovih metoda (zajedničkim zaduživanjem koje će doneti propisnu federaciju) ili se držati izvorne ideje o podeljenim državama (postepena integracija posredovana tržištem). Države čije ekonomije ostvaruju suficit biraju izvornu viziju, dok predstavnici ekonomija u deficitu, naravno, naginju hamiltonovskom rešenju, koje je pri sadašnjem odnosu snaga potisnuto u drugi plan.
Kriza evra je pokazala zašto ne možemo nastaviti da se pretvaramo da dugovi, banke i porezi mogu ostati državni ako je valuta transnacionalna i tržišta su integrisana. Nažalost, Evropska unija se opredelila za minimum intervencija potrebnih da se sačuva evro. Tako je dobila sve najgore iz oba sveta: zastrašujuće neefikasnu kvazifiskalnu uniju (u kojoj ne postoji propisan instrument suverenog duga, kao što su državne obveznice u Sjedinjenim Državama) i Evropsku centralnu banku prinuđenu da stalno iznova krši sopstvenu povelju (i to skriva iza sve maštovitijih opravdanja). Najgore je to što iza klimavog političkog procesa za raspodelu zajedničkog novca i zajedničkih dugova ne stoji čak ni privid demokratskog legitimiteta.
Decenijama su neki od nas vodili kampanju za Evropski zeleni nju dil. Pošto je jasno da na kraći rok od federacije neće biti ništa, predlagali smo rešenja kojima će se emulirati instrumenti federalnog suverenog duga (kao što su evroobveznice Evropske centralne banke) kojima bi se preko Evropske investicione banke moglo generisati bar 500 milijardi evra godišnje za potrebe investicionog fonda za tehnološku tranziciju i zelenu energiju. Umesto toga, ljudi koji donose odluke u EU birali su alternative kao što je bio na propast osuđeni Junckerov plan ili, tokom pandemije, Fond za oporavak, koji je proizveo zajednički dug, ali nije doneo zajedničku korist.
Zato je ekonomija EU danas u očajnom stanju, dok se nemački poslovni model, njen noseći stub, ubrzano raspada. Odabravši strategiju srednjeg puta (ni fiskalna unija ni sasvim razdvojeni dugovi i aktive centralnih banaka), EU je sebe osudila na dve decenije minimalnih investicija, zbog čega nije uspela da ostvari potreban tehnološki razvoj osvajanjem zelenih tehnologija (koje bi Evropi omogućile da se oslobodi zavisnosti od jeftinog gasa ruskog predsednika Vladimira Putina pod uslovima koje sama odredi) i tehnologije kapitala u oblaku. Sjedinjene Države i Kina monopolizuju kapital u oblaku, novi instrument akumulacije bogatstva, i nameću Evropi novi hladni rat s katastrofalnim posledicama u vezi sa pristupom nemačke industrije kineskim izvoznim tržištima.
Nažalost, Evropljani na vlasti odbijaju da shvate koliko je poslovni model EU neupotrebljiv i koliko su stara rešenja u novom pakovanju beskorisna. Nemačka, na primer, ponovo razmatra energetske subvencije koje bi se finansirale iz poreskih prihoda, kao i ograničavanje plata da bi se unapredila konkurentnost.
Takve debate skreću pažnju s mnogo važnijeg evropskog problema: nemački industrijski kapital više ne akumulira viškove iz kojih može finansirati energetske subvencije za industrije u opadanju. U takvom kontekstu, ograničavanje plata (kao što je u svoje vreme činio kancelar Gerhard Schröder) neće doprineti jačanju konkurentnosti automobilske industrije koja nije u stanju da savlada nove tehnologije proizvodnje baterija ili algoritme kojima proizvođači modernih električnih vozila ostvaruju značajnu novu vrednost.
Šta sad? Izgleda da je na otpadu novije evropske istorije Michel pronašao naš stari predlog za uvođenje evroobveznica i jačanje Evropske investicione banke. Ali njegov predlog ne predviđa usmeravanje novih kredita u zelene tehnologije ili kapital u oblaku, već u razvoj nove vojne industrije koja će, kako tvrdi, „biti snažna poluga jačanja naše baze u tehnologiji, inovacijama i industriji“.
Da li je moguće da to ozbiljno misli? Kako će EIB naplaćivati kredite odobrene odbrambenoj industriji koja je po definiciji neproduktivna? Što će biti kada se skladišta napune municijom i projektilima? Investicioni podsticaji o kojima Michel govori u tom slučaju moraju presušiti ili Evropa mora pronaći način – drugim rečima, neke nove ratove – da se oslobodi zaliha.
Razumnijim zagovornicima ujedinjene Evrope ostaje samo da se mole da Michelov plan što pre pođe stopama Junckerovog plana. Izgleda da nekompetentnost Evropske unije ostaje poslednja nada miroljubivih Evropljana.
Nedostaju mi ona vremena kada su proevropejci slavili EU, makar i licemerno, kao projekat rušenja granica i podsticanja otvorenosti, različitosti i tolerancije. Ta Evropa je sada slomljena i povlači se u rasulu. Ukorenila se neka nova ideologija. Umesto šarolike demokratske federacije koja će privlačiti ljude iz čitavog sveta, dobili smo novu viziju belog hrišćanskog carstva okruženog skupim lanserima raketa i ogradama pod visokim naponom. To nije Evropa kojom će se mladi ponositi, pa ni Evropa koju će ostatak sveta uzimati za ozbiljno.
Preveo Đorđe Tomić
