Foto: Ali Jadallah/Getty Images
Otac, čijeg je osmogodišnjeg sina ubila vojska, stajao je na ulazu u kuću na obodu izbegličkog kampa Dženin na Zapadnoj obali, izgovarajući jednostavnu istinu: „Ova deca nikada neće oprostiti vojnicima. Na ovaj način vi podižete još jednu generaciju otpora. Sada naša deca žele da i izraelska deca ginu.“ Posetio sam kuću ovog oca, Samera al Rola, nakon dolaska u izbeglički kamp Dženin, gde je vojska poslednjih dana napravila pustoš užasnih razmera. Oko 80 stambenih jedinica je srušeno, svi putevi u kampu su razoreni, a kanalizacija se iz uništene infrastrukture izliva po ulicama šireći nesnosan smrad. Tu su smeštena deca iz kampa Dženin.
U drugom delu okupiranih teritorija, u Gazi, sada se ubija na hiljade dece. Poslednje slike iz Džabalije pokazuju da bog i vojska nemaju milosti ni za decu iz vrtića: svakih 15 minuta gine jedno dete iz Gaze. Svakih nekoliko minuta neko dete se žurno odveze u ono što je ostalo od bolnice, da bi bilo smešteno na prljavi pod, ponekad i bez pratnje.
Dešava se da čovek ne zna ni da li je neko od njegove porodice ostao živ dok tupo zuri staklastim, umrtvljenim pogledom u ono što se dešava oko njega. Telo i lice su mu prekriveni prašinom, izvučen je iz ruševina. Ove scene se neprekidno prikazuju na svim televizijama koje znaju šta je novinarstvo, osim na izraelskoj, koja ništa od toga ne emituje nakon što se stavila u službu ratne propagande.
Sva ova deca – koja su već mrtva, ili umiru sada, koja krvare, jauču, koja su ranjena, osakaćena, preplašena, beskućnici koji su ostali bez svega – imaju braću i drugove s kojima su rasli. Oni su sledeća generacija koja nikada neće zaboraviti. Dok je Izrael obuzet strašnim i opravdanim gnevom zbog onoga što mu je Hamas učinio, dotle ono što vojska radi po Gazi i Dženinu skoro nikog ne uznemirava. Niko ne razmišlja o traumi s kojom rastu deca Gaze, o nezamislivoj patnji hiljada dece koja sada bespomoćno, u egzistencijalnom strahu, tumaraju po razrušenim ulicama. Oni nemaju sklonište, nemaju centre za lečenje trauma, nemaju psihološku pomoć, nemaju čak ni dom.
Možda je dozvoljeno i prirodno da se jedan narod usredsredi samo na svoj bol i ignoriše hiljadu puta strašniji bol koji nanosi drugom narodu. Sumnjam. Ali ovo ignorisanje ima svoju cenu, koju će Izraelci morati da plate, i makar bi ta cena morala da ih uznemiri. Divljački i surovi napad na Gazu stvara mržnju prema Izraelu kakvu još nismo videli u Gazi, na Zapadnoj obali, u palestinskoj dijaspori, u arapskim zemljama i u celom svetu koji vidi ono što Izraelci ne vide i ne žele da vide. Što je još strašnije: ova mržnja je opravdana.
Pogledajte kakvu je mržnju u srcima skoro svih Izraelaca posejao jedan divljački napad. Ona je uništila ostatke mirovnog pokreta, učinila je da poziv „smrt Arapima“ zvuči anahrono i umereno. Sada je „smrt svim Arapima“ nekima na jeziku, a nekima u srcu. Zamislite koje seme mržnje će iznići na svakom mestu koje je izloženo slikama užasa, od Šangaja do Menhetna preko Amana.
Videti užasne prizore iz Gaze i ne mrzeti one koji ih čine? Doživeti ono što se događa Gazi i ne sanjati o osveti? Generacije Palestinaca su nasledile mržnju prema Izraelu zbog prve Nakbe, sledeće generacije će naslediti plamteću mržnju nakon obećane druge Nakbe. „Sledeća generacija spava u susednoj sobi / Čujem kako diše/ Sledeća generacija sanja snove u susednoj sobi / I mumla o strahovima u snu“, ispevao je Hanan Jovel reči Ehuda Manora.[1] Sledeća generacija Palestinaca mumla o strahovima u snu, ali nije u sobi pored – jer je nema.
Za nekoliko meseci će pristojni Izraelci ponovo putovati u Pariz i London, Dubai i Njujork, i biće zapanjeni koliko nas mrze. Zašto? Šta smo učinili?
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
[1] Stih iz pesme „Generacija“ (Dor). Poznata je i njegova pesma „Ja nemam drugu zemlju“ (Ein li eretz aheret).
