foto: Pixsell
Ubrzo nakon što je Bidenova administracija odgovorila na ubijanje tri američka vojnika u napadu dronom na bazu u Jordanu tako što je bombardovala 85 meta u Iraku i Siriji koje imaju neke veze s Iranom, Columbia Journalism Review (CJR) postavlja pitanje u naslovu: „Da li to štampa opet uvlači Ameriku u rat?“
Opet? – pomislih. Zar ne bi trebalo da kažu „još“?
Naslov se odnosio na bilten Media Today Jona Allsopa, koji redovno pokriva ono što bi se moglo smatrati omiljenom temom novinara: same novinare. Allsop razmišlja o medijskoj kritici načina na koji je vlada objavila (ili nije objavila) informacije o nedavnom bombardovanju i njegovim ciljevima, razmatrajući usput i optužbu da neke platforme navijaju za širi regionalni rat. CJR je poštena publikacija, pa je Allsop upozorio protiv generalizacija (kao što to sad i ja radim), ističući da „postavljanje pitanja o planiranim udarima nije isto što i zalaganje za udare“. Da, pomislila sam, ali kad usmerite svoja pitanja na tu temu, kao što su uradili mnogi izveštaji u medijima posle pogibije Amerikanaca a pre nego što je Bidenova administracija započela napade, nije neobično što to može imati baš takve posledice.
Kako je broj žrtava u Gazi premašio 30.000, izveštavanje s lica mesta o sve nepodnošljivijim životnim uslovima učinilo je da ratobornost Izraela izgleda još teže odbranjiva. Ne treba se čuditi što se pokrivanje te teme u američkim medijima sve više fokusira na izglede za primirje. Možda paralelno s tom mogućnošću, strepnja zbog toka rata u Ukrajini vraća se na digitalni ekvivalent naslovne strane, što me je navelo da se zapitam da li je medijima u svakom trenutku potreban bar jedan rat za koji će navijati ili od njega strepeti?
Situacije u Ukrajini i Gazi vrlo su različite – vojno, strateški, politički, moralno ili novinarski – i ima razloga za ponovno fokusiranje na Ukrajinu. Najzad, nedavno se navršila druga godišnjica ruske invazije od 24. februara 2022. Pripremite se za neizbežne procene situacije, s predviđanjima vojnih izgleda Ukrajine – od tmurnih do katastrofalnih – kao i na fotografije koje pokazuju teške, svakodnevne užase rata. Ujedinjene nacije su potvrdile da su do februara ove godine ubijena najmanje 10.582 ukrajinska civila, dok su procene poginulih vojnika – po svoj prilici daleko ispod stvarnih brojeva – više od 45.000 na ruskoj strani i 31.000 na ukrajinskoj, uz još desetine hiljada ranjenih na obe strane.
Dodajte na spisak vesti novu tvrdnju Donalda Trumpa da će, ako ponovo postane predsednik, ohrabriti Rusiju „da radi šta god hoće“ svakoj zemlji NATO-a koja ne poveća svoj vojni budžet u skladu s njegovim standardima; dodajte i pretnju, otkrivenu u pogodnom trenutku, da bi Rusija mogla da postavi nuklearno oružje u orbitu, kao i sumnjivu smrt vođe ruske opozicije Alekseja Navaljnog – i izvesno ćete privući pažnju američkih potrošača vesti. U međuvremenu, finansiranje američke vojske i pomoć Ukrajini postali su politički fudbal u Kongresu, čija nefunkcionalnost, mada ne tako nova, ipak još proizvodi naslove.
Dakle, rat u Ukrajini izvesno se smatra dostojnim vesti, ali i inače, čini se da u ratu ima nečeg čemu novinari ne mogu da odole i nekih slepih mrlja koje ne mogu da uklone.
Nadnice za strah?
Vodi se otvorena debata o tome da li štampa, popularni mediji, nasleđeni mediji – nazovite to kako god hoćete – predvodi javno mnjenje ili ga prati. Ankete pokazuju da se Amerikanci sve više informišu na društvenim mrežama i podkastima. Samo pet odsto odraslih više voli da se služi štampanim publikacijama, a čini se da niko ne veruje mnogo nijednom mediju osim kanalu vremenske prognoze. Ipak, sviđalo nam se to ili ne (a obično nam se ne sviđa) informativni mediji i dalje utiču na ono što znamo i mislimo o svetskim događajima i postavljaju prioritete, jezik, okvir i spektar javne rasprave.
Čak i u vreme kad ekskluzivna vest ili priča retko traju više od nekoliko minuta i kad novinski izvori širom sveta nude alternativne izveštaje i stanovišta, informativne redakcije šačice dnevnih listova, magazina, emisija i kablovskih kanala i dalje generišu veliki deo vesti koje konzumiramo na raznim spravama i aplikacijama. To posebno važi za međunarodne teme, pogotovo za ratove u koje su umešane Sjedinjene Države, koliko god se oni vodili daleko. Nije reč o tome da su novinari ljudi posebno bezosećajnog i krvoločnog kova. Reč je o tome da je rat dobra tema. O njegovoj zavodljivosti svedoči uznemirujuća knjiga ratnog dopisnika Chrisa Hedgesa Rat je sila koja nam daje smisao (War is a Force That Gives Us Meaning) i slične priče. Hedges kaže: „Rat je privlačan eliksir. On nam daje odlučnost i cilj. On nam omogućuje da budemo otmeni.“ To „nama“ označava političare, koje rat podstiče na sve snažnije zaklinjanje u vernost principima, i novinare, koji izvlače korist iz toga što ih citiraju. „U bici između demokratija i autokratija, pokazuje se da su demokratije na visini i svet očigledno staje na stranu mira i sigurnosti“, rekao je predsednik Biden o tek započetom ratu u Ukrajini u svom godišnjem Govoru o stanju nacije 2022. Nije važno što će njegova verzija mira i sigurnosti biti poduprta vojnom pomoći koja je, u vreme kad je isporučio svoj Govor o stanju nacije 2023, iznosila više od 44 milijarde dolara. Predsednik je tada, naravno, potvrdio da će Amerika u svakoj prilici braniti demokratiju. „Takva odbrana nam je važna zato što čuva mir.“ (Nije mi baš jasno kako rat čuva mir, ali od nas se očigledno ne očekuje da suviše duboko ispitujemo tu retoriku.)
Nije ugrožena samo demokratija, rečeno nam je, već i susedne članice NATO-a. U martu 2023, posluživši se svojom veštinom pridobijanja saveznika, ukrajinski predsednik Zelensky je rekao: „Ako nas više ne bude, onda su, ne daj bože, na redu Letonija, Litvanija i Estonija.“ Jedanaest meseci kasnije na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, potpredsednica Kamala Harris pojačala je pretnju: „Ako stojimo po strani dok agresor nekažnjeno napada svog suseda, on će nastaviti – a kad je agresor Putin, to znači da će biti ugrožena cela Evropa.“ Očekivano, takva ratna retorika nas je iznova i iznova i iznova podsećala na to da istorija, neumorno zakeralo, pomno motri.
Političari govore takve stvari, a novinari ih, naravno, prenose. Štaviše, područje njihovog delovanja nije istorija, već ono što se sada događa; oni nam daju večni snimak prolazne sadašnjosti. Zato nije neobično što komplikovana situacija može brzo da se svede na nekoliko lako pamtljivih fraza koje, kad se dovoljno često ponavljaju, postanu naša jedina stvarnost. (Ako mi ne verujete, pitajte Donalda Trumpa kako to funkcioniše.) U tom procesu pretpostavka da put do buduće sigurnosti i mira neizbežno vodi kroz rat lako može postati neupitna, nešto što se podrazumeva. A kad, kao što kažu vaša vlada i mediji, imate demokratiju i istoriju na svojoj strani, teško je zamisliti alternativu – na primer, pregovaranje s neprijateljem – drukčije do kao kukavičku izdaju.
Ne sumnjam u to da je ukrajinski suverenitet u opasnosti, niti u to da napadnuta zemlja ima pravo da se brani, niti u to da će ruski predsednik Vladimir Putin, u skladu sa svojom reputacijom, nastaviti da se služi provokacijom i brutalnošću uklanjajući protivnike izbacivanjem kroz prozor, otrovom ili nekim novim sredstvima koja će tek biti otkrivena. Zapadni komentatori već više puta su se prevarili, a možda čak ni sam Putin ne zna šta će sledećeg trenutka uraditi. Ipak, postoje dobro obavešteni izvori koji misle da bi on, bar u doglednoj budućnosti, ostavio NATO na miru čak i ako bi pobedio u Ukrajini. Morali biste, međutim, duboko da kopate po skorašnjim američkim člancima o toj temi da biste pronašli tu stranu argumentacije.
Ko profitira?
U podkastu New York Timesa „The Daily“ diplomatski dopisnik Steven Erlanger primetio je da evropske zemlje sad povećavaju vojnu potrošnju: „Hoću da kažem, nema ničeg boljeg od zastrašivanja kad želite da ljudi nešto urade.“ A ko ima koristi od uplašene političke klase i građana na bilo kom mestu? Kako stoji stvar s informativnim medijima?
Izveštavanje nema nužno nameru da nas uznemiri, uplaši ili zabrine, ali rezultat je često upravo to. Takvi rezultati su srasli s našom idejom o vestima: da bi vesti uopšte bile vesti, moraju neprestano da evoluiraju. Ako se okrenete na drugu stranu, koliko god da ste zabrinuti, podrazumeva se da će vam to promaći. Možda nije sasvim jasno šta je to što će vam promaći, ali društveni mediji i njihove prateće tehnologije izdresirali su nas da stalno osećamo žeđ za peharom „sadržaja“, koji nema dna i puni se neverovatnom brzinom.
Strah donosi profit ne samo medijima već, naravno, i ugovaračima odbrane. Možda zbog neke mane u svojoj prirodi ili nagonskog refleksa, Amerikanci reaguju na nacionalne brige, stvarne ili izmišljene, tako što se naoružavaju do zuba, i individualno i nacionalno, i što naoružavaju i svoje saveznike. U 2022, tipičnoj godini, ova zemlja potrošila je na odbranu više nego 10 sledećih zemalja zajedno, a u dve godine otkad je Rusija napala Ukrajinu, samo toj zemlji je poslala vojnu pomoć u vrednosti od 46.3 milijardi dolara (tu nisu uračunati drugi troškovi povezani s tim ratom).
A ipak, ako je verovati medijima, to nije bilo ni približno dovoljno. Sadašnji izveštaji iz Ukrajine retko propuštaju da naglase očajničku potrebu ukrajinske vojske za još oružja, opreme i municije. Jedan komentar pod naslovom „Sad nije trenutak da napustimo Ukrajinu“ poslužio se izlizanom frazom da su Ukrajinci prinuđeni da se bore s jednom rukom vezanom iza leđa. Čak i pod pretpostavkom da Kongres konačno usvoji predlog zakona koji će omogućiti dalje kreditiranje, ko će proizvesti to oružje, opremu i municiju? Pa naravno, gigantski američki proizvođači oružja koji pripadaju vojno-industrijsko-kongresnom kompleksu, a ako oni pri tom lepo zarade, zar nije upravo to definicija dobrog biznisa?
Laknuće vam kad saznate da nije sve to jednosmerni dil. Američka vojska, pošto je za godinu dana završila jednu poverljivu studiju, koristi ukrajinski rat da preispita svoju strategiju. I nije nimalo neobično što se taj rat savršeno podudara s američkim ekonomskim interesima. U svom govoru na 11. sastanku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prošlog decembra, Ann Wright, vojna pukovnica u penziji, zvaničnica Stejt departmenta i mirovna aktivistkinja, citirala je državnog sekretara Antonyja Blinkena, koji je rekao da je 90% onog što je ova zemlja investirala u ukrajinsku odbranu potrošeno u Sjedinjenim Državama i da je to bio veliki podsticaj za američku ekonomiju. „To je, dakle, bio dvostruki dobitak i tako treba da se nastavi“, dodao je da ne bi bilo nikakve zabune.
„Ta ʼdvostruka dobitʼ nije za civile u ratnim zonama“, primetila je Wright. „Dvostruka dobit je za vojno-industrijski kompleks, političare i penzionisane predstavnike vlasti koji dobijaju visoke položaje u industriji oružja kad odu u penziju.“
Dosta o Ukrajini, šta je sa Sjedinjenim Državama?
Uzgred, taj sastanak Ujedinjenih nacija mediji nisu pokrivali. Zašto biste izveštavali o nekom 11. sastanku bilo čega? Ali ukrajinski rat je ostao vodeća domaća tema pre svoje godišnjice, delom zbog pat pozicije u Kongresu oko dodatnog paketa pomoći, kao i zbog načina na koji su podrška i protivljenje tom paketu izazivali sve žešće podele, sve više nalik trumpovskim. Zato se mediji odnose prema situaciji u Ukrajini kao prema još jednoj američkoj političkoj trci do pakla i nazad.
Kasnije su republikanci iz Senata insistirali na tome da se finansijska pomoć Ukrajini poveže s promenama u bezbednosti meksičke granice, a onda „ubili“ paket pomoći koji je upravo to obuhvatio, da bi konačno neki od njih pristali da se pridruže demokratama u dvostranačkom usvajanju predloga zakona o samostalnoj vojnoj pomoći koji je sadržao 60,1 milijardi za Ukrajinu. Predlog je prošao Senat uz podršku 22 republikanca, među kojima je bilo šest vojnih veterana. Ali predsednik Predstavničkog doma Kongresa Mike Johnson odbio je da pokrene proceduru usvajanja tog predloga u Domu, gde bi on nesumnjivo prošao, i umesto toga je svim poslanicima dao dve nedelje voljno. „Predstavnički dom predvođen republikancima neće biti blokiran niti prinuđen da usvoji zakon o stranoj pomoći kome se protivi većina republikanaca i koji ne doprinosi obezbeđivanju naših granica“, rekao je Johnson na Dan zaljubljenih. „Breme istorije je na grbači [Mikea Johnsona]“, ubrzo je odgovorio lider senatske većine Chuck Schumer dok je bio u poseti Ukrajini. I onda najednom, s republikancima koji koče i s Trumpovim ruženjem NATO-a, mediji govore o američkom izolacionizmu, izrazito trumpovskoj pojavi zvanoj „Amerika na prvom mestu“, koja ovde nije bila istinski popularna od 1941, kad je napad na Perl Harbur gurnuo američko javno mnjenje – i američku štampu – ka internacionalizmu. Naravno, današnji „izolacionisti“ su sve samo ne golubovi mira. I oni žele mnogo novca za oružje, ali žele da upotrebljavaju to oružje ovde, kod kuće, tako što će maksimalno militarizovati teksašku granicu prema Meksiku.
Sve ovo može izgledati kao da je postavljeno naglavce – nekad su demokrate govorile o korišćenju mirovnih dividendi za civilne programe – dok se ne prisetite da trošenje na odbranu već dugo uživa dvostranačku podršku u Kongresu zahvaljujući velikim proizvođačima oružja, čija se neverovatna darežljivost izliva na političare svih boja.
Usred svega toga, američka javnost preispituje podršku Ukrajini. Znatna većina podržavala je finansiranje tamošnjeg rata od samog početka, ali tokom prethodne godine ta podrška je oslabila (kao što je – samo mnogo brže – oslabila i podrška za rat u Gazi). Jedna anketa iz oktobra 2023. pokazala je da, prvi put, 41% ispitanika smatra da Sjedinjene Države suviše pomažu Ukrajini i da čak je dve trećine ispitanika uvereno da tamo neće pobediti nijedna strana. Anketa vođena početkom februara pokazala je, začudo, da 69% ispitanika želi da Sjedinjene Države podstaknu Ukrajinu da što pre započne pregovore s Rusijom.
Ankete, kao i novinarstvo, pokazuju samo jedan trenutak i samo toliko nam mogu reći, ali zaista postoji interakcija između raspoloženja javnosti i medijskog pokrivanja, a s vremenom i jedno i drugo mogu uticati na politiku. Niko osim koalicije doslednih antiratnih grupa još ne udara u doboše mira, ali i Ukrajina i Rusija bi sad mogle imati koristi od razgovora; priznanje da taj razorni rat, kao i većina ratova, predugo traje nije najmanji razlog za to. Tako bi se, zaobilazno i nenamerno, moglo dogoditi da grupa američkih političara kojima dobrobit Ukrajine ne leži na srcu, prateći čoveka kome ne leži na srcu ništa osim njega samog, podstakne pokretanje pregovora o miru. Zar to ne bi bilo vredno izveštavanja?
TomDispatch, 07.03.2024.
Prevela: Slavica Miletić
