foto: insajder.in
Polovinom marta predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će se u Beogradu 5. i 6. maja održati veliki Vaskršnji sabor Srbije i Republike Srpske. U međuvremenu je predsednik svih naprednih Srba i onih koji se tako osećaju imao preča posla, vodio je ljuti boj na Njujorškom polju, pobijao optužbu da su Srbi genocidan narod (koju im je on stavio na teret), lobirao protiv Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, iživljavao se nad mrtvima (to mu je omiljeni sport još od radikalskih dana) – pa je silom prilika Vaskršnji sabor odložen za neko drugo crveno slovo. Jeste uskrs pokretan praznik, ali niko nije slutio da je baš ovoliko razgiban.
Konačno, veliki Svesrpski sabor svih Srba u vaseljeni i bližoj okolini svemira održan je 8. juna, pod sloganom „Jedan narod, jedan sabor: Srbija i Srpska“. Slogan pomalo podseća na znamenito geslo koje je bilo popularno u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine, „Jedan narod, jedan Rajh, jedan vođa“, ali to je verovatno puka slučajnost, a ne svesni izbor po srodnosti.
Ako je već srpski firer Aleksandar Vučić, dok je bio radikalski jastreb, u julu 1995. godine sa skupštinske govornice obećavao da ćemo za svakog ubijenog Srbina ubiti stotinu Muslimana, pozivajući se direktno na nacističku tarifu odmazde iz vremena okupacije, nije valjda blesav da sa istom kukastom praksom nastavlja i danas. Biće da je u pitanju neka omaška.
Države su prolazne, narod je večan
Doduše, poruke koje su se mogle čuti na velelepnom Svesrpskom saboru pomalo podsećaju na poruke koje su se mogle čuti diljem nemačkog Lebensrauma u navedenoj epohi. Važno je samo nedeljivo jedinstvo srpskog naroda, nisu važne granice koje nas razdvajaju, države su ionako prolazne, samo je narod večan. To je otprilike osnovna ideja Svesrpskog i svih drugih sabora kojih smo se nagledali u prethodnih 37 godina, otkad je Slobodan Milošević preuzeo vlast, a potom krenuo da primenjuje memorandumske preporuke.
Naravno, takvi skupovi zvani sabori ne mogu da prođu bez aktivnog učešća glavešina Srpske pravoslavne crkve, sabornost je ionako teološki termin koji se preselio u politiku, doživevši usput volšebnu transformaciju u totalitarni princip prisilnog nacionalnog jedinstva. Sabor je počeo ranom zorom, molebanom za Srbiju i Srpsku koji je u Hramu svetog Save na Vračaru služio patrijarh Porfirije, inače desna ruka predsednika Vučića, njegov verni saradnik, lojalniji od mnogih partijskih funkcionera.
Kosovski i svetosavski zavetnici
Besedio je napredni Porfirije na molebanu kako se „ne sabiramo protiv, protiv bilo koga, nego se sabiramo za, za dobro svoje, ali i svih koji žive sa nama i oko nas. Svaki drugi cilj i sadržaj sabiranja nije naš i neće i ne može biti biti blagosloven. Samo onda znamo ko smo kada čuvamo i negujemo svoj pravoslavni način života i vrednosti, kada sledimo Svetosavski i Kosovski zavet“. Na prvi pogled lepe reči, mirotvoračke, samo što je u ime tog Kosovskog zaveta devedesetih godina pobijeno desetak hiljada Albanaca, proterano preko 850.000 sa Kosova, u ime zavetne misli o svetoj srpskoj zemlji ubijana su deca u kolevci, njihovi leševi trpani u hladnjače i potom sahranjivani u tajne masovne grobnice.
A svetosavski zavet je izmišljotina koja nema veze sa svetim Savom. Što reče istoričar Milivoj Bešlin: „Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina”. Dakle, kad Porfirije zbori o sabiranju, to pre svega asocira na italijansku reč fascio, što znači svežanj, snop, a od nje potiče reč fašizam. Nema tu sabiranja i okupljanja zarad tuđeg dobra, to se pruće vezuje u snop da bi bilo jače i spremno za borbu, a vezuju ga kojekakve samozvane svetovne i duhovne vođe.
Svesprski sabor bez Srba
Učestvovao je patrijarh i na zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske, potvrđujući još jednom svoj politički status. Srpska pravoslavna crkva se odavno odmetnula u političke vode, pa bi mirne duše mogla da se prekrsti u Srpska napredna kvazipravoslavna crkva. Održan je i manji miting na Trgu Republike, potpuni fijasko, svesrpski okupljači su uspeli da okupe jedva nekoliko hiljada pristalica, od kojih je većina dovežena autobusima iz Republike Srpske, Trg je bio poluprazan.
Nisu morali da blokiraju saobraćaj i maltretiraju pošten svet koji subotom popodne ima pametnija posla od učestvovanja u obnovi velikosrpskih snova velikog kneza Vučića i njegovog vazala Dodika. Više je ljudi u tom trenutku bilo po nekim tržnim centrima nego na mitingu koji se odvija pod gromopucatelnim imenom “svesrpski sabor”, mada bi mu više odgovarao naziv Svesprski sabor bez Srba.
Dobro, razumljivo je što Vučić i Dodik nisu angažovali veće resurse za prevoz ljudetine, mnogo više prekodrinskih Srba je dostavljeno u Beograd 17. decembra, na izbore, važnije je održati se na vlasti, makar i otimačinom, nego stvarati utisak neke široke nacionalne podrške suludim idejama koje su razvalile Jugoslavije i od nje napravile poprište najstrašnijih zločina.
Čuvanje velikosrpske ideje
Kao i u svakom autoritarnom društvu, i ovde su se orile pohvale nacionalnom jedinstvu. Vučić je ustvrdio da je danas postignut “dogovor o srpskom jedinstvu koje neće trajati jedan dan, dva ili tri meseca, već će trajati doveka”, valjda jer je narod večan, kao bog. Dodik je ponovo najavljivao „razdruživanje“ RS-a od Bosne i Hercegovine, nabacivši temu Vučiću na volej, koji je potom glumio mirotvorca. Stara priča, hiljadu puta viđena. U suštini, obojica bi najviše voleli da je sada 1992. godina, da imaju u rukama JNA, dok su svi drugi nenaoružani, a međunarodna zajednica nesposobna da reaguje, pa da krenu ponovo u ratni pohod na civile svih nesrpskih boja, zaokruže teritotiju i stvore tu žuđenu Poveliku Srbiju, etnički čistu i nacionalno homogenu.
Međutim, pošto je situacija drugačija, ne baš povoljna za nove koljačke avanture, Vučić i njegova dvorska svita škrguću zubima, prave svesrpske sabore, donose deklaracije u kojima ističu jedinstvo srpskog naroda iznad državnog suvereniteta Bosne i Hercegovine i drugih država u kojima žive Srbi. Baš kao što su nacionalistički intelektualci, nakon poraza u ratovima i propasti projekta teritorijalnog proširenja, održavali kojekakve sabore i okupljanja, lansirajući ideju o srpskom kulturnom i duhovnom jedinstvu koje bi trebalo da sačuva velikosrpski plan za neka povoljnija vremena.
Dodik je hvalio Vučića nazivajući ga velikim liderom i državnikom, koji je „stigao iz vremena koje tek dolazi“, koji „bolje razumije svjetsku problematiku od drugih“. Komično, ali ne bi me čudilo da i hvalitelj i predmet hvale zaista to misle. Dodik aludira na njihovu zajedničku sanjariju o tome kako će Putinova Rusija razvaliti međunarodni poredak, promeniti svet i stvoriti uslove za drugo poluvreme ratnih igara na Balkanu. Vučić stalno ponavlja kako se svet menja, postaje multipolaran, uveren da je to neka ozbiljna misao, a zapravo ponavlja opšta mesta kremaljske propagande koja je najverovatnije čuo na redovnim sastancima sa ruskim ambasadorom u Beogradu Aleksandrom Bocan-Harčenkom.
Sa blagoslovom Kremlja
Dodik je par dana pre Svesrpskog sabora Srpskog polusveta bio u Piteru, u poseti Putinu, petoj po redu od početka invazije na Ukrajinu. Sabor se održava pod blagoslovom ruskog hazjajina, čemu u prilog govori pismo podrške koje je sabornicima uputio Sergej Lavrov. Ministar spoljnih poslova Rusije, zemlje koja trenutno satire civile i kulturnu baštinu po Ukrajini u genocidnoj agresiji, u pismu piše nešto u stilu gorenavedene velikosrpske nade.
“Rusija nikada neće zatvoriti oči pred bilo kojom nepravdom prema bratskom srpskom narodu, pokušajima demonizacije Srba, gaženjem njihovih zakonitih prava. Zajedno sa drugim slobodarskim nacijama nastavićemo da gradimo novi svetski poredak — na osnovu ravnopravnosti, dijaloga, uzajamnog poštovanja i međusobnog uvažavanja interesa”, piše u Lavrovljevoj poslanici vaskolikom srpstvu. Kako izgledaju dijalog i uzajamno poštovanje najbolje znaju žitelji Čečenije, Gruzije, Moldavije, Ukrajine, a tenkovskih dijaloga i uvažavanja sećaju se i stariji stanovnici Poljske, Češke, Mađarske i svih baltičkih zemalja.
“Junački srpski narod je jasno pokazao da neće se pomiriti sa neokolonijalnim porobljavanjem. Zato Zapad i pokušava da kazni Srbe, liši ih slobode, oduzme njihova iskonska ognjišta, natera da odustanu od prava na sopstveno mišljenje i nezavisnu politiku, rastavi i rasturi. Jedinstvo je sada važnije nego ikada. Ono je upisano u genetski kod Srba, jasno odraženo u srpskoj simbolici — u čuvenoj krilatici ‘Samo sloga Srbina spasava’”, piše u Lavrovljevom sabornom pismu koje je pisao ko zna ko. Pa da, eno ih Česi, Poljaci, Estonci, Letonci, ne zna se ko je porobljeniji u neokolonijalnoj Evropskoj uniji, samo su Srbi slobodnarski narod koji se opire svetskom poretku i tom prokletom poštovanju ljudskih prava, dostojanstva ličnosti, privatne svojine, slobode mišljenja i izražavanja i sličnim zapadnjačkim perverzijama. Bolje je da svi lepo budemo robovi i mužici lokalnog bojara Aleksandra Vučića, i podanici velikog cara patuljastog KGB rasta Vladimira Putina, to se u kremaljskom novogovoru zove sloboda. A život u slobodi je ropstvo, sve kao kod Orvela.
Što više Srba u jednoj državi
Iza Lavrovljevog pisma i kremaljske podrške krije se zapravo ruska ideja da je Balkan zgodna moneta za trgovinu sa Zapadom, kao mesto gde bi se pod uticajem Kremlja moglo otvoriti novo ratno žarište. Nije loš žeton u nekim budućim pregovorima ruskog hazjajina sa zapadnim mlakonjama.
Prvi Svesrpski sabor koji je okupio nekoliko Srba i par slučajnih prolaznika, uprkos tome što je izgledao kao neka folklorna priredba, poslao je jasnu poruku da se Srbija ne odriče teritorijalnih pretenzija na susedne države, prevashodno na Bosnu i Hercegovinu. Svi Srbi u jednoj državi ili bar većina Srba pod istim krovom ili što više Srba unutar istih granica – to je i dalje zvanična politika srpskog režima.
Sasvim logično, budući da je na čelu Srbije nelustrirani radikal, ađutant ratnog zločinca Vojislava Šešelja, a njemu uz skute stoluju razni drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, te kojekakva kukasta i alava mlađarija frustrirana što je devedesetih bila premlada da organizuje paravojne formacije i obilazi srpske snajperiste na Palama. Za te imperijalne težnje srpski nacionalisti imaju podršku od druge imperijalističke države, nešto većeg formata, zločinačke Putinove Rusije.
Nacionalističkim potpaljivačima vatre nije dosta što su koliko juče slavno propali vodeći ovakvu politiku, nego bi ponovo da sopstvenu naciju sunovrate u provaliju, njima propasti nikad dosta. Što reče onomad prorok Isaija, mnogo pre nego što su se Srbi pojavili na svetu: “Na putevima je njihovim pustoš i rasap. Put mirni ne znaju, i na putevima njihovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir”.
