Foto: Peščanik.net
Pošto je iskoristio sjajnu priliku u Gazi, Izrael se okreće novoj – ratu u Libanu. Kada je o ratovima reč, Izrael je zemlja neograničenih šansi. Svaki rat je prilika, svaka prilika je rat. Imamo problem u Gazi? Rešenje je rat. Nevolje na severnoj granici? Opet rat. Većina Izraelaca je oduševljena jer su godinama čekali ovakvu priliku, ostatak daje podršku u tišini i muci, a skoro svi su uvereni da drugog izbora nema.
Jedno je gledati na rat kao na neophodno zlo, a druga stvar videti ga kao priliku: priliku za novi svet, za drugačiju, bolju stvarnost. Hamas će biti uništen, oteti će biti oslobođeni, Hezbolah će biti poražen i ponižen, stanovnici severa će se vratiti, Galileja će procvetati, obnoviće se biljni svet i Otef. Kakvu divnu priliku predstavlja rat. Izrael nikada u svojoj istoriji nije ušao u rat kojim se popravilo stanje zemlje ili rešio neki problem – a nekoliko ratova, kao onaj iz 1967, do neprepoznatljivosti je pogoršao situaciju. Samo što ta činjenica još nikog nije odvratila. Sačekajte do sledećeg rata. To će rešiti probleme jednom i zauvek.
„Jednom i zauvek“ znači apsolutnu pobedu. Pošto je navodno potukao Hamas – jednom i zauvek, Izrael će slomiti i Hezbolah – jednom i zauvek. Samo što se to jednom i zauvek stalno završava sa svega nekoliko godina primirja, posle kojih dolazi rat gori od prethodnog. Sada podržavaoci velikog rata u Libanu svoju želju da ponovo vide izraelsku vojsku na ulazu u Bejrut pravdaju tvrdnjom da se stvorila velika šansa za Izrael. Krajem nedelje su čak požurivali donosioce odluka: 500 oslepelih ljudi u Libanu posle eksplozije pejdžera jesu zlatna prilika koja se neće skoro vratiti. Dođavola, kada ćete već ući u rat?
Videti rat kao priliku jeste samo po sebi znak bolesnog toka misli. Razmišljati o ratu kao prvom i jedinom sredstvu za rešavanje problema je znak mentalnog poremećaja. Ali u državi u kojoj kolumnistkinja lista Israel HaYom Karni Eldad naziva desetine ubijenih, hiljade ranjenih i stotine oslepelih zbog eksplozije pejdžera u Libanu „retkim poklonom za ovaj narod, koji to zaslužuje najviše na svetu uoči nove godine“, to ne treba da nas čudi. „Nezamislivi udarci koje je zadobio neprijatelj na severu su tačno ono što je ovom narodu bilo potrebno: elegancija, preciznost, poniženje, razmišljanje milion koraka unapred“, likuje Eldad. Million koraka unapred. Samo što za razumnu javnost rat nije prilika ni za šta osim za krvoproliće, razaranje i gubitke.
Škola mišljenja „jednom i zauvek“ se posle Gaze pokazuje u posebno strašnom svetlu. Tamošnji užasni rat je trebalo da reši probleme jednom i zauvek, ali nijedan nije rešen posle godine mučnih borbi, velikog broja poginulih i potpunog uništenja. Izrael će iz rata u Gazi izaći u mnogo gorem stanju od onog u kom je bio pre njega. Kako je uopšte moguće verovati da će rat protiv mnogo jače organizacije, u znatno težim terenskim uslovima sa iscrpljenom vojskom, uz gnušanje sveta, dovesti do boljih rezultata od poraza u Gazi. Samo što većina Izraelaca još nije pojmila dimenzije poraza u Gazi. Oni nisu stigli ni do očiglednog zaključka da bi bilo bolje da Izrael nije ni ušao u taj rat, a već hrle ka libanskom Sidonu. Kao i u slučaju s Rafijahom – nema protivljenja. Ljudi demonstriraju, ali ne protiv rata.
Teško je razmišljati o ovoj neverovatnoj koincidenciji: dok vojnici bez ikakve svrhe i koristi ubijaju i ginu dok razaraju Gazu, trupe se već probijaju na sever ka još krvavijem ratu koji bi takođe trebalo da reši problem jednom i zauvek. Sve vidimo i pristajemo na laži. Nakon Libana idemo na Iran. I tamo će biti prilika, tamo ćemo takođe rešavati probleme – jednom i zauvek.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat