Ako živite u ovoj zemlji i uspešno zanemarujete slike dece, mrtve i žive, koju izvlače iz ruševina u Gazi, ljudi koje operišu bez anestezije, tela s kojih su otrgnuti udovi, beba iznesenih iz inkubatora i ostavljenih da umru, uništenih embriona na klinici za lečenje neplodnosti, leševa koji vise sa zgrada, majki i očeva koji nose delove svoje dece u plastičnim kesama, prijatelja koji su ubijeni preciznim projektilima dok su šetali, mogli biste steći utisak da gomila „budnih“ nasumice ispaljuje oko sebe reči kao što je „kolonijalistički“, napada američke jevrejske studente i zastrašivanjem ućutkuje one koji misle drukčije.
Bilo mi je neshvatljivo što se tako mnogo pisaca zgražava nad govorom propalestinskih demonstranata u Sjedinjenim Državama uprkos stvarnom nasilju – koje je, po mišljenju mnogih stručnjaka, zločin genocida. U takvim tekstovima govor se često opisuje ili kao preteći (kad dolazi s palestinske strane) ili kao ugrožen (na antipalestinskoj strani).
Dvadeset sedmog maja, na primer, u tekstu za New York Times, Džejms Kerčik je negodovao zbog „siledžijskog“ tona protesta literarnih krugova protiv ofanzive Izraela i „ciničnog pretvaranja reči ʼgenocidʼ u oružje“ kao jedne od taktika u „kampanji zastrašivanja“. Ranije tog meseca, pišući za Atlantic, Džudit Šulevic naglasila je ratobornu prirodu propalestinskih parola u kampusu: „Glas koji remeti mir neoklasičnog četvorougaonika divljačkim uzvicima ʼIntifada, Intifadaʼ nije vesnik skladnog suživota.“ U istom magazinu Majkl Pauel optužio je studente za „nemilosrdnu retoriku“ i „bahatost, koja onemogućuju da se dovedu u pitanje stavovi demonstranata“. U magazinu Dissent, politikolog Džefri Ajzak, iako je branio pravo svojih studenata da protestuju, posvetio je najveći deo svog eseja izražavanju brige zbog „odbrambene agresivnosti“ njihove retorike, između ostalog zbog krilatice „slobodna Palestina“, za koju smatra da je u najboljem slučaju „teško ostvariva u praksi“. U mnogim od tih eseja studentska retorika je opisana rečima sličnim onima kojima je predsednica Univerziteta Kolumbija Minuš Šafik, u inicijalnom pismu univerzitetskoj zajednici o svojoj odluci da zatraži od njujorške policije da raščisti protestni studentski kamp dan pošto su postavljeni šatori, okarakterisala protest u celini: on stvara „uznemirujuću i zastrašujuću sredinu za mnoge naše studente“.
Autori tih tekstova oslanjali su se na debatu o jeziku suprotstavljanja izraelskim akcijama, koja je trajala nekoliko meseci. Ovog februara u nedeljniku Time Noa Feldman je napisao: mada „kritika Izraela nije nužno antisemitizam“, oni koji o toj zemlji govore kao o „doseljeniku i kolonijalnom ugnjetaču, jednakom Sjedinjenim Državama, Kanadi i Australiji, pa čak i gorem od njih… možda se ipak ponašaju antisemitski kad osuđuju jevrejsku državu ne uzimajući u obzir osnovne razlike između nje i drugih globalnih primera“. Oni koji optužuju Izrael za genocidne činove posebno su skloni da „zabasaju u antisemitizam“ zato što radeći to „mogu funkcionisati, namerno ili ne, kao nosioci brisanja Holokausta i pretvaranja Jevreja iz žrtava u ugnjetače“. Političari na desnici bili su manje oprezni u svojim optužbama. Na nedavnim saslušanjima predsednikâ univerzitetâ u Predstavničkom domu, republikanski članovi Kongresa iz sve snage su se oslanjali na pogrešan prevod reči „intifada“ (na arapskom „ustanak“), tumačeći je kao izvedenicu od reči „nafada“ („otresti“) i kao poziv na „genocid nad Jevrejima“.
Tu je i krilatica „od reke do mora, Palestina će biti slobodna“, takođe osuđena kao genocidna, bez obzira na kontekst koji je ključan za njeno značenje. Čini se da bi bilo prilično teško naći studente demonstrante u američkim kampusima koji smatraju da treba ukloniti Jevreje od reke do mora; kad im se postavi to pitanje, oni često kažu da bi sloboda i jednakost trebalo da budu zakon zemlje koja se nalazi između te dve vode, zakon celog geografskog područja u kom su Palestincima uskraćena prava. Postoji jedna dugotrajna palestinska intelektualna tradicija razumevanja Palestine kao teritorijalne jedinice od reke do mora, precizirana u dokumentu Palestinske oslobodilačke organizacije iz 1970. pod naslovom „Ka demokratskoj državi u Palestini za muslimane, hrišćane i Jevreje“; na tom dokumentu je zasnovan poziv Palestinskog nacionalnog veća iz 1971. da se rešenje nađe u zajedničkoj državi. Ta ideja se suprotstavlja političkoj ideologiji koja se zalaže za ekskluzivističku, suprematističku jevrejsku državu, i uključuje Jevreje kao integralni deo buduće političke zajednice. S druge strane, u prvobitnoj platformi stranke Likud iz 1977. kaže se da će „između mora i Jordana postojati samo izraelski suverenitet“, a Zakon o nacionalnoj državi iz 2018. izričito ističe jevrejsku nadmoć na celom tom geografskom prostoru: „Pravo na nacionalno samoodređenje u državi Izrael pripada samo jevrejskom narodu.“ Izraelski zvaničnici sada otvoreno govore o masovnom raseljavanju Palestinaca iz Gaze.
U nedavnom eseju o studentskim protestima, objavljenom u New Yorkeru, Zejdi Smit takođe ističe jezička pitanja u prvi plan. Smit izražava divljenje pobunjenim studentima: „Oni stavljaju sopstvena tela u zupčanike mašine. Zaslužuju našu podršku i pohvalu.“ Ali njena ključna tvrdnja je da se oni, kao i njihovi protivnici, oslanjaju na „niz šiboleta“, na primer koriste „reč ʼcionistaʼ kao nepromenjen i nepromenljiv monolit, kao da ta reč 2024. znači isto ono što je značila 1948, 1890, 1901. i 1920.“ Sve političke ideologije, uključujući i cionizam, s vremenom se menjaju, ali studenti uglavnom ne reaguju na pojedinosti tih varijacija, već na nekadašnje i sadašnje dejstvo te ideologije na Palestince.
Kao da je za Zejdi Smit i druge „upotreba reči“ postala svojevrstan nasilan čin. „Ali kad je reč o Izraelu/Palestini“, piše ona, „jezik i retorika su uvek bili oružje masovnog uništenja“. Ona se zadržava na mogućnosti da se zbog protesta neki jevrejski studenti ne osećaju bezbedno: „Moguće je da je najslabija pripadnica te zone jevrejska studentkinja koja prolazi pored šatora i koju nazivaju cionistkinjom i opominju da se drži podalje.“
Istina je da su neki jevrejski studenti rekli da osećaju nelagodu. Ipak, teško je naći svedočenje o tome da su studenti koji protestuju pribegavali fizičkom zastrašivanju kontrademonstranata. Nasiljem, verbalnim i fizičkim, uglavnom su se služili policajci i cionistički aktivisti protiv učesnika studentskog protesta, među kojima ima i mnogo Jevreja. Svaka čast izuzecima kao što su Braun, Ratgers i Nortvestern, ali univerzitetske administracije su uglavnom pozivale policijske snage da napadaju i hapse njihove studente – da ih spreče da govore – umesto da ih saslušaju i s njima pregovaraju. Kad se pisci (i eksperti i političari) izjašnjavaju o pravu na slobodu govora i njegovom kršenju oko Palestine, oni se retko bave materijalnim uslovima takvog govora, pa i činjenicom da se na neki govor odgovara nasiljem, a na neki ne, u skladu s neravnopravnom raspodelom moći.
Tu poentu smo imali na umu ja i nekoliko pisaca kad smo se povukli s festivala PEN World Voices zato što američki PEN pet meseci nije pozvao na prekid vatre u Gazi – kao što je to uradio međunarodni PEN već u oktobru – i što je na kraju to učinio tek pod pritiskom više stotina pisaca. Nekoliko članova odbora odgovorilo je isticanjem svoje posvećenosti slobodnom govoru i otvorenosti, tvrdeći da se mi tome suprotstavljamo. Nije tako: povukli smo se javno, pismom u kom smo rekli da se američki PEN odrekao svoje zvanične svrhe – da štiti pisce i kulturu. Propustio je, napomenuli smo, da pruži podršku palestinskim piscima i novinarima kojima preti opasnost da budu ubijeni u Gazi i na Zapadnoj obali, što odudara od njegovih odlučnih inicijativa u Ukrajini i drugim poprištima rata, sukoba i ugnjetavanja; pored toga, PEN je osudio pokret BDS (Bojkot, dezinvestiranje i sankcije) i time jasno pogazio svoju obavezu da štiti slobodu govora. Sloboda govora obuhvata i slobodu da se ne govori, ne objavljuje i ne organizuju javni događaji – kao, na primer, kad je spisateljica Sali Runi odlučila da ne potpiše ugovor s izraelskim izdavačem kog finansira izraelska država. U stvari, najugroženija je sloboda govora pristalica bojkota jer zakonodavci u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj i drugim zemljama donose zakone koji državne i opštinske ugovarače dovode u opasnost da ostanu bez sredstava ako budu bojkotovali kompanije povezane s izraelskim aparthejdom.
***
Usredsređivanje na govor u korist palestinskih prava zamagljuje kontekst u kom govore demonstranti, kao i stvarnost o kojoj oni govore. Verujem u moć i značaj jezika. Ali ono što se događa nije pre svega jezičko pitanje. Reči nisu oružje masovnog uništenja: kad podstičemo druge da brižljivo koriste jezik, moramo biti sigurni da to sami radimo. Neke metafore su neumesne u nekim kontekstima. A ovde je kontekst količina municije sručene na Gazu, čija je ubojna moć triput veća od moći atomske bombe bačene na Hirošimu. Proizvođač i isporučilac velikog dela tih bombi su Sjedinjene Države. Te bombe nisu napravljene od jezika i izvesno nisu metafore.
Na kraju svog eseja Smit kaže da je jezik možda sasvim izvan poente: „Jedino što u ovom konkretnom eseju ima težinu su mrtvi.“ Ali preostali deo eseja ne bavi se mrtvima, već pre svega jezikom. Posledica skretanja ljudske pažnje na pitanja diskursa i reprezentacije zapravo je izbegavanje onog o čemu se tu radi, to jest materijalnih činjenica. Materijalne činjenice u ovom slučaju su novac, zemlja, oružje i više od 37.000 mrtvih Palestinaca.
Studentski protesti su zapravo usmereni protiv toga. Ne moramo da nagađamo ili pretpostavljamo da je tako zato što su to sami studenti rekli, naglasili, mnogo puta ponovili izloživši se time riziku, a ponekad i trošku. Njihov prvi zahtev je da njihovi univerziteti obelodane svoje finansijske investicije. Drugi je da prekinu veze s kompanijama koje su povezane s izraelskom državom i s ratnim profiterstvom uopšte. Svako ko pogleda snimke ili poseti kampuse čuće ove reči: „Obelodanite; Povucite investicije; Mi nećemo mirovati.“ Na nekim univerzitetima zahtevi obuhvataju i ponovno ulaganje u palestinske studije i centre, kao i u stipendije za palestinske studente. Na Nortvesternu, na primer, studenti su pregovarali s administracijom i o inicijativi da se zaposle dva palestinska člana fakulteta i da se upiše pet Palestinskih studenata.
Zahteva se i trajni prekid vatre i oslobađanje svih talaca, kako osamdesetak izraelskih talaca za koje se veruje da su još živi u Gazi, tako i više od devet hiljada palestinskih političkih zatvorenika koji se nalaze u izraelskim zatvorima (njihov broj se bezmalo udvostručio tokom poslednjih osam meseci). Prekid vatre, međutim nije glavni zahtev ovih studenata. Njihovi univerziteti nisu u stanju da obezbede prekid vatre, te bi vezivanje ispunjenja tog uslova za okončanje protesta bilo nerealistično. Kao i u svemu ostalom, studentski govor je i ovde zadivljujuće precizan i usmeren na neposredne ekonomske veze između njihovih univerziteta i onog što se događa u Gazi, i na to šta bi univerziteti mogli učiniti da bi podržali Palestince umesto da im nanose štetu.
***
Zatekla sam se u Njujorku kad je počeo protest na Kolumbiji. Otišla sam u kampus u 116. ulici i uspela da razgovaram s nekim studentima. Neki od njih su bili Palestinci, a neki Jevreji. Razgovor s njima me je ispunio radošću kakvu nisam osetila mesecima. Na ivici travnjaka se nalazio pult za prijavljivanje koji je obuhvatao čitanje pravila kampa i uputstva za ponašanje; bili su tu i ćošak namenjen predstavnicima štampe, dugačak sto s hranom i aktivnosti kao što su plesni performansi, filmske projekcije, hrišćanske, muslimanske i jevrejske molitve. Bio je to kolaborativni eksperiment iz samoorganizovanja.
Jedna studentkinja koja je ispisala znak „Jevreji za Palestinu“ i okačila ga na svoj šator rekla je da su ona i njeni drugovi demonstranti upravo priredili seder u kampu. Kad sam je upitala šta će uraditi ako Šaj Dejvidaj, profesor u izraelskoj jevrejskoj školi biznisa, koji je neke studente nazvao uvredljivim imenima za antisemite kao što je „kapo“, uđe u kamp kao što je pretio, rekla je da jevrejski studenti imaju plan da okruže i zaštite ugrožene. U svim tim pričama o jevrejskoj bezbednosti, gde je briga za te jevrejske studente koji su spremni da ugroze svoj život i budućnost plemenitim gestovima solidarnosti s Palestincima?
Umesto toga, mnoge osude studenata koji protestuju počivaju na brkanju jevrejstva i cionizma – što je opasan jezički čin. Nazvati studente koji protestuju protiv rata u Gazi antisemitima, to znači zanemariti anticionističke jevrejske demonstrante; okarakterisati traženje slobodne Palestine kao genocidan zahtev znači tražiti od nas da poverujemo da jevrejski studenti iz organizacije Jevrejski glasovi za mir ili verske vođe iz organizacije Rabini za prekid vatre, koji su se priključili protestu, misle da sedam miliona jevrejskih ljudskih bića koja žive između reke Jordan i Sredozemnog mora treba prosto da nestane. Ako retorika može da bude opasna, sofisterija je još opasnija.
Jezik nije samo način na koji etiketiramo sami sebe ili to odbijamo; on nije samo rodno mesto nekih individualnih prava. Niti se on na neki način uzdiže iznad političke stvarnosti: pravnih definicija, istorijskih zapisa i dokaza da se vrše zločini zvani „genocid“, „etničko čišćenje“ i „aparthejd“. Po Konvenciji o genocidu, svi pojedinci i države imaju moralnu i pravnu dužnost da pokušaju da spreče genocid ako postoji makar nagoveštaj da se on događa. Te činjenice mogu se naučiti čitanjem knjiga i razgovorom sa stručnjacima; one nisu fleksibilni jezički činovi. Duge polemike u prevelikom delu američke štampe o jeziku protesta zamagljuju te pravne govorne činove. U ovom trenutku jezik se kriminalizuje: Senat upravo razmatra nacrt zakona kojim bi se zahtevalo da FBI doda učesnike studentskog protesta na svoj spisak osoba kojima je zabranjeno da putuju avionom ako se proceni da su verbalno podržavali palestinske militantne grupe ili da su ih njihovi univerziteti kaznili zbog „takvog ponašanja“. Ne postoji jezik bez politike. Tvrditi da tako nešto može postojati znači podsticati političko nasilje koje se neprestano nastavlja iza paravana tobožnje neutralnosti.
U međuvremenu, posle jednog perioda intenzivnog bombardovanja, Izrael je zapečatio granicu između Gaze i Egipta, te niko ne može da pobegne iz Gaze, a humanitarci ne mogu u nju da uđu. Sad je izraelska vojska izvršila invaziju na Rafu, tobožnju sigurnu zonu u koju se sklonilo milion i po Palestinaca. Više od milion ih je pobeglo iako nisu imali bezbedno mesto na koje bi mogli otići. Preko puta bolnica u Gazi otkriveno je sedam masovnih grobnica s najmanje petsto osakaćenih tela, a očekuje se da će taj broj rasti. Dvadeset šestog maja, dan pre nego što je Kerčikov esej objavljen u Timesu, u izraelskom bombardovanju poginule su desetine ljudi koji su se sklonili u šatore u Rafi. Na fotografijama i video snimcima vide se spržena tela, šatori u plamenu, jedno dečje telo bez glave.
Težina mrtvih udahnjuje život u postupke živih. Usred tog užasa, podstiče me hrabrost pisaca, umetnika i posebno studenata – svih ljudi koji protestuju zajedno, stoje zajedno, rade zajedno, odbijaju zajedno. Profesori Njujorškog univerziteta drže se za ruke i svojim telima štite studente od policije. Štite njihov govor.
