Foto: Anadolija
Tekst sam tada završila ovim: Sećam se dobro izložbe u Zrenjaninu februara 2019. povodom sto dvadeset pet godina od njegovog rođenja.
Na ulasku ispis »Jedan narod, kao i pojedinac, vredi onoliko koliko ostavi u nasleđe svojim potomcima. Potomci ovog vrede onoliko koliko umnože nasleđeno.«
Velike priče igraju na fonu odnosa nasleđe – potomci.
Ubrzo posle toga desila se tragedija u Novom Sadu.
Sve što se mesecima dešava u ovoj zemlji jeste priča o potomstvu i nasleđu. Potomstvo je shvatilo da im ne ostavljamo ništa. I da se moraju izboriti, jer smo ih osiromašili.
Studenti koji su ustali trenutno su BLJESAK.
Zašto?
Zato što su pokazali da imaju ono što nama fali: NEPOMEREN FOKUS. Da su samo ovo napravili, mnogo je. Strahovito mnogo.
Neki su potcenili kapacitet generacija kojima pripada i moje dete, a koje je definisalo vreme u kojem su rođeni, surovo i neumoljivo: jasan fokus, brzina misli, šira slika, nepotkupljivost i distanca prema tugaljivom folkloru nekih preživelih vremena u kojima je primitivizam skrajnuo slobodu, znanje i dignitet.
U redu, studenti su izašli na ulice i šta ĆETE sad, upita jedan. Sad barem znam na kojoj si strani, usledio je odgovor. Ova anegdota koja kola gradom u najkraćem daje presek stanja.
Nema iskoraka bez revolucije. Antonio Skurati u knjizi o Musoliniju daje konačan odgovor zašto se svaki autokrata boji revolucije.
»Najviše ga brine što, posle revolucije, ostaju revolucionari.
Kada nasilno osvojiš vlast, ostaju ti nasilnici. Ostaju ti tabor boraca, arena ludaka, ološ, siledžije, poremećeni, prestupnici, šizofreničari, pripadnici neregularnih milicija, noćne skitnice, bivši robijaši, sindikalni podbunjivači, očajni novinarčići, povratnici iz rata vešti u rukovanju vatrenim i hladnim oružjem, fanatici koji ne znaju šta hoće, preživeli koji, verujući da su junaci kojima je bilo suđeno da umru, nelečeni sifilis smatraju znakom sudbine. Tikvani, mediokriteti, glupani, često neotesani, kriminalci koji sve duguju ustreptaloj lepoti marša na Rim i do kraja života ne rade ništa drugo nego žale za njom. Ostaju ti večiti skvadristi, oni koji se ne razoružavaju, aktivisti koji su u partiji od njenog osnivanja, uvek sa satom u ruci zato da bi ti zamerili što je to vreme zauvek prošlo.«
Da. Posle revolucije, one prave, ostaju revolucionari. Noćna mora za svakog despota i svakog sitnog klošara sa knjižicom u ruci kojem je vrhunac upotrebe moždane mase: Ćuti, može i gore. Ćuti, ako ništa drugo ono zbog sendviča.
Dok majmuni s prezirom gledaju na ljudsku vrstu, jer im je puko preživljavanje odavno ispod civilizacijskog nivoa, mi se davimo u magbetovski crvenoj naočigled sopstvenog potomstva.
Natalija Kantar
