Foto: Neda Radulović-Viswanatha
Posle Jomkipurskog rata Izrael je ponizno pognuo glavu i razmislio. Država je bila u traumi, okrenula se sebi i žalila. Arogancija i bahatost koji su se rodili posle Šestodnevnog rata nestali su, a s njima i militaristički kult ličnosti i obožavanje vojske. Četiri godine kasnije Izrael je potpisao najvažniji mirovni sporazum u svojoj istoriji.
Već se vidi da je ovog puta sve drugačije: arogancija, bahatost i obožavanje vojne sile vratili su se na velika vrata. U suštini, nisu ni bili nestali posle 7. oktobra 2023. U prvim danima su vladali šok i bespomoćnost, užasnutost, pa čak i skrušenost, ali se arogancija vrlo brzo vratila. Kao da Izrael nije iznenadila i napala bosonoga vojska pod opsadom, kao da se izraelska vojska nije razotkrila u svom neuspehu a njena vojna veličina pokazala kao krhka. Izrael je potonuo u bol i strepnju kao i u Jomkipurskom ratu, ali bez znaka da ima promene u načinu razmišljanja.
Tvrdnja da će život od mača dovesti Izrael do uništenja vidi se kao jeres. Zbog štete koju je naneo, rat od 7. oktobra 2023. je mnogo gori od rata koji se dogodio 6. oktobra 1973. Posle prvog rata je stigla ispravka, sada nema ni nagoveštaja da će se to desiti.
Možda je mogla da se očekuje drugačija reakcija. U Haaretzu od 8. oktobra sam objavio tekst koji sam napisao 7. oktobra 2023, oko podneva, pre nego što se otkrio sav užas tog dana:
„Iza svega stoji izraelska arogancija. Ideja da je nama sve dozvoljeno, da nikada nećemo morati da platimo cenu ili budemo kažnjeni… Hapsićemo, ubijaćemo, mučićemo, lišavaćemo prava, branićemo useljenike dok vrše pogrome, ići ćemo na Josefov grob, na Atnielov grob, na Ješuin oltar, i naravno na Har HaBajit… pucaćemo u nevine, vadićemo oči i razbijati glave… Izrael je u subotu zatekao prizor kakav nikada ranije nije video: palestinska vojna vozila patroliraju njegovim gradovima, a biciklisti iz Gaze ulaze kroz njegove kapije. Ove slike bi morale da prekinu aroganciju.“
Sada, četiri meseca kasnije, Izrael se ponaša kao posle 5. juna 1967, kada je bio opijen vojnom pobedom.
Na delu je opet arogancija. U studijima se generali hvale, udarićemo tamo, okupiraćemo ovo, rasporedićemo vojne snage od Bejruta do Teherana, uključujući koridor Filadelfija i Jemen, dok na Zapadnoj obali divljaju vojnici i naseljenici. Medijski diskurs se kreće između vojnog grča do odurne trgovine nacionalnim osećanjima. Beskorisni rat se predstavlja u samo jednom svetlu: svetlu lažnih postignuća. Nema večeri bez hvalospeva slavnoj vojsci: pogledajte 162. diviziju i 104. borbenu grupu! Kao da se ne radi o istoj vojsci od 7. oktobra, kao da je vojska dovela Izrael na neko bolje mesto.
Na stranu to što nema drugačijih glasova, različitih mišljenja, sumnje, subverzije. Samo laskanje i hvalospevi vojsci, ratu, narodu Izraela, pobedi Izraela, svima nama. Od izdaje misije i profesionalizma većine izraelskih medija kroz negiranje, skrivanje i angažovanje u propagandi do sramnog odsustva izveštavanja o tome što se događa u Pojasu Gaze, o njenom rušenju, njenim ubijenima, ranjenima, invalidima, gladnima, raseljenima. Tome se pridružuje i arogancija koja se vratila da vlada narativom i životom.
U zgradi Međunarodnog kongresnog centra u Jerusalimu gradimo jevrejska naselja u Gazi; u Dženinu se maskiramo u medicinski tim grubo kršeći međunarodno pravo, dok masa aplaudira; u Gazi uništavamo sve kao da sutra ne postoji; u glavnim svetskim gradovima vodimo kampanju za prestanak doniranja organizaciji UNRWA;1 a u Hagu pokušavamo da prevarimo Međunarodni sud pravde. Nema skrušenosti, skromnosti, drugačijeg razmišljanja, preračunavanja, slušanja šta se govori u svetu, a sve to je veoma važno.
Ovo ne bi bilo tako strašno da ne znamo da to vodi ka sledećoj katastrofi. Da svesno i dalje lažemo sebe, pa i dalje verujemo da ćemo zauvek oružjem uspešno sve rešavati i da smo uvek mi najpravedniji i najjači, jači od svih, jači od celog sveta.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
