Tačno pre petnaest godina u Guardianu je objavljen moj članak koji je počinjao ovako:
„Vreme je. Davno prošlo vreme. Najbolja strategija da se okonča sve krvavija okupacija je pretvaranje Izraela u metu globalnog pokreta sličnog onom koji je srušio aparthejd u Južnoj Africi. U julu 2005. ogromna koalicija palestinskih grupa planirala je da uradi upravo to. Pozvani su ’savesni ljudi širom sveta da nametnu širok bojkot i da protiv Izraela primene inicijative dezinvestiranja slične onima koje su primenjene protiv Južne Afrike u doba aparthejda’. Tako je rođena kampanja Bojkot, dezinvestiranje i sankcije.“
Živimo pod režimom aparthejda koji je pun diskriminacije prema nama, od zakona, režima dozvola, boje ličnih karata, ograničenja kretanja, prava na izražavanje itd. Praktično se radi o institucionaliziranom režimu ugnjetavanja i dominacije nad palestinskim narodom bilo kroz kontrolu njihovih prava, fragmentiranjem prostora, segregacijom palestinskih građana/ki Izraela, ili putem masovnih zapljena zemlje i imovine, nezakonitih ubojstava, proizvoljnih ograničenja slobode kretanja, uskraćivanja pravo na državljanstvo…
Ako katastrofa u Gazi nastavi da se razvija, ostvariće se upozorenja na masovna umiranja od bolesti, gladi i izloženosti. U slučaju da se humanitarna pomoć pruži brzo i u velikim razmerama, smrtnost od gladi i bolesti će se stabilizovati i opadati, ali će i dalje biti potrebno vreme da se vrati na nivo pre krize.
JAR je prva i zasad jedina država koja je na Međunarodnom sudu pravde započela proces protiv Izraela zbog kršenja UN-ove Konvencije protiv genocida zbog vojne ofenzive u Pojasu Gaze. Izraelski predstavnici će pred sudom braniti politiku države i tako napraviti iznimku od višedesetljetnog bojkota tog suda
Niko se nije pobunio. Do sada, koliko se zna, od izbijanja rata nije zabeležen nijedan slučaj odbijanja mobilizacije, izuzev jednog osamnaestogodišnjaka koji je zbog prigovora savesti odbio da služi vojni rok.1 Piloti bombarduju kao nikada do sada, operateri bespilotnih letelica ubijaju daljinskim upravljačem u ogromnim brojevima, tobdžije granatiraju više nego ikada, rukovaoci teške inžinjerijske opreme uništavaju kao što nisu nikada pre, a čak i stražari u zatvorima zlostavljaju zarobljene Palestince kao nikada do sada. I niko se ne buni.
Pored strašne izraelske patnje koja se ne sme potceniti, mnogo je veća patnja u Pojasu Gaze. Ogromna i očajnička. Nema za nju objašnjenje niti je treba objašnjavati. Dovoljni su izveštaji koji dolaze iz Gaze i koji se emituju širom sveta. Svuda izuzev u jednoj malecnoj zemlji čije su oči zatvorene, a srce zapečaćeno.
Specifičnosti genocida stavljaju Međunarodni sud pravde u nezgodnu situaciju. Standardi dokazivanja koje je uspostavila Konvencija jesu visoki i očekivanja da bi ovaj postupak mogao dovesti do zadovoljavajućeg izlaska iz horora kroz koji Izrael i Palestina prolaze mogla bi imati razočarenje kao krajnji ishod. Budući da Južna Afrika to zna, oni su predvidjeli rezervni pristup: navode podstrekavanje na genocid, nekažnjavanje i takvog poticanja, neadekvatne domaće zakone i propuštanje istraga. Kao dokaz dali su čitav niz užasnih izjava Izraelskih funkcionera (izjave predstavnika izraelske države, uključujući premijera i predsjednika, čak su ponovljene), gdje bi upravo ta tačka podsticanja mogla biti posebno relevantna s obzirom na dostupnost dokaza.
Bezuslovna podrška Izraelu pokazuje se sada kao medveđa usluga predsjedniku. Čak i njegovi vlastiti saradnici protestuju protiv njegove politike.
Očigledno je i zločinačka igra Binjamina Netanjahua da uništi Hamas (na kraju krajeva, sve što ti gladni ljudi žele jeste da zarade za život) i oslabi palestinske vlasti, takođe bila vežba zapadnjačke racionalnosti koja je trebalo da pokaže svetu da je došlo vreme da se sahrani ideja o političkom rešenju. Prema Netanjahuovoj metodi, Palestinci nemaju pravo veta na normalizaciju odnosa sa Saudijskom Arabijom. Ali primitivci iz Hamasa su nadmudrili komandosa iz elitne jedinice i za njega, a i za nas pripremili iznenađenje.
Tačno.net donosi ličnosti i događaje, i one najbolje i one najgore, u godini kojoj brojimo zadnje dane. Ko su ljudi i događaji o kojima smo pričali, radovali se i tugovali u 2023, zašto su to djeca Gaze, osobe poput pape Franje, pa do Oppenheimera i Milorada Dodika, Džanana Muse i Lane Pudar, Branimira Nestorovića i Semira Osmanagića, Javiera Mileia, Slavoja Žižeka, Marka Vešovića i Nedima Sladića, zašto je serija ''Znam kako dišeš'' priča godine i zašto je folk igrala cijela Jugoslavija – čitajte u analizi Amera Obradovića.
Pitanje koje treba da postavimo u vezi sa Hamasom nije samo šta će se dogoditi nakon što izgubi ovaj rat – već šta bi se dogodilo da Hamas preživi i nastavi da vlada Gazom? Kakva bi bila realnost u Pojasu, nakon što umine oduševljenje zbog oslobođenja?
No vladare svijeta, one koji danas stoje iza novih smrtonosnih akcija Izraela, kao što su jučer stajali iza Srbije i Miloševića, jednostavno se ne dotiču one preplašene dječje oči, mala mrtva tijela; da nije tako ne bi bila moguća ni ta strašna lakoća s kojom se, kao na tvorničkoj traci, otvaraju ratna žarišta u islamskom svijetu
