Slučaj protiv Izraela

Konačno, nešto se pokreće. Stručnjaci za međunarodno javno pravo kažu da odluka Međunarodnog suda pravde (MSP) predstavlja prekretnicu. Za početak, resetovan je rečnik. Gotovo je sa referencama na „samoodbranu“, koje služe kao izgovor za neoprostivo; uvedeni su uverljivi argumenti da najveći saveznik SAD i UK na Bliskom istoku vrši genocid.

foto: Arhiva

Sudije su prvo odbacile tvrdnje Izraela da južnoafrički pravni tim nema nadležnost ili status da pokrene proces, a zatim su velikom većinom (po svakoj odluci, od 15:2 do 16:1) naredile niz od šest privremenih mera.

Od Izraela se sada zahteva da preduzme sve što je u njegovoj moći da spreči genocid. Sudije su odbacile tvrdnje izraelskog pravnog tima da palestinski narod ne predstavlja „zaštićenu grupu“ i da ne postoji posebna namera da se Palestinci unište „u celini ili delimično“. Kao dokaz te namere, sudije su citirale izjave izraelskih političara u kojima se, između ostalog kaže „borimo se sa ljudskim životinjama… sve ćemo eliminisati“; „borićemo se dok im ne slomimo kičmu“; „neće dobiti ni kap vode“.

Privremenim merama se od Izraela traži da prestane da ubija Palestince u Gazi i da „u roku od mesec dana podnese izveštaj sudu o svim merama koje su preduzete da bi se ova naredba sprovela“. Jedan prilično redak zahtev glasio je da se dokazi o genocidu ne uništavaju. Sudsko veće nije pozvalo na hitnu obustavu vatre, na razočarenje mnogih Palestinaca, ali bi bez toga mere verovatno bilo nemoguće ispuniti.

Pomeranje fokusa sa izraelske „samoodbrane“ na njegov kapacitet i nameru da izvrši „genocid“ nije mala stvar. Zvaničnici zapadnih vlada i njihovi predstavnici za štampu uporno ponavljaju tvrdnju da vojni napad izraelske vlade predstavlja samoodbranu, kako bi prikrili svoje zakonske obaveze da zaustave ubijanje. Južnoafrički pravni tim je raskrinkao taj pokušaj 11. januara. Savet bezbednosti UN je nedavno „još jednom potvrdio“, rekli su oni, da je Gaza „okupirana teritorija“. Izraelska vlada kontroliše „pristup kopnom, morem i vazduhom, kao i ključne funkcije javne uprave i snabdevanje vodom i strujom“. Pravni tim je zatim poentirao:

„Ono što Izrael radi u Gazi, radi na teritoriji nad kojom ima kontrolu. Svojim postupcima sprovodi okupaciju. Pravo na samoodbranu prema članu 51 Povelje Ujedinjenih nacija nije primenjivo. Ali ključna tačka je mnogo jednostavnija. Bez obzira koliko monstruozan ili užasan bio napad, ili provokacija, genocid nikada nije dopuštena reakcija. Svaka upotreba sile […] mora ostati u okvirima utvrđenim međunarodnim pravom, uključujući izričitu obavezu iz člana 1 Konvencije o sprečavanju genocida.“

Opsada Gaze počela je 2007. Sledeće godine, prema dokumentima sa Vikiliksa, izraelska vlada je uveravala SAD da će ekonomiju Gaze držati na „ivici kolapsa“ ali će izbegavati „humanitarnu krizu“. Sada su situaciju gurnuli preko ivice. Prema rečima južnoafričkog pravnog tima, „Izrael pretvara Gazu u ruševine, ubija, ranjava i uništava tamošnji narod, i stvara takve životne uslove koji su sračunati da dovedu do njihovog fizičkog uništenja kao grupe“.

U prvim godinama opsade, izraelska organizacija za ljudska prava Giša razotkrila je kako izraelska vlada broji kalorije koje će obezbediti palestinskom stanovništvu Gaze. Magični broj koji su izabrali bio je vrlo precizan: 2279.

Ljudi sada gladuju. U početku su preživljavali na onom što je preostalo u supermarketima, u nedostatku čiste vode pili su šveps ili mlečne napitke sa ukusom voća, dok su izraelski taoci i njihovi čuvari jeli isti niskomasni sir koji niko drugi nije hteo.

Moj prijatelj profesor Gasan Abu Sita, koji je radio u bolnici Šifa u Gazi, boluje od hronične bolesti creva. Za razliku od mnogih tamo, on je imao novaca, ali više nije bilo ničeg da se kupi. Živeo je od jedne konzerve tunjevine za ručak i jedne konzerve govedine za večeru. „Da li se ikada navikneš na ukus, i kad stvarno ogladniš?“ pitala sam ga pošto se vratio u London.

„Ne“, rekao je i rukom zapušio nos. „Nikad ne postane bolje.“ Noću bi lizolom prao krv sa operacionog stola na kom je spavao. Doktori kažu da će biti potrebno vreme da mu se stomak oporavi od jednolične ishrane. Bio je u Gazi tokom prvih 43 dana napada. Većina stanovnika Gaze već više od 110 dana živi sa teškom nestašicom hrane i čiste vode.

Ogroman je značaj odluke u korist Južne Afrike prema Konvenciji o genocidu i to što su donete privremene mere za ograničavanje, ako ne i potpuno obustavljanje izraelske vojne operacije u Gazi. Sve države imaju pravo da intervenišu, ili da podrže Južnu Afriku u njenom nastojanju da zatraži zaštitu po Konvenciji o genocidu iz 1948. Svako je u obavezi, kako je obrazložio južnoafrički pravni tim, da spreči ozbiljan rizik od genocidnih dela koja imaju za cilj da u celini ili delimično zbrišu Palestince iz Gaze.

Ova obaveza postupanja odnosi se na sve 153 države potpisnice Konvencije, uključujući Južnu Afriku, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, kao i na entitete pod njihovom kontrolom, pre svega izvoznike i proizvođače oružja koji profitiraju od pokolja. Među zemljama koje su podržale tužbu Južne Afrike do danas su Bolivija, Brazil, Kolumbija, Malezija, Maldivi, Namibija, Pakistan i Turska. Mnoge druge su pokazale spremnost da se priključe podršci.

Ne tako davno, tokom jednog drugog slučaja pred MSP, Mapel Lisebi Elize je svedočila o padu iz raja. Kažem „pad“, ali je to pre bio izgon. Elize je rođena na arhipelagu Čagos. „Svako je imao posao“, rekla je, „svoju porodicu i svoju kulturu.“ Brodovi sa Mauricijusa donosili su robu na ostrva i „svi su živeli srećnim životom“ sve dok im britanski administrator nije rekao da će morati da odu. Nije kazao zašto. Isporuka robe je obustavljena. „Nismo imali šta da jedemo. Nije bilo lekova, ničega. Mnogo smo patili.“

Jedan brod je stigao u aprilu 1973. Stanovnici Čagosa su prisiljeni da se ukrcaju. „Kao životinje, kao robovi. Ljudi su umirali od tuge na tom brodu.“ Elize je bila u četvrtom mesecu trudnoće, ali je pobacila kada je stigla na Mauricijus.

I Međunarodni sud pravde i Generalna skupština UN su 2019. osudili postupke britanske vlade. Pravda je zadovoljena i stanovnicima Čagosa je ustanovljeno pravo na povratak.

Nažalost, to je bio raj (Unfortunately, It Was Paradise) glasi naslov zbirke pesama Mahmuda Darviša. Palestinski tekstovi su puni referenci na raj pre 1948, godine Nakbe, kada je 700.000 Palestinaca proterano iz svoje domovine. Ta godina je bila prekretnica ne samo u Izraelu/Palestini: tada je uspostavljen aparthejd u Južnoj Africi, ali su i usvojene Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i Konvencija o genocidu. Proces pred Međunarodnim sudom pravde koji je pokrenula Južna Afrika predstavlja ispit za zapadnu liberalnu misao i međunarodno javno pravo. Kakvu ćemo budućnost podržati? Aparthejd, rasizam, kolonijalizam i genocid, ili samoopredeljenje, vladavinu prava i egalitarizam? MSP je odlučio; zapadne vlade će takođe morati da biraju.

Kako je Munir Akaš pisao u svom uvodu u Darvišovu zbirku Adam iz dva raja, ta izgubljena carstva iz njegove poezije su stvarna sela i gradovi, stvarne civilizacije i stvarni ljudi: „Raj kao takav predstavlja i ideju i mesto, ideju prava stečenog rođenjem stvarnih ljudi koji su iz njega proterani… Čovečanstvo pati od gubitka Edena. A kada se i sama ideja izgubi, čovek se nađe u živom paklu.“

Gaza je danas daleko više pakao nego bilo šta što je Darviš proživeo. Više od 25.000 ljudi je ubijeno, a više od 500.000 suočeno je sa katastrofalnom akutnom nestašicom hrane. Zabeleženo je više od 100.000 slučajeva dijareje, 150.000 infekcija gornjih disajnih puteva, a hepatitis je u porastu. Zemlja je zatrovana kanalizacijom, nebo bukti od projektila sa vojnih brodova, aviona F-16 i tenkova, dok je vazduh ispunjen neprestanim zujanjem dronova: deca priželjkuju maglu jer ih tako dronovi teže prate.

Stanovništvo naviklo na jela kao što su sayideyah [riba i karamelizovani luk], freekeh [vrsta kaše od durum pšenice], pirinač, zaatar [mešavina začina], mujadarrah [pilav sa sočivom], mulukhiia [jelo od lišća jute], piletina i tabuleh [salata od peršuna], pripremljena u dobro opremljenim kuhinjama, sada je prinuđeno na suvi biskvit koji se prodaje po dvadeset puta većoj ceni i jede se u šatorima koji prokišnjavaju. Ako vam se ne sviđa, poručuje izraelska vlada rečju i delom, idite na jug do granice, gde će vam šverceri uzeti 10.000 dolara za mutno obećanje egipatske vize, a vi možete da zaboravite da ćete ikada ponovo videti svoju kuhinju.

Izraelski mediji su objavili da Natenjahuova vlada pregovara sa Kongom, između ostalih, o „dobrovoljnom raseljavanju“ Palestinaca iz Gaze. Na društvenim mrežama se iz prve ruke može videti likovanje izraelskih vojnika dok na Tiktoku dele snimke o lokacijama na plaži koje jedva čekaju da zauzmu kad se rat završi. „Slušaj, Bibi“, kaže jedan od njih, „pronašli smo ih, proterali ih i nastanili se.“

Južna Afrika i Međunarodni sud pravde preduzeli su korake da ospore oholost, ubistva, okrutnost i laži. Neka i drugi slede njihov primer.

London Review of Books

Prevela: Milica Jovanović

Peščanik.net

Podijelite ovaj članak
Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Selma Dabbagh

Selma Dabbagh

VIŠE IZ KATEGORIJE
VEZANI ČLANCI
Novi predstavnici američke spoljne politike su prijatelji aparthejda, okupacije, jevrejskih naselja na teritorijama i ratova....
Unatoč snažnom protivljenju pravnih stručnjaka, organizacija civilnog društva i istaknutih jevrejskih intelektualaca i organizacija, njemački Bundestag usvojio je spornu rezoluciju protiv antisemitizma koja se iznimno...
U licemjernom svijetu koji je sve više imun na nepravde i koji je zaboravio osnovna načela ljudskih prava, priče ovih žena nose snažnu opomenu za...
Rešenje sukoba nikada neće biti vojno. Krv bespotrebno nastavlja da se proliva na svim stranama, kao i patnja i horor otetih, njihovih porodica, evakuisanih Izraelaca...