Zašto plače Vesić? (Gledao je to čitalac sinoć, Vesić je najavio – dakle, nije je dao, najavio je – ostavku i rasplakao se.) Ako bismo mu poverovali na reč, reklo bi se da plače nad zlom sudbinom stradalih na železničkoj stanici u Novom Sadu. On će konkretno, očiju punih suza, govoriti o „deki“ i „unukama“. Nema nijednog razloga da verujemo Vesiću, na reč i uopšte. Odaje ga to – „deka“. Mučno je govoriti o tome, analizirati nečije reči u vezi sa smrću.
Ali, „deki“ tu, u toj Vesićevoj izjavi, nije bilo mesto. Stradali su ljudi. Tačka. Nije strašnije ili manje strašno ako su među tim ljudima bili mladi ili stari, deca ili odrasle osobe. Svaki život je podjednako vredan. Kada je rekao „deka“, Vesić je zapravo pokazao da on na živote gleda drugačije, u njegovoj glavi ljudski životi se vrednuju po nekoj uvrnutoj hijerarhiji. Zato treba sumnjati u to da se pred novinarima isplakao nad žrtvama. (Vesićev „deka“, isto je što i „zgnječena ruka“ iz Vučićevog nastupa od petka uveče.)
Pre nego što je progovorio o konkretnim žrtvama – on je rekao: „mrtva tela“ – Vesić je pominjao partijske kolege i svoje prethodnike na mestu ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ako sam dobro zapamtio – dovoljno je to videti ili pročitati jednom, pa da vam se smuči, teško je vraćati mu se – on je rekao da su osobe iz njegove stranke tražile od njega da dâ ostavku. Rekao je to tako da bude jasno da misli da su svi koji su to od njega tražili licemeri i ništarije.
U tom kontekstu, dodao je da nije kriv i da ni u tragovima nije odgovoran za nesreću na železničkoj stanici. Sve ugovore i dokumente u vezi sa rekonstrukcijom stanice sklopilo je prethodno ministarstvo, naglasio je. Ako se već traži krivac, Vesić je implicitno pažnju skrenuo na svoje prethodnike. I onda se rasplakao i počeo o žrtvama. Iz čega se može izvući nekoliko zaključaka. Prvi je da on plače jer misli da nepravedno na svoja pleća uzima teret koji nije njegov.
U trenutku kada govori o žrtvama, Vesić u stvari samo sebe vidi kao žrtvu i to ga je pogodilo do suza. S tim u vezi, Vesićeve suze bismo mogli shvatiti i kao plač zbog odlaska s funkcije. To što više neće biti ministar, Vesića je pogodilo utoliko više jer on sam ne vidi ni jedan razlog da više ne bude ministar. To bi bio drugi zaključak. Ima i treći.
Vesić će naravno deo govora posvetiti i Vučiću. Što onaj deo njegovog govora o žrtvama nesreće u Novom Sadu i čini dodatno neiskrenim i licemernim. Sad to već postaje kliše, a razradila ga je ponajviše notorna Hrkalović – zaklinjanje na vernost Vučiću. Vesić juče popodne kaže – najavljujem ostavku koju ću dati sutra ujutru. Zašto sutra ujutru, a ne odmah? Čak je sve još bilo unutar radnog vremena. Ali, ipak sutra. A onda zaklinjanje na vernost Vučiću. I onda suze.
Da kažemo još i to, pa da završimo s tim nepodnošljivo mučnim izlivom u javni prostor: ne bih se iznenadio kada bi Vesić jednom priznao da je, pošto je najavio ostavku, u stvari očekivao da ga Vučić u toku večeri, ili noći, ili sutra ujutru čak, pozove i kaže mu – dobri moj Vesiću, ne treba ti da daš ostavku, svi drugi su krivi, samo ti nisi, ostani na mestu ministra i nastavi da odlično radiš kao i do sad. U tom smislu, Hrkalović je pokazala više integriteta od Vesića – ona zna pravila igre i poštuje ih, ništa više od toga.
Vesićeve suze, ako su uopšte bile iskrene, mogle bi da znače da je on ipak, do samog kraja, očekivao neki preokret, da naposletku ipak dobije neko priznanje ili, ako baš hoćete – ljubav i pomilovanje. To pod uslovom da je ostao ljudsko biće, barem u tragovima. Događa se to kod (nekih) ljudi, ta identifikacija s tlačiteljem koji postaje mera i garant smisla postojanja.
Ova kratka, preko svake mere mučna analiza nečega od čega bismo najradije okrenuli glavu i potrudili se da na to zauvek zaboravimo kao da ga nikada nismo ni videli ni čuli (što je ipak nemoguće), ovde je samo kao svojevrsna opomena – vodite računa šta tražite od ovog režima. Jer, oni čak i kada daju ostavku, rade to mahom pogrešno i uglavnom gnusno. (Ružić je nekako uspeo da se izdvoji.) Rezignirani čitalac sada bi rekao – kada smo tražili ostavku, nismo mislili na ovakvu ostavku. A na šta ste tačno mislili? Koga briga za njihove ostavke. Savršeno je svejedno ko se od njih skida s funkcije i ko se na nju penje. Jer, to je uvek jedno te isto, ko god da je od njih na funkciji.
Sve je u Vesićevom oproštajnom govoru bilo pogrešno. On čovek ne razume šta to znači biti na funkciji i nositi odgovornost te funkcije. On je ostavku dao isto onako kako je rekao i da su ga ispitali u sudu – u svojstvu građanina. Neka bude da on nije sklapao ugovore i da ništa nije znao: kada je postao ministar, morao je znati. Štaviše, ako već pominje ugovore, zašto ih nije obelodanio pre nego što je najavio ostavku, dakle još u svojstvu ministra. Time bi svakako zapečatio svoju karijeru, ali – zar je to bitno kad već daje ostavku. Barem bismo ga zapamtili kao osobu od kakvog-takvog integriteta.
Jer tako je hteo da nam se predstavi s ovom najavom ostavke – kao ljudsko biće s integritetom. Ali je u tome preterao, kao što je preterao s „dekom“. Kada najavljuje ostavku, Vesić je u stvari i dalje vojnik – ili, preciznije: klon – stranke. Ostavkom se on žrtvuje da bi sačuvao stranku uopšte i Vučića posebno. Njegova ostavka ne otvara vrata za istragu nego ih treskom zatvara. Njegove suze mogu se onda videti i kao svojevrsni izliv samozadovoljstva – evo, sve sam stavio na oltar stranke i za to očekujem adekvatnu nagradu. Vernik bi očekivao – raj. Šta očekuju radikalski vojnici/klonovi od svog boga/šefa… možemo o tome samo da spekulišemo.
Hoću da kažem, ne samo da ostavke nisu dovoljne, nego i zavode na krivi trag. Mora se tražiti mnogo više.
