Foto: Peščanik.net
Prošlog petka u izbegličkom kampu Dženin održano je 11 sahrana. Vojska je ubila osmoro, a troje je umrlo prirodnom smrću. Nije ih bilo moguće sahraniti ranije zbog brutalne akcije izraelske vojske u kampu. Tela još petoro vojska je otela iz kampa za svoje potrebe.
Tog jutra, po završetku akcije sadističkog imena „Letnji kamp“, vojska je izašla iz izbegličkog kampa, a stanovnici su počeli da se vraćaju onome što je ostalo od njihovih kuća nakon vojnog taborovanja. Bili su u šoku. Jedan od njih je kazao da je prizor koji su zatekli bio strašniji nego posle operacije „Homat magen“. Ni ponašanje vojnika nikad nije bilo nasilnije i podlije nego tokom ovih strašnih deset dana. Duh rata u Gazi se pretvorio u duh vojske. Moj sagovornik, Džamal Zubeidi, koji je već izgubio devet članova bliže familije, uključujući dvojicu sinova, i omiljenog sina svog rođaka Zakariju Zubeidija, još jednom se vratio uništenoj kući. Kao i 2002. godine. Tokom ove desetodnevne akcije, krio se u kući svoje ćerke iznad brda. Približno dve trećine od oko 12 hiljada stanovnika kampa izvedeno je u kolonama pod nadzorom vojnika, kao što to rade u Gazi.
Dok su u Dženinu sahranjivali mrtve, vojnici su pucali u devojčicu u selu Kariot. Bana Labum, trinaestogodišnja devojčica je ubijena u svojoj kući, u selu čiji su stanovnici pokušavali da se odbrane od naseljenika koji su palili njihova polja. Naseljenici divljaju, vojska stiže – i ubija baš Palestince. U medijima to nazivaju „sukobima“. Žrtva silovanja se sukobljava sa svojim silovateljem, opljačkana osoba sa pljačkašem. U ludilu kampanje agresivne okupacije agresor je žrtva, a žrtva agresor.
U isto vreme, nedaleko od Kariota, u selu Bejta, vojnici su pucali na demonstrante i američko-turska aktivistkinja za ljudska prava je ubijena. Ajsenur Ezgi Ejgi je upucana u glavu u protestima protiv divljačkih naseljenika u ispostavi Eviatar, podignutoj na zemljištu koje pripada selu, i već je koštala života najmanje sedam Palestinaca. Zvanični Vašington je saopštio da su „veoma uznemireni zbog tragične smrti“. Ali to nije „tragična smrt“. Novinar Haaretza Jonatan Polak je rekao da je video „vojnika kako nišani sa krova i onda sam čuo pucanj… u trenutku kad nije bilo sukoba“. Što se tiče „predsedničke uznemirenosti“ ona će brzo proći. Džo Bajden neće pozvati porodicu ubijene aktivistkinje, kao što je zvao porodicu Goldberg-Polin. Ona takođe neće biti proglašena američkom junakinjom, kao što je to slučaj sa otetim i pogubljenim Hiršom.1
Na dan kada su izvršena ova zločinačka ubistva, novinar Džoš Brejner je objavio video iz zatvora Megido od istog jutra, u kom se vide desetine vezanih Palestinaca kako leže polugoli, licem ka podu, a zatvorski čuvari prolaze između njih sa psima koji besno kidišu. Iznad njih i ovog sramotnog prizora vijori se izraelska zastava – poklon za Itamara Ben-Gvira. Šačicu šokiranih umirila je zatvorska uprava: „Reč je o rutinskoj vežbi.“ To je rutina. Zabava je prevladala u zatvorskom sistemu, kao neka vrsta pripreme šabata za sadističke čuvare.
Sve se to dogodilo prošlog petka, jednog običnog dana u kom se Izrael dosađivao. Zemlja je bila mnogo više šokirana (nečuvenim) hapšenjem mlade Jevrejke koja je na telavivskoj plaži bacila pesak na Itamara Ben-Gvira, nego pucnjavom u kojoj je ubijena nejevrejska demonstrantkinja, prožeta visokim etičkim vrednostima ništa manje od devojke iz Tel Aviva.
U uništenom izbegličkom kampu Dženin, Džamal Zubeidi je pokušavao da sagleda razmere uništenja svoje kuće, čiji su sadržaj vojnici izbacili na ulicu. U kampu nije bilo struje i tama se nadvila nad njim. Ovog puta Zubeidi je zvučao očajnije nego svih godina našeg poznanstva. „Oni će se vratiti i mi ćemo se vratiti. Doći će nova generacija. Ovo se neće ovako završiti“, glasno je rekao.
Pogledajte šta se dogodilo prošlog petka u kampu Dženin, u selima Kariotu i Bejti i zatvoru Megido – i možda ćete napokon videti ko smo.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
