Foto: Reuters
Neka bude da nije bilo namere da se pobiju ljudi na železničkoj stanici. Neka bude da je nadstrešnica stanice pala zbog neznanja i nezajažljivosti nalogodavaca i izvođača radova na njoj, ali ne i zato što je neko zaista hteo da ona padne. Ako je tako, onda nije korupcija najgora stvar u vezi s padom nadstrešnice, nego upravo neznanje i nesposobnost da se posao osmisli i uradi po pravilima. Naravno, teško je ovako razdvojiti stvari, jer – potrebna je beskrajna nezajažljivost da bi neznanje postalo nebitno, i pogubno. Ali, i pored neizmerne nezajažljivosti i ogromnog neznanja, utisak je da namere ipak nije bilo. Vidimo ih kao lopove, lažove, siledžije, ali nam je ipak teško da na ljude na vlasti gledamo kao na hladnokrvne ubice, zar ne? Ipak su oni samo „obični“ ljudi, je l da?
A možda i nisu. Razlog da posumnjamo dala nam je direktorka Zavoda za zaštitu prirode Srbije Marina Šibalić. Da odmah kažem: mislim da su funkcije važnije od imena ljudi na njima. Kada ste na funkciji morate raditi ono što vam je u opisu posla, kako god da se zovete. Ali, kad izađete izvan okvira posla ili posao ne radite, onda vaše ime zaseni funkciju. Zato direktorka ovde ide s imenom i prezimenom. (Biće još imena, kasnije.) Njen zavod je u leto prošle godine trebalo da Rio Tintu izda uputstva kako da se ponaša kada vadi i prerađuje litijum, a da ne uništi Jadar i Mačvu, da ih ne pretvori u sprženu zemlju.
Ako je verovati CINS-u, a nema razloga da im ne verujemo, Šibalić svesno nije ispunila svoju obavezu. Umesto da njen zavod zaštiti ljude i prirodu od Rio Tinta, ona je praktično dopustila da posle kopanja litijuma ostane pustoš. Šibalić je takvim ponašanjem svesno ugrozila život u Mačvi i Jadru. Po analogiji s nesrećom u Novom Sadu, ako bi se dogodilo – a neće se dogoditi – da Rio Tinto kopa i prerađuje litijum u Srbiji, i kada bi to dovelo – a neminovno bi dovelo – do uništenja svega živog i neživog u Jadru i Mačvi, ne bismo mogli reći kao što smo skloni da kažemo za pad nadstrešnice na železničkoj stanici da nije bilo namere.
Da ponovim još jednom, ovo nisu pravne kvalifikacije. Na stvari je temeljni moralni problem: imamo svesnu odluku da se učini nešto pogrešno – da se čini zlo, ako hoćete – u situaciji kada osoba zna ili bi morala znati šta je ispravno ili dobro.
Šibalić je u najmanju ruku morala biti svesna barem dve stvari: prvo, koliko je njena odluka važna i šta je tačno na stolu, to jest da odlučuje, doslovno, o životu i smrti; drugo, da ona o tome nema nikakvog pojma, dakle da ništa ne zna o uslovima koji se moraju ispuniti da bi se život sačuvao. I jedno i drugo je dovoljno da njenu odluku ne vidimo samo kao pogrešnu već i kao namerno pogrešnu. Ali, ta odluka je utoliko više namerno pogrešna jer su Šibalić saradnici iz Zavoda jasno predstavili do kakve bi katastrofe došlo ako se kopa litijum.
CINS je, naime, predstavio dokumente iz kojih se vidi da su kolege Šibalić upozorile na razmere štete od kopanja litijuma u Srbiji. Na to je Šibalić odmahnula rukom i mimo ekspertize kolega Rio Tintu isporučila uputstva za kopanje i preradu litijuma: ako se Rio Tinto bude držao tih uputstava, od Jadra i Mačve neće ostati ništa. Da je Šibalić pametna, ona bi sad sa suzama u očima zahvaljivala CINS-u, svojim kolegama i ekološkim aktivistima iz Jadra što će sprečiti da postane – poslužimo se opet teškom metaforom – ubica.
Ali, nema ona tu pamet. CINS će nam reći da je Šibalić, takvu kakva je, na mesto direktorke Zavoda postavila ministarka za – otužno zvuči kada se ovo ponovi – zaštitu životne sredine Irena Vujović. Vest sugeriše da su Vujović i Šibalić svojevrsne drugarice. Radile su zajedno u opštini Savski venac: prva je bila predsednica, a druga, kao arhitekta, načelnica Odeljenja za ozakonjenje objekata i… Nevažan je ovde pun naziv odeljenja. Bitno je nešto drugo: kada je postala ministarka, Vujović je drugaricu Šibalić postavila za direktorku Zavoda. Ako je za posao u opštini Šibalić možda i imala kompetencije, za novi posao nije imala ništa.
Iz čega bi se moglo zaključiti da ni načelnica nije bila jer je imala kompetencije za to: načelnica nije postala kao kompetentna nego baš kao drugarica Vujović. E sad, to je specifično drugarstvo i o njemu se može utemeljeno spekulisati. Ono se ogleda u spremnosti da se poslušno izvrše nalozi, čak i onda kada se jasno vidi da je to pogrešno. Iz čega sledi da su Vujović i Šibalić saučesnice u onome što smo opisali kao temeljni moralni problem. Pa bi i Vujović sa suzama u očima trebalo da zahvaljuje CINS-u, ekološkim aktivistima…
Neće se desiti, znam. Ali, nije ovo apel Šibalić i Vujović, niti savet za njih kako da izađu iz moralnog čvora koji su same zamrsile. Po analogiji s novosadskom nesrećom, zamislimo da se dogodi – a neće se dogoditi jer ne daju žitelji Srbije da se dogodi – nesreća mnogo većih razmera zbog kopanja litijuma u Jadru. I zamislimo sličnu pobunu studenata i žitelja Srbije uopšte u vezi s tim. I zamislimo da je prvi zahtev pobunjenih građana Srbije da Šibalić i Vujović daju dokumenta o kopanju, utvrde istinu i izvedu krive i odgovorne za nesreću pred sud.
Naravno, čitalac će sada reći da se to ne bi tražilo od njih, nego od sudova. Kao što se ni sad ništa ne traži od Vesića ili Momirovića, na primer, nego se pritiskaju sudovi da prikupe dokumenta i utvrde istinu.
To ima smisla. Ali, ako se desi ta nesreća u najavi – a neće se desiti – to će značiti da i iznad Vujović i Šibalić, kao i iznad sudova stoji neko – istina nenadležan – ko nalozima „kreira“ istinu u Srbiji, i na mesta tužilaca i sudija postavlja ljude na isti način kao što ih postavlja za ministre i direktore. Sve je tačno – i da je taj neko nenadležan, i da nema pojma, i da je zao, i da je siledžija, i da laže, ali, takav kakav je, ipak daje naloge i postavlja ljude, a ljudi su mu poslušni i nalozi se slepo izvršavaju, kako su to uradile i Vujović i Šibalić – do grla u moralnom problemu – na mestima na kojima nikako nisu smele da se nađu, ako institucije treba da rade svoj posao. Pitanje je: kako onda treba da glasi zahtev i kako se može realizovati?
