Donald Trump je zaista rešen u nameri da eliminiše trgovinski deficit SAD. Ali trgovinski deficit je još odlučniji u nameri da ostane ogroman i verovatno će s lakoćom odbiti sve napade 47. predsednika Sjedinjenih Država. Budući da je ugrađen u samo ustrojstvo Amerike posle Breton Vudsa, deficit ostaje van domašaja svih sredstava – i ciljeva – dolazeće administracije.
Pođimo od sredstava. Trump na raspolaganju ima dva moćna oružja za vođenje bitke za povoljniji trgovinski bilans: to su standardne carine i član 232 Zakona o proširenju trgovine iz 1962, po kom se američka administracija može pozvati na nacionalnu bezbednost kao opravdanje za uvođenje mera usmerenih protiv protekcionističkih zemalja i blokova. (EU, na primer, primenjuje posebnu carinu u paušalnom iznosu od 10% na uvoz svih automobila, kao i druga administrativna ograničenja, dok istovremeno održava ogroman suficit u trgovini automobilima između SAD i EU.)
Ali ni uvozne tarife ni odredbe člana 232 ne mogu s izvesnošću smanjiti deficit. Da bismo pokazali zašto, pretpostavimo da Trump – koji preti da će prvog dana na vlasti uvesti carine na robu iz Kanade, Kine i Meksika u iznosu od 25% – zaista uvede obećane tarife i druge mere za ograničavanje uvoza. Uvoz će se, naravno, smanjiti. Ali smanjiće se i američki izvoz. Pored novih carina i kvota, tome će doprineti i velike poreske olakšice koje je Trump obećao Elonu Musku i njegovoj veseloj družini oligarha visoke tehnologije.
Negativan uticaj uvoznih tarifa na američki izvoz posledica je posebnog statusa koji dolar ima u međunarodnoj trgovini – to je jedina valuta koju neamerikanci žele da imaju, čak i ako ne planiraju da kupuju od američkih kompanija. Ako Trump podigne tarife na nivo za koji veruje da je neophodan da bi se smanjio uvoz kineskih i evropskih roba i povećali prihodi njegove administracije (što bi mu najzad omogućilo da smanji poreze u zemlji), vrednost dolara na tržištima novca će sigurno značajno porasti. Porašće i mnogo više ako istovremeno smanji poreze.
Dakle, uprkos tome što će Trumpove tarife doneti tendenciju pada uvoza, jačanje dolara će istovremeno proizvesti suprotan efekat i doprineti rastu uvoza i ograničavanju izvoza iz SAD. Američki trgovinski deficit ostaće manje-više nepromenjen.
To nas dovodi do ciljeva Trumpove administracije. Argumenta radi, zamislimo malo verovatni scenario u kom njegove metode uspevaju da eliminišu ili bar znatno smanje američki trgovinski deficit. U tom slučaju Trump bi se suočio s ličnim i političkim Vaterloom. Glasači koji su mu doneli pobedu na poslednjim izborima pripadaju radničkoj klasi. Ljudi koje Trump smatra „svojima“ pripadaju krugovima finansijera i preduzetnika. Njegov zadatak je da ih usreći. I tu je problem: smanjenje američkog trgovinskog deficita uništilo bi njihovo bogatstvo.
Kratko podsećanje na prošlost pokazuje zašto. Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su održavale trgovinski suficit dolarizovanjem Evrope i Japana (omogućujući tako saveznicima da kupuju američke izvozne proizvode). Dolarizacija Evrope i Japana sprovedena je programima pomoći (kao što je Marshallov plan), kreditima i, što je najvažnije, fiksnim kursevima – u skladu sa sistemom ustanovljenim u Breton Vudsu – između dolara, evropskih valuta, jena i zlata.
Sistem je odlično funkcionisao dok su Sjedinjene Države ostvarivale trgovinski suficit. Sa svakim avionom, kućnim aparatom i IBM računarom koje su Evropa i Japan kupovali od SAD, dolari koje je Amerika slala u inostranstvo vraćali su se u domovinu – zatvarajući tako krug recikliranja američkog suficita i čineći ga održivim.
Međutim, 1971. godine američki trgovinski bilans je prešao u minus. Kao neto uvoznik, američka ekonomija je izvozila u Evropu i Japan sve više dolara. U isto vreme, veliki deo izdataka Pentagona za rat u Vijetnamu pretvorio se u reke dolara koje su preplavile jugoistočnu Aziju, Japan, čak i Evropu. Ukratko, u trezorima stranih centralnih banaka nagomilale su se ogromne količine dolara.
Sistem iz Breton Vudsa zasnivao se na obećanju Sjedinjenih Država da će svakome ko donese 35 dolara u zamenu dati uncu zlata iz rezervi SAD. Zbog ogromnog rasta količine dolara u rukama neamerikanaca, postavilo se pitanje jesu li Sjedinjene Države još sposobne da održe to obećanje. Kao u samoispunjavajućem proročanstvu, 15. avgusta 1971. predsednik Richard Nixon je poništio ovo obećanje i praktično digao u vazduh posleratni sistem fiksnih kurseva, što je naglo oborilo vrednost dolara i uvećalo vrednost nemačke i japanske valute.
Tako su se centralne banke u Evropi i Japanu našle pred problemom. Akumulirane dolare više nisu mogle da zamene za američko zlato, a oklevale su i sa zamenom za nemačke marke ili jene, jer bi vrednost njihovih valuta u tom slučaju dodatno porasla i ugrozila nemačke i japanske izvoznike. Zato su prikupljeni dolari korišćeni kao zamena za zlatne rezerve i usmeravani preko finansijskih posrednika na Vol strit za kupovinu američkog duga, nekretnina i deonica za koje su američke vlasti odobrile prodaju strancima.
I tako stižemo do neobičnog kvazi-paradoksa u temeljima današnje američke globalne hegemonije. Američki trgovinski deficit osigurava potražnju za neto izvozom evropskih i azijskih kapitalista u Ameriku, S druge strane, tako se održava priliv kapitala kojim se finansira američka vlada i uvećava bogatstvo američkih finansijera i preduzetnika – Trumpovih prijatelja.
Ako Trumpov pokušaj da eliminiše trgovinski deficit SAD uspe, cene nekretnina u Majamiju i na njujorškoj Petoj aveniji će se strmoglaviti, troškovi servisiranja državnog duga vrtoglavo uvećati, a Dau džons će se naći u slobodnom padu. Možda Trumpa treba podsetiti da je najosvetoljubivije od svih božanstava ono koje ispunjava naše najdublje želje.
Preveo Đorđe Tomić
