Foto: Arhiv
Orestija počinje povratkom Agamemnona, vođe pobedničkih Grka, iz Trojanskog rata. Njegova supruga Klitemnestra ga brutalno ubija iz osvete, jer je uoči okršaja ritualno žrtvovao njihovu ćerku Ifigeniju ne bi li umirio bogove.
Da bi osvetio oca, Agamemnonov sin Orest ubija Klitemnestru. Progonjen Furijama, drevnim božanstvima čija je uloga da se svete za velike grehe, Orest traži utočište u Atini. Boginja mudrosti, Atena, saziva porotu koja će mu suditi. Porota je neodlučna i Atena daje presudan glas za oslobađanje, otvarajući time mogućnost sveta izvan onog kojim upravljaju Furije.
Orestija je kompleksno delo koje se bavi mnogim temama, od patrijarhata do demokratije. Za Eshila je ljudsko stanje tragično; Agamemnon, Klitemnestra i Orest redom se suočavaju s nemogućim izborima. Sastavni deo procesa kroz koji se ljudi civilizuju i uče da žive s tragedijom svog stanja jeste, sugeriše Eshil, razlikovanje osvete od pravde. Pravda nas dovodi u sferu politike i dozvoljava razumnu promenu i iskupljenje.
Danas je ironija u tome što se čini da se odnos između Izraela i Palestinaca kreće u suprotnom smeru, u svet kojim više upravljaju Furije nego Atena. Svet u kome je erozija političkih rešenja za sukob dovela do toga da težnja za osvetom dominira nad potragom za pravdom.
To se najjasnije vidi u svireposti Hamasa, organizacije koja nije izraz palestinskog otpora, kako je vide neki sa levice, već degeneracije tog otpora, „izgubljene nade u uspeh moralnih strategija“, kako to kaže američki pisac Piter Bejnart.
Hamasovu vladavinu obeležava brutalno obračunavanje s protivnicima, uskraćivanje prava žena, mučenje i ubijanje homoseksualaca. Uzimajući u obzir čak i izraelsku blokadu, vladari Gaze su učinili malo da unaprede živote stanovnika. Hamasova imaginacija ne oslanja se toliko na viziju palestinske slobode, koliko na mržnju prema Izraelu i Jevrejima.
Oni koji slave Hamasove napade kao „otpor“ i zamišljaju da je kasapljenje izraelskih civila ono kako izgleda „dekolonizacija“, imaju žalostan stav o pravima Palestinaca. To je i perspektiva koja, umanjujući vrednost života Izraelaca, samo podstiče rast antisemitizma.
Dehumanizacija „drugog“ i želja za osvetom pre pravde, nije samo odlika Hamasove politike. Utkana je i u izraelske perspektive, i to od samog vrha.
Izraelski predsednik Isak Hercog tvrdi da je „cela nacija“ Palestine „odgovorna“ za Hamasove zločine. Izraelski ministar za nasleđe, Amičaj Elijahu, pisao je o Gazi i s odobravanjem citirao jednog vojnika: „Sve raznesite i sravnite. Naprosto užitak za oči.“ Galit Distal Atbarjan, poslanik Likuda i do pre dve nedelje izraelski ministar za javnu diplomatiju, zahteva da se „Gaza zbriše“ i dodaje: „Ovde je potrebna osvetoljubiva i brutalna IDF [izraelske odbrambene snage]. Sve manje od toga je nemoralno.“
To je jezik Furija, a ne Atene, koji se uzda u oružje. To je i jezik mnogih zapadnih pristalica Izraela. Američki kongresmen Brajan Mast tokom debate o svom pokušaju da uspori humanitarnu pomoć Gazi, odbacio je samu pomisao o nedužnim palestinskim civilima: „Ne verujem da bismo tako olako govorili o nedužnim nacističkim civilima.“
Nije se promenila samo izraelska retorika, već i vojna strategija. Počev od bombardovanja Libana 1990-ih, kako napominju Vendi Perlman i Boez Acili u svojoj knjizi Trijadna prisila, izraelski lideri su počeli da tretiraju vojne akcije kao da one poseduju „inherentnu, a ne instrumentalnu korist“, gde se upotreba „neselektivne i grube sile“ pravda na „moralnim, koliko i strateškim“ osnovama. S tim su sada suočeni stanovnici Gaze.
Izrael nije nastojao da pronađe politička rešenja za palestinski konflikt, već da ga obuzda i njime upravlja. Bila je to cinična pomoć u razvoju Hamasa, a posebno ga je Benjamin Netanjahu podupirao kao prepreku nezavisnoj Palestini. „Da bi sprečio opciju dve države“, primetio je Geršon Hakoen, bivši izraelski general i akademski istraživač, „on pretvara Hamas u svog najbližeg partnera. Za javnost, Hamas je neprijatelj. Potajno, Hamas je saveznik.“ Izrael sad stvara pustoš u Gazi, u potrazi za čudovištem čiji je nastanak pomogao.
Iako smo čuli brojne opravdane kritike na račun levičara koji slave napad Hamasa, retko se govori o mnogo moćnijim političkim ličnostima koje promovišu zapaljivu, dehumanizujuću retoriku u ime odbrane Izraela, kao i o ulozi takve retorike u opravdavanju zločina u Gazi. Štaviše, u Evropi i Americi postoji koordinisan napor da se propalestinski sentimenti marginalizuju.
U Francuskoj su zabranjene demonstracije koje podržavaju Palestince, dok bi po predlogu novog zakona vređanje Izraela bilo krivično delo. U Nemačkoj, kako se primećuje u otvorenom pismu jevrejskih pisaca, umetnika i akademika, u regionima u kojima žive velike turske i arapske zajednice, „oklopna vozila i jedinice naoružane policije za nerede, patroliraju ulicama tražeći bilo kakvo spontano iskazivanje podrške Palestincima ili isticanje simbola palestinskog identiteta“. U Americi, onima koji izražavaju propalestinski sentiment prete otkazi.
U Britaniji je ministarka unutrašnjih poslova, Suela Brejverman, sugerisala da bi se mahanje palestinskom zastavom moglo smatrati krivičnim delom i da su „ne samo izričiti pro-Hamasovi simboli i skandiranja… razlog za zabrinutost“. Ministarka nauke Mišel Donelan, samoproglašena šampionka slobode govora na univerzitetima, targetirala je dve akademkinje zbog njihovih stavova o Izraelu i sukobu u Gazi.
Ima tu mnogo više od običnog licemerja u vezi sa slobodom govora. To je pokušaj da se sukob u Gazi preoblikuje kao moralno, a ne političko pitanje, i da se palestinske perspektive delegitimišu, što je pristup koji samo može da učini politički angažman na teškom terenu još težim.
„Šta će biti naposletku, bes prokletstva gde će stati?“1 pita se Hor na kraju Pokajnica, drugog dela trilogije Orestija, nakon što Orest ubije Klitemnestru. Danas odgovor zavisi od toga da li mi – i politički lideri u Izraelu, Palestini i na zapadu – želimo da slušamo Furije ili Atenu.
Prevela Milica Jovanović
