foto: N1
Kriza akademskih sloboda s kojom se trenutno suočavamo, akutna je kao i svaka od makartizma u Sjedinjenim Državama. Optužba za antisemitizam se instrumentalizuje u suzbijanju govora na način koji bi trebalo da je alarmantan za svakoga kome je stalo ne samo do slobodne reči u javnom domenu, već i do akademskih sloboda na univerzitetskim kampusima. Kada se čak i pozivi na prekid vatre smatraju antisemitskim, optužbe su oslobođeni samo oni koji podržavaju izraelski istrebljivački rat protiv palestinskog naroda u Gazi. Izjednačavanje antisemitizma i anticionizma može da posluži samo u svrhe ekstremne cenzure, jer onemogućava one koji se protive izraelskom nasilju, ubijanju gotovo 18.000 stanovnika Gaze do danas, da izraze svoje moralno i političko zgražanje i brane fundamentalne principe slobode izražavanja i političke pravde. Ako se usudimo da ubijanje nazovemo istrebljivačkim, onim koje ima genocidnu nameru, ili samim genocidom, na čemu je nedavno insistiralo više od 800 pravnika, onda smo optuženi za antisemitizam. Ali šta znači cenzurisati govor protiv genocida? To znači da je odbranjiv samo govor koji brani nepravdu.
Kada izraelski generali, uz podršku predsednika Hercoga, tvrde da u Gazi nema civila (prizivajući zloglasnu tvrdnju Golde Meir da „ne postoji poseban palestinski narod“), time postavljaju okvir za potpuno oslobađanje od odgovornosti za uništavanje civila u Gazi . Ako nema civila, onda po definiciji ne može biti civilnih smrti, ratnih zločina ne može biti i svako ubijanje je opravdano. Poricanje smrti civila izražava i potvrđuje logiku samog uništenja. To se ne dešava i tome se ne može suprotstaviti. Derealizacija ubijanja pridružuje se cenzuri svakog govora koji bi ga imenovao kao genocid ili makar ratnim zločinom ili zatražio njegov prekid. Ima smisla da studentske grupe formiraju i pridružuju se i malim i masovnim skupovima kako bi protestovali protiv ove gnusne logike i nemilosrdne kampanje klanja koju ta logika podržava. Oni koji se te proteste optužuju za „antisemitizam“ pojeftinjuju, obesmišljavaju i instrumentalizuju optužbu koja bi trebalo da bude rezervisana za jasne primere antisemitizma u anticionističkoj retorici. Njih treba imenovati i suprotstaviti im se, jer se svakom rasizmu mora suprotstavljati. Uključujući i hrišćanski nacionalistički antisemitizam koji podržava cionizam, a koji Netanjahu odobrava. Ali upravo u ovom trenutku pozvani smo da se zapitamo kako cenzura, doksovanje i maltretiranje ne samo da potiskuju – ili stavljaju van zakona – javnu osudu zločina protiv čovečnosti, već služe da opravdaju ubijanje.
***
Zapanjujućim obrtom, oni koji se protive genocidu su ponekad optuženi za genocidnu nameru, kao što smo videli kada je predstavnica republikanaca Eliza Stefanik javno propitivala predsednicu Univerziteta Pensilvanije Liz Magil i predsednicu Harvarda Klodin Gej o 7. decembru. U svojoj istrazi, ona je u obliku pitanja iznela niz sumnjivih pretpostavki – da određene fraze izražavaju genocidnu nameru – umesto da ispita njihovo mesto u pokretu za emancipaciju. Intifada, koja se sa arapskog najčešće prevodi kao „ustanak“, znači „biti potresen“ ili „protresti se“. Shvata se kao pokret koji odbija poslušnost pred kolonijalnim nasiljem, kao nastojanje da se skinu okovi kolonijalne vladavine. To je takođe poziv na palestinsko jedinstvo. Da li to nužno implicira genocidno nasilje? Ne. Moguće je zamisliti da će se kolonizovani, kad se jednom oslobode svojih okova, okrenuti protiv kolonizatora sa osvetničkom, genocidnom namerom. Ali zamišljanje nije predviđanje. Zaista, to se neće dogoditi ako radikalna dekolonizacija bude uspešna. Ako je bes intifade, međutim, usmeren protiv kolonijalne vladavine, onda će dekolonizacija verovatnije proizvesti drugačiju emociju: emancipatorsku radost, osećaj slobode, oslobađanje od okova koji su tokom 75 godina bivali sve teži. Treba se samo zapitati da li bi Palestinci više voleli da ih ubijaju nejevrejski akteri, da bi se videlo da je državno nasilje to čemu se protive.
Na pitanje da li će Univerzitet Harvard osuditi pozive na genocid nad Jevrejima, Gej je s pravom oklevala, jer je pitanje pretpostavljalo da svako ko poziva na „intifadu“ ili skandira „od reke do mora“ izražava genocidnu nameru ili iznosi konkretnu pretnju uništenjem života izraelskih Jevreja, ili života Jevreja uopšte. Ispitivanje je trebalo zaustaviti upravo tu i raskrinkati njegove lažne pretpostavke. Tokom ispitivanja, međutim, one su konsolidovane: „intifada“ i „od reke do mora“ su, bez pauze za promišljanje, izjednačeni sa pozivanjem na genocid nad Jevrejima, a značenje poziva na oslobođenje podrazumevano je kao pretnja antisemitskim nasiljem. Isključivanjem mogućnosti promišljanja o sumnjivim pretpostavkama, postavljena je zamka. Strašna posledica toga jeste da ne može biti kritike izraelske mašine za ubijanje, niti usprotivljenog govora, a da se to odmah ne tumači kao poziv na nasilje – ako ne i verbalna pretnja nasiljem. Svako na mestu predsednice Gej bi s pravom oklevao pre nego što odgovori na takvo pitanje, pošto je ponuđen niz lažnih premisa i lažnih izjednačavanja u obliku koji je to pitanje poprimilo. Posle ostavke Liz Magil, predsednica Gej mora da donese etičku odluku: da se suprotstavi oblicima inkvizicije koji izjednačavaju otpor izraelskom nasilju sa genocidnom namerom, da se založi za pravo na protest i neslaganje, ili da postane instrument cenzure i poricanja. Njeno izvinjenje ne sluti na dobro. Šta god da na kraju odluči, postaviće presedan i za akademske slobode i za slobodu izražavanja.
Od univerziteta tražimo da stalno iznova opravdaju svoje osnovne premise. Ako taj kritični kapacitet nestane iz naših učionica i javnog života, izgubili smo svoju misiju, izneverili smo sebe i svoje studente. Cenzura je žestoka i konsekventna, jer smo otkazivani ili gubimo pozicije, ili nas blate u medijima. Bez osude, mnogi će se iz straha naprosto povinovati zahtevu da jasno istaknu signal osude Hamasa na formalan način. Kritička misao nestaje, a zahtev za iskazivanjem moralne osude postaje oblik moralnog terora.
Pozicija Klodin Gej od početka je bila kompromitovana time što je dozvoljavala doksovanje studenata i nije podržala njihova osnovna prava na okupljanje i izražavanje. Naravno, cionisti su je kritikovali i sada će je kritikovati što nije intervenisala da brže i brutalnije ugasi Harvardski komitet solidarnosti sa Palestinom. Napor da se njihova poruka potisne doprineo je pokretanju talasa cenzure na kampusu kojem sada svedočimo, cenzure koja funkcioniše i zvanično i nezvanično. Takva cenzura ne samo da dopušta nastavak kampanje pokolja nad Palestincima, već služi i kao njeno ogledalo i opravdanje. Izraelska država guši palestinski život, dok cenzura guši izjave solidarnosti sa palestinskom borbom (koja se razumeva kao veća i trajnija od Hamasa). Jedno zahteva drugo, jer se rat protiv civila može dobiti samo (a) ako međunarodna zajednica bude uverena da su civili ili živi štit ili su svi teroristi i (b) ako se potisne otvorena, javna kritika tih pretpostavki, uz ostale užasne relativizacije. Drugim rečima, nekažnjeno ubijanje ovakvih razmera zahteva kampanju cenzure koja gasi govor koji bi s pravom imenovao i suprotstavljao se tom ubijanju, pripovedao istoriju ubijanja, i suprotstavljao se strukturnom nasilju same države.
Nisu samo studenti Harvarda oni čiji je govor izopačen u javnoj percepciji, a njihovi životi pod napadima u medijskoj opsadi, doksovani i maltretirani. Na meti je svaki studentski govor koji nastoji da se suprotstavi izjednačavanju antisemitizma sa anticionizmom ili, zapravo, svaki napor da se izraelska ubistva nazovu genocidnim. Studenti su maltretirani, ponude za posao se povlače, njihove profesionalne aspiracije su prekinute ili uništene, dok će užasne optužbe izazvati duševnu patnju koju će samo oni (jednog dana) moći da opišu.
Kada bi ovaj trenutak bio manje ispunjen strahom i mržnjom, mogli bismo da zastanemo i postavimo neka važna pitanja. Da li je Hamas teroristički pokret ili pokret oružanog otpora? Kada studenti brane Palestinu, da li pozivaju na dekolonizaciju, okončanje izraelskog državnog nasilja ili navijaju za smrt Izraelaca? Da li da ih pitamo? Da li da se potrudimo da saznamo? Ili ćemo, kao što sada činimo, brzo zaključiti da emancipacija Palestine vodi u smrt Izraelaca, dok, u stvari, može dovesti do nove mogućnosti za kohabitaciju, bilo u rešenju sa jednom ili dve države ili drugim oblikom upravljanja? Moja politička uverenja ostaju uz pokret Bojkot, deinvestiranje, sankcije (BDS) čiji su nenasilni instrumenti i ciljevi u skladu s mojim vrednostima. Ali možda bi bilo značajno pitati one koji brane Hamas kao pokret oružanog otpora, kako oni pozicioniraju ovaj oružani otpor u istoriji oružanih borbi, i koji bi uslovi, ako ih ima, morali biti ispunjeni za polaganje oružja. Jedan očigledan odgovor je da bi izraelsko državno nasilje moralo da prestane. Ako je izraelsko državno nasilje uslov mogućnosti za oružani otpor, onda bi prestanak tog nasilja nesumnjivo proizveo drugačiju političku konstelaciju.
U svom eseju za LRB sam se raspravljala sa Harvardskim komitetom solidarnosti sa Palestinom zbog tvrdnje da je „režim aparthejda jedini kriv“ za ubilačke napade Hamasa na izraelske mete. Smatrala sam da je „pogrešno raspoređivati odgovornost na taj način; ništa ne bi trebalo da oslobodi Hamas krivice za užasna ubistva koja su počinili“. Mislim da nema smisla imenovati Hamasovo nasilje kao izraelsko nasilje, jer Hamas ima svoj plan i preuzima odgovornost za odluku o pokretanju oružane borbe. Moglo bi se čak reći da tvrdnja da je Hamasovo nasilje samo izraelsko nasilje okrenuto protiv Izraelaca, podriva dejstvenost onih Palestinaca koji su zauzeli poziciju u korist oružane borbe. Oni nisu provodnik reverznog izraelskog nasilja, već delaju u svoje ime i iz sopstvenih razloga, ili bar tako pretpostavljam. Bez obzira, studenti su sigurno u pravu da ne bi bilo potrebe za oružanom borbom da nije bilo stalnog i nepodnošljivog nanošenja državnog nasilja od strane kolonijalne sile nad opkoljenima i lišenima.
Ali u sadašnjim istorijskim uslovima, ova misao se jedva može saopštiti, a kamoli s njom diskutovati. U Gazi se uništavaju životi Palestinaca i svaki Palestinac će se protiviti tom uništenju. Ako se oni protive, a mi se usprotivimo s njima, to od nas ne čini pristalice Hamasa. To nas samo čini glasnim kritičarima genocida.
Dozvolite mi da se onda izvinim i da razjasnim: studenti imaju svako pravo da se suprotstave načinu na koji se „konflikt“ predstavlja u medijima, načinu na koji su 7. oktobar i Hamasov čin postali lažna polazna tačka za svaku javnu debatu, brišući 75 godina okupacije, pritvaranja, oduzimanja imovine i krađe zemlje koja je prethodila tome. Ne moramo podržati sve u vezi s njihovom porukom, da bismo bezuslovno osudili način na koji im je naškodio cionistički pokret u Sjedinjenim Državama. Oni imaju pravo da govore u javnoj sferi, da govore protiv nepravde i da se njihov glas čuje – i da se s njim pošteno raspravlja. Cenzura njihovih glasova je u svakom pogledu nesavesna, jer zahteva tišinu pred užasnim napadom na palestinske živote i jer poriče da je kampanja klanja koju Izrael sada vodi, deo dugotrajnije kampanje uskraćivanja osnovnih prava Palestinaca na svoj dom, svoju zemlju i budućnost političkog samoopredeljenja bez nasilja.
Cenzura je uvek instrument slabih. Istina, koristi moć, ali priznaje da su stvari već van kontrole onih koji je sprovode. Cenzuru sprovode oni koji žele da obuzdaju ili eliminišu nepoželjno stanovište. Tom stanovištu pripisuje veliku moć, jer možda zna da glasno protivljenje nepravdi može privući pristalice koji još uvek imaju hrabrosti da vide, imenuju i suprotstave se strahotama. Cenzura može uliti strah od cenzora kod onih koji njeno dejstvo posmatraju kao kulturalno krilo vojne kampanje protiv Palestine. Ali uvek ima onih koji odbijaju da ih cenzori obuzdaju ili ućutkaju, onih čija se osetljivost budi pod cenzurom i koji će se usprotiviti gušenju govora i debate. Pridružimo se onima koji veruju da su studenti Harvarda imali pravo da slobodno govore, pravo da se suprotstave nepravdi i pravo da skrenu pažnju na dužu istoriju nasilja koja je kulminirala u ovom jezivom trenutku.
Univerziteti bi trebalo da budu mesta gde smo slobodni da učimo o takvim gledištima, gde su studenti slobodni da izraze neslaganje i gde se podstiču debate o osnovanosti njihovih stavova. Toliko je mnogo razgovora koje treba voditi, uključujući i pitanje kako mi, koji smo posvećeni nenasilju, možemo igrati aktivnu ulogu u zaštiti prava na slobodu govora i kritike neistina. Cenzura spada u pošast autoritarizma. Kako su razobručeni napadi na demokratiju u porastu, odgovornost je univerzitetskih uprava da obezbede pravo na slobodno izražavanje, posebno kada je atmosfera napeta, govor uzrujan, a optužbe i pretnje potiskuju promišljanje i debatu. Biti sprečena da se suprotstaviš nepravdi znači trpeti dalju nepravdu. Možemo li možda da vodimo debatu o pravdi? Univerzitet bi tada mogao imati priliku da obnovi svoju reputaciju slobodnog preispitivanja. Možemo li slušati naše učenike? Univerzitet bi tada mogao imati priliku da postane mesto učenja, a da profesorima pruži novu lekciju o poniznosti.
Boston Review, 13.12.2023.
Prevela: Milica Jovanović
