Foto: David Hecker/AFP/Getty Images
Pogubno odugovlačenje je jedan od uobičajenih odgovora Evropske unije u trenucima najdubljih kriza. Problem nije samo u tome što nikada nije lako pridobiti 27 premijera ili predsednika država da se slože o bilo čemu. Problem je i u njihovim motivacijama i sklonosti da postavljaju sebi pogrešna pitanja koja ih polako ali neizbežno vode u prihvatanje štetnih državnih politika.
Posle propasti banke Lehman Brothers 2008. godine, u Vašingtonu se okupila grupa visokih zvaničnika da pokuša da odgovori na u tom trenutku goruće pitanje: „Kako da spasemo bankarski sistem pre nego što se sruši i povuče nas sve za sobom?“ U Briselu je, s druge strane, mnogo veći skup zvaničnika godinama većao o toksičnoj verziji istog pitanja: „S obzirom da pravila EU ne dozvoljavaju ovakve intervencije, šta možemo učiniti da ostavimo utisak da pravila nisu narušena, i istovremeno ipak spasemo bankare?“ Posledice su bile skupo odugovlačenje i usvajanje pogrešnih politika, kao što pokazuje podatak da je američki dohodak 2022. godine nadmašio evropski za 26%, iako je ukupan evropski dohodak koliko 2008. bio za 10% veći od američkog.
Reagujući na neočekivani udar koji je potresao Brisel prošle godine, Evropska unija se sprema da ponovi istu grešku. U avgustu prošle godine, Joe Biden je potpisao zakon zbunjujuće naslovljen kao Zakon o smanjenju inflacije, kojim su najavljene stotine milijardi dolara subvencija i poreskih olakšica u narednih 10 godina u cilju pružanja podrške zelenoj energetskoj tranziciji u Sjedinjenim Državama. (Procene ukupnog iznosa kreću se od 500 milijardi do 1 triliona dolara.) Vašington je tako jednim potezom pocepao Vašingtonski konsenzus: skup trgovinskih i industrijskih politika koje su Sjedinjene Države i Evropa decenijama nametali globalnom jugu. Administracija Sjedinjenih Država je bez najave odlučila da odobri velike unilateralne subvencije za svoje proizvođače, ne obraćajući pažnju na to šta će reći ostatak sveta – uključujući i Evropsku uniju.
Evropski birokrati i političari su pozeleneli. Moćni evropski proizvodni sektor preko noći se sudario s visokim barijerama koje mu otežavaju pristup ogromnom američkom tržištu. Problem je mnogo dublji od udara na nemačke proizvođače automobila, čiji se električni automobili, za razliku od automobila sklopljenih na teritoriji Sjedinjenih Država, ne kvalifikuju za isplatu subvencija do 7500 dolara. Subvencionisanjem proizvodnje baterija u Americi Vašington je proizvođačima u Sjedinjenim Državama osigurao niže račune za energiju u odnosu na evropske konkurente.
Evropski zvaničnici su doživeli novi šok kada je BASF, najveća hemijska kompanija na svetu, nedugo posle usvajanja Bidenovog zakona objavila da smanjuje obim poslovanja u Evropskoj uniji, a Tesla da zasad odustaje od izgradnje pogona za proizvodnju baterija u Nemačkoj. Odjednom se deindustrijalizacija Evrope ukazala kao sasvim realna mogućnost na već mračnom horizontu.
Teško je ne sažaliti se na lidere Evropske unije. Verovali su da će ih posle odlaska Donalda Trumpa iz Bele kuće Vašington tretirati kao partnere. Očekivali su da će Bidenova administracija podržati predloge Brisela za oporezivanje emisija ugljenika i novi sistem formiranja cena, koji, za razliku od subvencija, ne donose samo veću količinu čiste energije nego i doprinose štednji. Verovali su da će krug oko Bidena umeti da ceni spremnost s kojom su se posle Putinove invazije na Ukrajinu odrekli jeftinog ruskog prirodnog gasa i pristali da troše milijarde na skupu naftu i tečni gas iz Teksasa i Novog Meksika.
Ono što ne zaslužuje sažaljenje je odugovlačenje, kao i 2008, jer se tako dodatno potkopavaju ionako loše perspektive evropske ekonomije. Prošla je cela godina od usvajanja Zakona o smanjenju inflacije, a odgovora Evropske unije još nema na vidiku. Neki tvrde da poređenje nije na mestu jer je EU, za razliku od Sjedinjenih Država, već imala usvojen evropski zeleni plan i finansijske podsticaje koji se ne razlikuju mnogo od onih Bidenovih. Ali avaj, đavo je u sitnicama: zeleni plan Evropske unije najavljuje ulaganja u vrednosti do 1 triliona evra, ali za razliku od fondova u Bidenovom zakonu to nije stvarni novac već samo zamišljeni broj, sličan onome iz Junckerovog plana čijih 300 milijardi evra obećanih novih investicija nikada nije realizovano.
Tvrdnje da Evropa već nudi subvencije za prodata električna vozila slične onima u Americi takođe nisu sasvim tačne. Ako pogledamo pažljivije, primetićemo dve važne razlike. Prvo, u Sjedinjenim Državama subvencije se isplaćuju iz federalnog budžeta, što znači da proizvođači ne mogu biti diskriminisani na osnovu lokacije; subvencije u Evropskoj uniji su krajnje neujednačene i u velikoj meri zavise od fiskalnog stanja zemlje isplatioca. Takođe, Evropska unija isplaćuje subvencije za svako prodato električno vozilo, uključujući i automobile koje Tesla proizvodi u Americi, dok se automobili proizvedeni u EU ne kvalifikuju za subvencije u Sjedinjenim Državama.
Zašto Evropska unija nije jednostavno primenila izreku „ako ne možeš da pobediš, pridruži se“? Zašto proizvođačima u Evropi nije ponudila iste subvencije kakve je Biden ponudio američkim proizvođačima? Razlog je to što za razliku od sistema sa kvotama emisija ugljenika koji se finansira sam od sebe subvencije podrazumevaju zajednički budžet. U protivnom bi proizvođači u Portugaliji ili Sloveniji dobili mnogo manje subvencije zbog ograničenih budžetskih kapaciteta njihovih država. Bez jedinstvenog i zajedničkog fonda za isplatu subvencija na nivou EU, odluka Vašingtona da diskriminiše evropske proizvođače podstaći će bogate države u EU da na isti način diskriminišu proizvođače iz siromašnijih država članica. Bez zajedničke blagajne u Evropskoj uniji nije moguće ostvariti sve ono što Zakon o smanjenju inflacije treba da donese Sjedinjenim Državama.
U pripremi su tri nova zakona koji bi mogli doneti primeren odgovor Evropske unije na Bidenov zakon: Zakon o industriji s nultom neto stopom emisija (koji otklanja birokratske prepreke i menja pravila o državnoj pomoći), Zakon o kritično važnim sirovinama (koji se fokusira na retke minerale i druge materijale važne za zelene tehnologije) i skup propisa za reformu sistema formiranja cene električne energije u Evropi (sistema koji je davao prednost velikim oligopolima na štetu industrije i slabije stojećih potrošača). Još ne znamo kakvi će biti njihovi efekti, ali znamo ovo: prvo, Evropska unija nema milijarde evra potrebne da se nadoknadi šteta koju će industrija pretrpeti zbog nedopustivo sporog reagovanja. Drugo, lideri EU nikada neće pristati na zajedničku kasu koja je Evropskoj uniji preko potrebna, uprkos zastrašujućim posledicama takvog odbijanja (kao što se već pokazalo u krizi evrozone).
Ako nas klimatske promene pre toga ne istrebe, siguran sam da će Evropa na kraju pronaći rešenje. Ne znam kada i kako će to učiniti. Ali znam da ovog trenutka rizikujemo da jednu ili više generacija Evropljana osudimo na sudbinu ekonomskog propadanja.
The Guardian, 11.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 23.09.2023.
