Foto: RSE
Sve tri ravni su istorične, dakle podrazumevaju promenljivost u vremenu i prostoru, ali je istorijska ona koja donosi dubinu, definitivnost promene i duže trajanje stanja koje promenom nastaje. Nijedan sadržaj u okviru ovog trostrukog režima temporalnosti u kontekstu studentskog pokreta još uvek nije konsolidovan. Tako ni istorijski značaj koji anticipiram u ovom tekstu nije proizveo postojan sloj novog reljefa istorije. Tektonska promena je još u toku i reč je o potencijalu za promenu, pa je rano za utvrđivanje dugoročnih efekata pokreta. Dakle, govorim o raspoznatljivim tendencijama.
Elementi za dugoročnu promenu prepoznaju se upravo u sadržaju koji oblikuje i njene kratkoročne i srednjoročne efekte: komemorativna tišina; organizovanje protesta po gradovima Srbije uz velike pokrete čitavih kolona iz drugih mesta, čak veoma udaljenih, ka tim gradovima; pešačenja kroz Srbiju do gradova u kojima se protesti održavaju, sa zadržavanjem u usputnim mestima uz učešće građana u dočecima; nepokolebljiva i široko rasprostranjena uverenost društva u ispravnost ciljeva (ispunjenje studentskih zahteva kao uslov vraćanja poverenja u institucije države – dakle u državu); širok vrednosni konsenzus i insistiranje na integrišućim državnim simbolima kojima se široko i autentično priznaje dignitet (zastava, himna); neporeciva iskrenost emocionalnog doživljaja u kontekstu svakog od navedenih sadržaja. Iako ništa od navedenog nije potpuna novost kao metod ili kao pojava, ipak intenzitet, posvećenost, upornost, autentičnost koji prate pomenute prakse predstavljaju po sebi i jedan novi i transformišući kvalitet. Šta istorijsko taj novi kvalitet potencijalno donosi?
Ukoliko bi postao trajno svojstvo zajednice, taj kvalitet podrazumeva, ni manje ni više, nego zaokruženje ili dovršenje Srbije kao građanske demokratske države-nacije ili, marksističkim rečnikom, dovršenje buržoaske revolucije započete još početkom XIX veka. Proces izgradnje Srbije u tom pravcu suštinski nikada nije završen. Taj proces podrazumeva, idealnotipski, sve ili većinu među sledećim elementima: oslobođenje od strane vlasti, izgradnju modernih i funkcionalnih institucija, privatnu svojinu kao temelj privredne aktivnosti, građansku demokratiju kao osnovu političkog sistema, vladavinu prava i široku društvenu integraciju etničkih manjina, ali i drugih manjinskih grupa, budući da je međusobno neprijateljsko konfrontiranje većinske i manjinskih grupa (naročito etničkih) iscrpljujuće i ugrožavajuće za sve prethodno navedene elemente. Ponovo marksističkim rečnikom govoreći, to je osnovni sadržaj buržoaske države. Ona je najčešće, kao što je slučaj i sa Srbijom početkom XIX veka, uspostavljana revolucionarno, razume se, uz situacione varijetete i fokuse na jednom ili drugom elementu. Da bih obrazložio stanovište o nedovršenosti buržoaske revolucije u Srbiji biće potrebno malo istorije.
Srbija je bila na putu izgradnje moderne građanske države, sa svim posrtanjima i nedostacima tog procesa, ali je jugoslovenska faza državne i nacionalne integracije – veličanstvena u svojoj progresivnosti i potencijalima, ali napuštena i odbačena – suštinski predstavljala impoziciju u procesu izgradnje same Srbije. Naročito je socijalistička faza predstavljala, po samoj suštini svog istorijskog ostvarenja, napuštanje tog procesa i njegovo vođenje u sasvim novom pravcu socijalističke samoupravne zajednice, bitno različite, pa i suprotstavljene građanskom konceptu. Da stvar bude složenija, komunisti su bili uvereni da su, kroz federalističku formulu u rešenju nacionalnog pitanja i agrarnu reformu i ubaštinjenje seljaštva (do 1948. godine) dovršili buržoasku revoluciju na čitavom jugoslovenskom prostoru. Štaviše, specifično za samu Srbiju, komunisti su verovali da je, sticanjem državne nezavisnosti, izgradnjom kapitalističkih odnosa u industriji i na selu (agrarna revolucija u XIX veku) proces buržoaske (nacionalne i socijalne) revolucije dovršen i ranije, čak i pre nastanka jugoslovenske države.
Sve je to bila standardna marksistička teoretizacija faza razvitka države, ali ne bez preterane šematizacije i, što je opasnije, uz učitavanje određenih sadržaja u epohalne tokove i uz uverenje da se istorija može ubrzati. Pritom Socijalistička Republika Srbija, baštineći više formalno nego stvarno državnost svoje buržoaske faze razvoja (dakle nedovršena buržoaska revolucija), nije postala ni država-nacija u socijalističkom kontekstu i smislu. Razlog tome treba tražiti u latentnom, ali snažnom otporu i neprihvatanju (od strane uticajnih nacionalnih elita, pa čak i u samoj Partiji) složenosti njene strukture (ustavno izraženoj u postojanju pokrajina), odnosno u nezadovoljstvu formatom njenog postojanja u socijalističkoj federaciji.
Ovaj problem je krajem šezdesetih godina prepoznala grupa političkih rukovodilaca Srbije (srpski liberali) čiji je program pregnantno izražen u opredeljenju za „okretanje Srbije sebi“. To je bio sveobuhvatni projekat koji je, između ostalog, značio i to da se Srbija zaokruži kao država i to priznavanjem sopstvene složenosti i u uslovima socijalističkog poretka. Otvorenost tadašnjeg rukovodstva Srbije ka pokrajinskim specifičnostima i njihovo priznavanje imali su dubinski integrativni smisao (zajednica zasnovana na dogovoru i poverenju) dok je, naprotiv, ideja o „preteranosti“ autonomnih prava delovala, samo naizgled paradoksalno – dezintegrišuće. Drugim rečima, ni složenost ni socijalizam nisu morali da budu prepreka procesu o kojem je reč, kako je docnije predstavljano, ali jesu iziskivali poseban napor i specifična rešenja u formi minimuma državne i društvene integracije, koje tvore državu, pa makar i iznimno složenu, kao što je Srbija.
Ostavljajući po strani neke pojedinosti koje mogu biti od značaja ali nisu presudne, vredi naglasiti da je posle sloma socijalizma u Srbiji nastupila faza agresivne recentralizacije, nacionalističke reakcije, nacionalizma kao norme državnog identiteta. Umesto prihvatanja kompleksnosti, u Srbiji je sasvim preovladao snažan homogenizujući etno-centralistički grč, koji do danas nije popustio. Državotvorna ideja svela se na pogubnu mantru o svesrpskom ujedinjenju, uz krstaški rat protiv svakoga ko u toj mantri ne vidi ispravan cilj, a još više protiv onih koji u tome vide defektnost, od praktične do etičke. Ta faza je predstavljana kao etno-nacionalno oslobođenje, koje istorijski ali i etički prethodi svim drugim aspektima izgradnje (post-socijalističke) buržoaske države-nacije, ako tobožnji tok istorije (a zapravo vladajuća elita) nametne takav prioritet. Ne samo ravnopravnost etničkih grupa, većinske i manjinskih, nego ni građanska ravnopravnost, ni demokratija, ni vladavina prava, ni (koliko toliko fer) tržišna privreda nisu bili na listi prioriteta. Sve to je žrtvovano rešenju „srpskog pitanja“, na način na koji su umislile svemudre usijane glave nacional-dušebrižničke elite. Mutatis mutandis, to je paradigma u kojoj tavori Srbija od kraja prošlog veka do danas, kao nedovršena građanska demokratska država-nacija.
Studentski pokret je doneo snažan otklon od ove paradigme. On je uspešno integrisao sve elemente moderne građanske demokratske države-nacije i tako integrisanu viziju njenog postojanja ponudio društvu. On nije etnički neutralan, ali nije ni apsolutizovao etnički sadržaj i funkcioniše kao istinski multietnička zajednica, kao prefiguracija budućnosti etničkih odnosa u Srbiji kao celini. Ne bez razloga, slike studenata iz Novog Pazara u drugim gradovima Srbije kao i iz samog Novog Pazara izazivaju oduševljenje kao živa, a ne tek proklamovana, parolaška i ministarskim portfeljima zadovoljena vizija jedinstva i ravnopravnosti. Pa čak i poslovično rivalstvo Beograda i Novog Sada ostaje u senci želje za jedinstvom oko vrednosti sadržanih u zajedničkim ciljevima. Ne bi se moglo ni naslutiti da je pokret netolerantan u odnosu na bilo koju manjinu, naprotiv. Primeri se mogu ređati i dalje. Nadalje, pokret je, kroz studentske zahteve, prioritizovao vladavinu prava kao temelj zajednice, što ne treba posebno objašnjavati, sa čime je u vezi pitanje izgradnje funkcionalnih institucija. Pokret je i izrazito demokratski: on demokratiju ne vidi kao smetnju ostvarenju navodnog višeg cilja, niti tek poželjnu perspektivu kada se drugi tobožnji prioriteti realizuju, već naprotiv, kao imanentno sredstvo svoje borbe. Pokret je i u simboličkom, a i u konkretnom, političkom smislu – oslobodilački: on je pokrenuo građane, eliminisao strah, apatiju, oportunizam i osnažio ih na borbu za prava i dostojanstvo. Svi ovi razlozi navode na zaključak da pokret u sebi sadrži potencijal da, ako se njegovi ideali i prakse dovoljno rašire, završi izgradnju Srbije kao moderne građanske demokratske države-nacije.
U studentskom pokretu i u široj opozicionoj javnosti ima i izrazito desnih strujanja, što pokazuju često isticani simboli na protestima. Domet takvih shvatanja je, ako ikakav, eventualno anti-vučićevski i, u suštini, na liniji „mladog Vučića“. Čini se, međutim, da takva shvatanja, uprkos bučnom nametanju, ostaju na margini. Ona ne participiraju u istorijskoj dimenziji studentskog pokreta o kojoj je ovde reč, osim kao faktor njene kompromitacije. Ako bi, pak, takva shvatanja preovladala (što je malo verovatno) ona bi uništila istorijski potencijal pokreta.
Naročitu pažnju, međutim, zavređuje krilo studentskog pokreta koje se ne zadovoljava istorijskim učinkom koji sam u ovom tekstu skicirao, već teži sveobuhvatnijoj promeni i forsira još progresivnije ciljeve. Mnogi među studentima, naime, ne žele promene u smislu verodostojne realizacije postojećeg institucionalnog okvira, ne žele temeljne popravke nedostataka postojećeg ustavnog sistema i, time, realizaciju Srbije kao buržoaske demokratske države-nacije. Oni sa pozicija levog progresivizma kao svoj cilj postavljaju sveobuhvatniju promenu, promenu samog ustava u pravcu izgradnje sistema na temelju odbacivanja neoliberalnog kapitalizma i parlamentarne forme političke organizacije.
Notorna je stvar da (osim socijaldemokratske levice) verovatno nema iole levlje orijentisanog političkog stanovišta koje na tu ideju ne bi gledao sa simpatijom (ne u nekom romantičnom, paternalističkom smislu, već u smislu iskrenog uverenja u njenu principijelnu ispravnost). Ipak – bez veće elaboracije na ovom mestu – čini se da takav poduhvat nije u datim okolnostima razumno promovisati. Ideja da mala zemlja na poluperiferiji svet-sistema može biti avangarda temeljno novog i pravednijeg društveno-ekonomskog poretka naprosto je ne samo previše smela, ne samo riskantna (što ne bi bili razlozi da se od nje odustane), već nedvosmisleno bez perspektive. Bez ikakve međunarodne tačke oslonca, takav projekat bi neminovno doživeo neuspeh i, posledično, dugoročno kompromitovao samog sebe.
Umesto toga, ovo je prilika da se, u jednom narodnofrontovskom okruženju, uživajući među studentima nemalu podršku, progresivna opredeljenja nametnu kao nezaobilazni partner građansko-demokratskim snagama i da u okvirima mogućeg realizuju makar neka od svojih načela. Ima, naime, dovoljno istorijskih iskustava koja upućuju na pristup koji bi radikalnu društvenu promenu zahtevao tek kada zatečena politička i društveno-ekonomska paradigma – ako nije imanentno zločinačka i nepodnošljivo antihumana – dosegne u konkretnom društvu svoje najbolje rezultate, a ne u uslovima njenih patoloških malformacija (pod parolom „što gore to bolje“). To nije ni malodušnost ni kapitulacija već mudrost, ista ona kakvu su tridesetih godina pokazali komunisti, tvrdeći da se, u okolnostima „kada fašistička kontrarevolucija juriša protiv buržoaske demokratije […] kada je u čitavom nizu zemalja buržoaska diktatura primila fašistički oblik, […] kada su radnici u mnogim zemljama postavljeni pred izbor: ili buržoaska demokratija ili fašizam“, komunisti „moraju boriti za vraćanje narodu svakog komadića demokratskih tekovina“. Tridesetih godina XX veka su izdali konzervativci i liberali, ali to ne daje savremenoj levici pravo na istorijsku osvetu. Naročito bi bilo pogubno makar i taktičko savezništvo sa desničarskim stanovištima na platformi tobožnjeg antiimperijalizma i antiglobalizma: levi i desni sadržaji ovih opredeljenja dijametralno su različiti i tu razliku je neophodno održati!
Ostvarenje ovako skicirane istorijske uloge studentskog pokreta, podržanog od većine politički aktivnog i na angažovanje spremnog dela društva, zavisi od uspešne političke artikulacije borbe. Na tom planu ima dosta lutanja. Do sada su, osim studenata i srednjoškolaca, najdirektnije posledice podneli gotovo isključivo nastavnici na svim nivoima obrazovanja i njihove porodice. Kod ostalih građana, od kojih su mnogi dugoročno u još nepovoljnijem položaju, nije bilo spremnosti za aktivniji otpor. Uspeh pokreta – ako je zaista usmeren na ispunjenje zahteva – sada umnogome zavisi od redefinisanja načina borbe, od njene konsolidacije. Ona bi trebalo da se fokusira na smenu režima kao preduslov uspostavljanja ustavnog stanja: tek ispunjenje studentskih zahteva bio bi znak da se zaista odlučno stupilo na put dovršetka izgradnje Srbije kao građanske demokratske države-nacije, što ova vlast ne može da učini. To je ulog o kojem se ovde radi i, kada se na opštiji nivo izdigne sadržaj studentskih zahteva, njihovim postavljanjem studenti su upravo to opredelili kao cilj. Ni više, ali ni manje od toga.
***
Tekst je napisan 5. maja, pre studentskog poziva za raspisivanje parlamentarnih izbora, pa ta tema nije u tekstu pomenuta. Iako je važna, nisam mislio ovim tekstom treba da bude naknadno obuhvaćena. U svakom slučaju, zahtev za raspisivanje izbora jeste forma „redefinisanja načina borbe“ koji se u zaključku teksta sugeriše.
