Foto: Arhiv
Tek je april, a već imamo pravog kandidata za fotografiju godine. Nemačka policija je 12. aprila zatvorila Palestinski kongres koji je trebalo da se održi u Berlinu, a među uhapšenima je bio i Udi Rac, pobožni Jevrejin sa crvenom jarmulkom. Sa fotografija i video snimaka incidenta jasno se može videti podrugljiva agresija na licima policajaca – što podseća na njihove prethodnike iz 1930-ih – dok odvlače jednog Jevrejina.
Među onima koji su pogođeni tekućom borbom protiv antisemitizma u Nemačkoj, mnogi su Jevreji. Sam Palestinski kongres bio je zajednička inicijativa berlinske organizacije „Jevrejski glas za pravedni mir na Bliskom istoku“ (Jüdische Stimme für Gerechten Frieden in Nahost) i panevropskog političkog pokreta i stranke DiEM25, čija je vodeća ličnost Janis Varufakis. Međutim, nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo je Varufakisu ne samo ulazak u zemlju, već čak i onlajn učešće u bilo kakvim političkim aktivnostima tamo.
Varufakis potpuno opravdano tvrdi da je ovom zabranom nemačka vlada prešla granicu autoritarnog ponašanja. Što je još gore, nemački politički establišment – uključujući čak i Zelene i Levicu (Die Linke) – podržao je ovaj potez, odražavajući razmere nove anti-antisemitske kulture otkazivanja. Naravno, slični incidenti se dešavaju u Sjedinjenim Državama gde su, na primer, koledži Hobart i Vilijam Smit nedavno poslali na administrativno odsustvo političku teoretičarku Džodi Din, pošto je objavila esej u kom uočava emancipatorski potencijal u Hamasovom napadu 7. oktobra. Međutim, Nemačka predstavlja ekstremni primer kako je establišment prisvojio kulturu otkazivanja.
Da bi se otklonila svaka sumnja da je Varufakis možda pripremio antisemitski govor za Palestinski kongres, naprosto treba pročitati tekst govora. U njemu se nedvosmisleno osuđuje svaki oblik antisemitizma i zahteva samo da se na obe strane u sukobu primenjuju isti standardi.
CNN je 13. aprila izvestio da su „stotine izraelskih doseljenika opkolile palestinska sela i napale stanovnike širom okupirane Zapadne obale […] nakon što je jedan izraelski dečak, koji je nestao iz naselja, pronađen mrtav“. Nazovimo ove napade pravim imenom: linčovanje. Daleko od normalne policijske istrage, Izraelske odbrambene snage su prosto dozvolile da rulja uzme pravdu u svoje ruke. Možemo samo da zamislimo kako bi prosvećeni Zapad reagovao da su stotine Palestinaca napale izraelska naselja posle nestanka palestinskog dečaka.
Uzmimo drugi slučaj: izraelski premijer Binjamin Netanjahu 18. januara je odbacio ideju o palestinskoj državi i obećao da će Izrael staviti pod kontrolu ceo region koji trenutno okupira: „I zato da pojasnim da u bilo kom novom aranžmanu, u budućnosti, država Izrael mora da kontroliše čitavo područje od reke do mora.“ Netanjahuova upotreba izraza „od reke do mora“ privukla je posebnu pažnju, i to sa dobrim razlogom. Kada Palestinci ili bilo ko na levici upotrebe istu frazu kao zahtev za slobodnu Palestinu (kao u popularnom skandiranju: „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna“), desnica lažno tvrdi da pozivaju na smrt celog jevrejskog naroda u Izraelu.
Ukratko, Netanjahu sada koristi frazu koja se proglašava genocidnom kada je Palestinci koriste. Formula „od reke do mora“ predstavlja ono što Izrael zapravo radi i planira da uradi, ali to nikada ne bi javno priznao, sve do sada – kada je sam izraelski premijer pretvara u opscenost.
Mogao bih još da ređam ovakve primere. Netanjahu je vazdušni napad, u kojem je ubijeno sedmoro humanitarnih radnika u Gazi, 2. aprila nazvao „tragičnim slučajem u kom su naše snage nenamerno pogodile nevine ljude“. Kako bi onda opisao smrt na hiljade palestinske dece od ruke izraelskih snaga?
Ruši se kuća od karata. Ranije se Izrael makar pretvarao da poštuje dva pravila: kritika izraelske politike je dozvoljena, a antisemitizam nije; i bombardovanje Gaze je usmereno na Hamas, koji i sam teroriše obične Palestince, a ne na celokupno stanovništvo Gaze. U poslednje vreme, međutim, ove razlike su se urušile. Netanjahu u intervjuima otvoreno izjavljuje da je u slučajevima kada direktan antisemitizam nije dozvoljen, njegovo mesto zauzela kritika Izraela. Takođe, mnogi visoki izraelski zvaničnici sve otvorenije izjednačavaju Gazu sa Hamasom.
Prema rečima izraelskog ministra finansija, Bezalela Smotriča, preko 70 odsto Izraelaca podržava ideju „podsticanja dobrovoljne imigracije“, jer se „dva miliona ljudi [u Gazi] svako jutro budi sa željom da uništi državu Izrael“. (Ako to jeste slučaj, možda ima neke veze sa neselektivnim izraelskim bombardovanjem Gaze.) Implikacija je da su svi stanovnici Gaze legitimne mete – i jasno je da je Zapadna obala sledeća.
S obzirom na to, argument koji se često ponavlja da Izrael ne može zaista da eliminiše Hamas, maši poentu. Za Izrael, pravi cilj rata jeste apsorpcija Gaze i Zapadne obale: Veliki Izrael, od reke do mora. Do tada, Izrael treba da bude u stanju da tvrdi da Hamas i dalje predstavlja pretnju, kako bi opravdao nastavak vojne intervencije.
Sve širi jaz između stavova elita i običnog sveta u zapadnim razvijenim zemljama, kao i u nekim arapskim (Egiptu, Jordanu i Maroku, na primer) više se ne može prikriti. Dok vlade u osnovi podržavaju Izrael, njihovi građani mogu samo da protestuju – i, sve više, da budu otkazani, da im se preti, pa čak da budu i uhapšeni zbog toga. Opasnost koju vidim jeste da će, ako eksplodira, narodno nezadovoljstvo poprimiti oblik antisemitizma. Zato postupke poput nemačkog otkazivanja Palestinskog kongresa treba jasno prozreti: to je novo izopačeno poglavlje u istoriji antisemitizma.
Prevela Milica Jovanović
