U proleće ove godine Vlasti Srbije i Republike Srpske vodile su dva meseca mahnitu kampanju protiv donošenja Rezolucije Ujedinjenih nacija o genocidu u Srebrenici. Postavili su stotine bilborda s natpisom “Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…”, u potpisu “Ponosna Srbija i Srpska”. Na šta li su ponosni? Na to što su pobili preko 8.000 ljudi, pa ubeđuju ceo svet da to nije genocid? Istu sumasišavšu poruku ispisali su džinovskim slovima na Kuli Beograd.
Državni funkcioneri na čelu s predsednikom Aleksandrom Vučićem išli su naokolo i mantrali kako će Rezolucija proglasiti čitav srpski narod genocidnim, kako belosvetski zlotvori žele da nam stave žig genocidnosti. Ponovili su to bar hiljadu puta. Celokupna naprednjačka medijska mašinerija bila je upregnuta u pojačano negiranje genocida i kampanju protiv Rezolucije. Na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija Vučić je delovao kao pomahnitali navijač ili vođa bande huligana. Ogrnuo se zastavom Srbije, odbio je da je skine, potom je istu žvakao, dizao je tri prsta u vazduh u znak trijumfa, izgovarao gadosti plešući na grobovima žrtava. Cela Vlada Srbije okupila se da prati sednicu UN-a. Svi su ministri takođe navukli na sebe srpske zastave, maskirali se valjda za neki karneval. Na kraju, kad je Rezolucija izglasana, po srpskim gradovima usledili su defilei čitavih kolona automobila sa srpskim zastavama, koji su trubili i divljali naokolo, proslavljajući nekakvu pobedu. Vučić je proglasio pobedom to što je za Rezoluciju glasalo manje država nego što se očekivalo. Bila je to ogromna, orkestrirana, neljudska orgija zla, koja je trajala mesecima – u medijima, u političkim i intelektualnim krugovima, po ulicama. Orgiji se pridružila i ugledna Srpska akademija nauka i umetnosti. Najumnije srpske glave su bile rezolutne – “ne doprinosi rešavanju bilo kog postojećeg otvorenog pitanja, pa ni ostvarenju njenog najvažnijeg proklamovanog cilja – pomirenja na Balkanu”. Za razliku od poricanja zločina i genocida Akademici su ponovili Vučićevu mantru rekavši kako SANU odlučno odbacuje i najoštrije osuđuje sva “bilo eksplicitna ili implicitna tumačenja rezolucije ili njenog instrumentalizovanja u smislu kolektivne odgovornosti srpskog naroda, Srbije ili Republike Srpske za genocid”.
U kampanju se uključio i neizbežni patrijarh Porfirije, i to kroz uskršnju poslanicu. Patrijarh je poručio: “Danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida.” Poricanje genocida u Srbiji i Srpskoj traje već tri decenije, a kulminaciju je dostiglo ovog proleća, povodom Rezolucije Ujedinjenih nacija. Negiranje zločina, genocida i odgovornosti za ratove čini kamen temeljac političkog i društvenog poretka u Srbiji. Na vlasti su isti ljudi koji su onomad učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, a njihova ideologija ostala je neokrnjena.
Pre neki dan u medijima je objavljeno pismo u kojem ratni zločinac Radislav Krstić, komandant Drinskog korpusa VRS, prihvata svoju odgovornost za genocid u Srebrenici. Pismo je napisano u junu, nakon donošenja Rezolucije UN-a o genocidu u Srebrenici. Krstić je prvi haški optuženik kog je Međunarodni krivični sud osudio za genocid u Srebrenici, u avgustu 2001. godine, na 46 godina zatvora. Nakon žalbe kazna mu je smanjena na 35 godina zatvora. Proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje genocida počinjenog u Srebrenici u julu 1995.
U pismu Krstić piše da bi i on potpisao Rezoluciju: “Za ovu rezoluciju glasala je većina zemalja na svijetu. Za ovu rezoluciju glasam i ja iako nemam pravo glasa. Nemam pravo glasa jer se u ovoj rezoluciji pominje i moje ime. Moje ime se pominje jer sam pomagao i podržao genocid. Moje ime se pominje jer sam počinio nezamislivo i neoprostivo krivično djelo. Ne tražim oproštaj, ne tražim opravdanje, ne tražim razumijevanje jer znam da ga ne mogu i ne trebam dobiti.”
Krstić jasno priznaje genocid i prihvata presude Haškog tribunala, o čemu u pismu nedvosmisleno kaže: “Ovdje ističem da prihvatam presude Tribunala iz 2001. i 2004. godine, gdje se utvrđuje da su snage vojske kojoj sam pripadao počinile genocid protiv Bošnjaka u Srebrenici u julu 1995. godine, da sam ja pomagao i podržao genocid tako što sam znao da neki članovi Glavnog štaba imaju namjeru da počine genocid, da sam znao da Glavni štab nema dovoljno svojih snaga da izvrši pogubljenja bez upotrebe Drinskog korpusa i da sam znao da će upotreba snaga pod mojom komandom značajno doprinijeti da se izvrši egzekucija bošnjačkih zarobljenika.”
Krstić je osporio i omiljenu tezu svih poricatelja genocida, od Vučića pa nadalje, onu o genocidnom narodu: “Volio bih da svi razumiju da genocid ne može da počini jedan narod, da ne postoje genocidni narodi, već da su genocid u Srebrenici počinili pojedinci, da su jedino oni krivi, da za svoja djela i nedjela treba da odgovaraju i da sam, nažalost, i ja jedan od njih.” Doduše, ti pojedinci bili su deo jedne mašinerije, nisu činili zločine kao slobodni strelci, već kao oficiri i vojnici, a svemu tome je prethodila ideološka i politička priprema u kojoj su učestvovale čitave organizacije, partije, akademije, udruženja pisaca, crkvene strukture, medijske kuće. Ali se svakako ne radi o čitavom narodu, to niko nikad nije ni tvrdio, a takvo nešto nije ni moguće. Padoše u vodu sve silne negatorske priče vladajuće klike u Srbiji i “srpskim zemljama”, zločinac ih je sve osporio u nekoliko tačaka. Bez obzira na to kakvi su Krstićevi motivi za pisanje pisma, da li je iskren ili ne, ostaje činjenica da je pismo napisano i objavljeno. Uzalud se režimski mediji u Srbiji prave da to pismo ne postoji. Posle njega neće biti jednostavno nikome od silnih negatora genocida. Prosto, onaj ko je u genocidu direktno učestvovao, valjda bolje zna šta je radio nego oni koji su stajali sa strane i navijali.
Pismo je poslato Međunarodnom rezidualnom mehanizamu za krivične sudove, nasledniku Haškog tribunala, u junu ove godine, kao prilog uz zahtev Krstićeve odbrane za prevremeno puštanje na slobodu. Ne može se Krstiću verovati na reč. Reklo bi se da njegovo kajanje ne deluje iskreno. Ne znam ni kako bi izgledalo kajanje za genocid, mogu da zamislim da nekog grize savest zbog nekog manjeg prekršaja, zbog krađe, tuče, pa čak i da nekog ostarelog zatvorenika stigne kajanje zbog ubistva iz nehata počinjenog u mladosti, 40 godina ranije, kada je bio neko drugi, ali masovno ubijanje civila, 8.372 ubijena čoveka za nekoliko dana – to, naprosto, prevazilazi kategorije savesti i kajanja. Krstić je dobro znao šta radi i nije pokazao ni trunku dvoumljenja tokom vršenja genocida u Srebrenici.
Porodicama žrtava njegovo pismo ne znači ništa, samo dodatno ozleđuje rane, niko ne može da vrati mrtve, uzalud su sve Krstićeve reči, sve i da su uverljivije napisane. Njegovo je pismo značajno za srpsku javnost koja negira genocid, značajno je jer se pojavljuje usred duboko ukorenjene kulture zločina, svakodnevnog veličanja masovnih ubica, pretvaranja zločinaca u heroje. Pismo osuđenog ratnog zločinca demontira svu tu propagandu kao najobičniju laž i manipulaciju.
Ljude poput Krstića, najgore zločince, Vučić, Dodik, nacionalistička javnost, mediji, intelektualci – veličaju kao heroje upravo zbog zločina koje su počinili, sve dok ih negiraju. A sada im isti taj zločinac kaže da je to šuplja priča, da on zaista jeste učesnik u genocidu. I da je cela kampanja protiv Rezolucije UN-a o genocidu u Srebrenici sumanuta, promašena i osuđena na propast.
Uprkos upitnim Krstićevim motivima za pisanje pisma ne možemo prenebregnuti njegovo postojanje, jer od osuđenih ratnih zločinaca nismo često imali priliku da čujemo priznanje. Većina je negirala sopstvenu odgovornost za počinjena zlodela, bez obzira na to što je u sudskim procesima sve dokazano bez trunke sumnje, presude su naprosto neoborive, a dokaza ima na hiljade. Od skraćenja Krstićeve kazne ionako nema ništa, on neće proći kao Biljana Plavšić, koja je priznala sve, a potom, kad je puštena na slobodu, porekla sopstveno priznanje i zbog toga dobila kraljevski tretman od srpskih vlasti. I to je njeno naknadno poricanje besmisleno i načisto neubedljivo. Niko njoj nije iznudio priznanje, niko je nije mučio da prizna ono što nije počinila, nije bila u Lubjanki među enkavedeovcima, nego među istražiteljima koji poštuju sva prava optuženih. Niko razuman ne veruje u naknadnu pamet Biljane Plavšić jer ona nije u skladu s dokazanim činjenicama. Tako je i s Krstićevim pismom. Sve i kad bi odustao od njega, bilo bi uzalud jer se ono što u njemu piše poklapa s dokazanim činjenicama o genocidu u Srebrenici. I zato njegovo pismo ostaje kamen spoticanja za sve negatore i relativizatore genocida.
