Foto: Predrag Trokicić
Ovaj zahtev je, zajedno sa ostalim zahtevima studenata u protestu, konkretizovan najkasnije 10. januara (moguće je da je zahtev konkretizovan i ranije, a 10. januar je najraniji datum pod kojim sam, kratkom pretragom na internetu, pronašao tekst konkretizacije čiji deo navodim): „Ukazujemo da cilj ovog zahteva nije samo da se dokumentacija učini dostupnom javnosti, već da se podstakne Tužilaštvo da u okviru svog sistema funkcionisanja istu pregleda, te da nakon toga preduzme korake koji su predviđeni zakonom.“
Kada je reč o ispunjenju zahteva koji je sadržan u njegovom osnovnom obliku stvar je po sebi jasna: taj aspekt zahteva biće ispunjen kada celokupna dokumentacija konačno bude objavljena. Da li je zahtev zaista ispunjen biće, pretpostavljam, utvrđeno ekspertizom stručnjaka koji sa studentima sarađuju. Citirani deo konkretizacije Prvog zahteva je, dakako, osetljivije pitanje.
Ne upuštajući se u detaljnu analizu niti u predviđanja toka daljih dešavanja, verujem da nije nekonstruktivno, makar kao svojevrsni rezime, podsećanje na nekoliko okolnosti koje su od značaja za razumevanje neposrednog konteksta u kojem se odvijaju aktuelna dešavanja:
1. Cena rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu narastala je tokom izvođenja radova sa predviđenih 3 na čitavih 16 miliona evra.
2. U okviru projektne dokumentacije postoje dokumenta sa oznakom tajnosti. O kojoj vrsti dokumenata je reč javnost nije detaljno obaveštena, ali posebno su alarmantni ugovori sa izvođačima i podizvođačima koji sadrže klauzulu tajnosti.
3. Nadstrešnica rekonstruisane železničke stanice obrušila se 1. novembra, uzrokujući smrt petnaest ljudi i teške povrede dvoje preživelih.
4. U trenutku kada se nadstrešnica obrušila stanica nije imala sve potrebne dozvole za upotrebu.
5. Najviši predstavnici ovdašnje ohlokratije neposredno su i bezobzirno dezavuisali studente i ostale učesnike protesta koji su pokrenuti kao rezultat uznemirenja i užasnutosti u javnosti zbog navedenih okolnosti.
6. Svedočili smo sumanutim istupima vođe režimskog kartela u kojima je opravdavao i, posledično, podstrekavao svoje „lojaliste“ da bezobzirno probijaju blokade ulica na kojima su građani ćutnjom izražavali protestnu poštu žrtvama. Porukom upućenom režimu, „Krvave su vam ruke“, građani su jasno i nedvosmisleno ukazali na to koga smatraju odgovornim.
7. U međuvremenu predstavnici vlasti su kontinuirano obmanjivali javnost da je objavljena celokupna dokumentacija, čime su se bojazni oko umešanosti najviših struktura režima u korupciju, čija je posledica tragični bilans uništenih i teško ugroženih života, samo povećavale. Istovremeno, ne samo celokupna ohlokratska nomenklatura, već i čitava menažerija pseudopolitičkih analizatora, besprizornih režimskih medijskih izmećara, neotesanih kapuljaša, državno-stranačkih studenata i korisnih idiota akademske provenijencije upregnuta je kako bi kontinuirano blatila najdostojanstveniji i najopravdaniji društveni pokret u Srbiji, ali i u Evropi u poslednje dve decenije.
8. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu tek je 3. februara izdalo sledeće saopštenje: „Usled velikog interesovanja javnosti, a posebno nakon izjava u medijima kojima se ukazuje na sumnju u pogledu verodostojnosti objavljene dokumentacije, kao i na izraženu sumnju u pogledu finansijskog aspekta poslovanja privrednih subjekata koja su učestvovala u rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, u saradnji sa Upravom kriminalističke policije – Odeljenjem za borbu protiv korupcije, vrši određene provere i preduzima procesne radnje u cilju utvrđivanja postojanja osnova sumnje da je učinjeno neko krivično delo sa koruptivnim elementima.“
Imajući sve navedeno u vidu možda se i može u izvesnom smislu priznati kao istinita uporno ponavljana mantra režimske banditsko-medijske mašinerije: zaista, malo nas je na ulicama!
No, vraćajući se konkretizaciji Prvog zahteva, treba podvući da tu ne postoji nikakva nejasnoća. Usiljena naivnost i glumatanje da je nejasno šta se tim zahtevom traži predstavljaju uobičajeno kreveljenje, na koje smo navikli kada je u pitanju režim, nalik na ranije uporno ponavljanje da su zahtevi ispunjeni i da je nastavak protesta izlišan. Režim bi ispravno postupio ako bi pretpostavio da će Prvi zahtev biti ispunjen kada, na osnovu celokupne dokumentacije, omogući da bude utvrđeno da li postoji i opravdana sumnja da su izvršena još neka krivična dela (osim onih obuhvaćenih postojećom optužnicom) i kada, ako opravdana sumnja postoji, lica na koja dokazi upućuju budu za ta dela optužena. Ne razumem kakvo dodatno pojašnjenje je potrebno tužilaštvu, policiji, nadležnim institucijama, tobože zabrinutim nacional-dušebrižnicima ili nametljivim radoznalcima poput predsednika Republike ili njegove saučesnice posađene na čelo Narodne skupštine. Umesto ponavljanja da je zahtev nejasan, za sve iz vrhova ohlokratije, nenadležne i nepotrebne osim ukoliko ih tužilaštvo pozove, najrazumnije bi bilo da se povuku u stroge granice svojih ovlašćenja. Kada već nemaju ni toliko predstave o časti (a još manje same časti) da podnesu ostavke bar neka naredni period provedu u nezasluženom mirovanju i preispitivanju, ako su za to sposobni, svoje odgovornosti za rasap institucija i razvaljivanje države.
