U tekstu se s pravom ističe da većinu mobilisanog privatnog kapitala za razvoj zvanično prijavljuju velike multilateralne institucije za razvojno finansiranje (MDFI) – uključujući Svetsku banku i Afričku banku za razvoj – kao i nacionalne razvojne finansijske institucije (DFI). Ove institucije čine najveći deo onoga što se zvanično prati. Međutim, ovakav uzak okvir previđa napore drugih aktera, uključujući manje organizacije poput Fonda UN za razvoj kapitala (UNCDF), koje su postigle značajne – iako skromne – uspehe u mobilisanju privatnog kapitala za razvoj, posebno na lokalnom nivou. Ovi napori, iako malog obima, pružaju dragocene lekcije o tome kako se finansije mogu otključati u teže dostupnim tržištima i sektorima.
Šta se podrazumeva pod razvojnim finansiranjem?
Dublje pitanje jeste šta uopšte računamo pod pojmom „razvojno finansiranje“. Članak iz The Economist-a fokusira se prvenstveno na javnu infrastrukturu – puteve, luke i elektrane – koje svakako imaju važnu ulogu u omogućavanju ekonomskog razvoja. I zaista, razvojne potrebe Afrike su u velikoj meri koncentrisane upravo u toj oblasti. Ali infrastruktura sama po sebi ne stvara razvoj.
Ono što uglavnom izostaje iz ove rasprave jeste uloga proizvodnih sektora – poljoprivrede, industrije i usluga – koji su ključni za stvarnu transformaciju afričkih ekonomija. Iz marksističke i teorije zavisnosti perspektive, glavni prepreka afričkom razvoju nije manjak puteva ili elektrana, već trajna slabost domaće proizvodnje i strukturna ograničenja akumulacije kapitala. Strukturnu neravnotežu dodatno pogoršavaju izuzetno niski udeli poreza u BDP-u (od 2,6% u Somaliji do 14% u Gani, naspram proseka OECD-a od 34,0%), što ograničava kapacitete javnih investicija i podstiče začarani krug nerazvijenosti.
Ovakvo zanemarivanje proizvodnih sektora često se pravda neoliberalnom ekonomskom misli, koja tvrdi da je razvoj prirodni ishod slobodnih tržišta i da je državi potrebna samo „laka uloga“ – da obezbedi sprovođenje ugovora i zaštitu privatne svojine. Međutim, takav pogled pogrešno tumači čak i sopstvene intelektualne temelje. Adam Smit, često citiran kao otac tržišnog liberalizma, naglašavao je ne samo prednosti „nevidljive ruke“, već i ključnu ulogu države u obezbeđivanju javnih dobara, regulaciji tržišta (uključujući trgovinu i finansije), kao i ulaganjima u infrastrukturu i obrazovanje.
U svom delu Bogatstvo naroda, Smit je zastupao odgovornost države za oblasti kao što su putevi, mostovi i institucije pravde, koje je smatrao osnovom blagostanja. Čak ni čuveni mesar, pivar i pekar ne služe javnosti isključivo iz ličnog interesa, već i zato što su deo lokalnih zajednica i zajedničkih normi, u kojima poverenje i saradnja imaju značajnu ulogu. U tom smislu, tržište nije samodovoljni mehanizam, već društveno i institucionalno ugrađen proces – proces koji zahteva aktivnu državnu politiku da bi doneo pravedan razvoj.
Dublji strukturni problem
Kao što su teoretičari poput Samira Amina (Samir Amin) i Rodnija Voltera (Rodney Walter) odavno isticali, osnovni uzrok problema leži u podređenoj integraciji Afrike u globalni kapitalistički sistem. Umesto da omogući sustizanje razvijenih zemalja, ova integracija produžava zavisnost i omogućava stalno izvlačenje viška iz perifernih ekonomija. Rezultat je hronični nedostatak efektivne tražnje, što objašnjava neuspeh navodno tržišnih rešenja u afričkoj infrastrukturi.
Tvrđenja o nejednakoj razmeni i strukturnoj eksploataciji Afrike potvrđena su i kroz savremena empirijska istraživanja. Na primer, Minći Li (Minqi Li, 2016) pokazuje da u poređenju sa SAD, koje s Kinom razmenjuju robu po gotovo ravnopravnim uslovima, podsaharska Afrika trguje po ekstremno nepovoljnim uslovima. U proseku, podsaharska Afrika razmenjuje jedinicu izvoznog rada za samo trećinu vrednosti rada koji uvozi iz Kine. Ova razlika sugeriše da se afričke zemlje nalaze u mnogo dubljoj zavisnosti u globalnoj razmeni rada nego glavni centri kapitala poput SAD. Čak i kada se Kina posmatra kao druga strana u razmeni, obrasci eksploatacije ostaju duboko hijerarhijski strukturirani – u korist globalnog Severa i na štetu periferije.
Kako Jan Tejlor (Ian Taylor) s pravom primećuje: „Slavljeno ’uzdizanje’ Afrike, zasnovano na intenziviranju eksploatacije resursa dok se zavisnost produbljuje, nejednakost raste, a deindustrijalizacija se ubrzava, ne može se uzimati za ozbiljno. Model zasnovan na rastu radi samog rasta zamenio je razvoj, a agenda industrijalizacije i podizanja Afrike u globalnom lancu vrednosti je odbačena. Umesto toga, trenutno ’komparativna prednost’ Afrike kao izvoznika primarnih sirovina se slavi i dodatno učvršćuje.“ Ova kritika direktno osporava dominantni narativ da tržišno vođen rast sam po sebi može doneti razvoj.
Uzmimo za primer ugovore o otkupu u energetskom sektoru, koje pominje i članak: privatni snabdevači energijom dobijaju fiksne isplate od države, čak i kada električna energija nije iskorišćena, jer potrošači jednostavno ne mogu da priušte tarife koje pokrivaju pune troškove. U takvom kontekstu, privlačenje privatnog kapitala znači da države na kraju subvencionišu investitore – često na račun javnog budžeta i socijalne potrošnje. To nisu uspešne priče o razvojnim finansijama – to su fiskalne zamke.
Ali problem ne leži samo u pravcu tokova kapitala, već i u efikasnosti njihovog korišćenja. Kako su pokazali Ndikumana i Boyce, na svaki 1 američki dolar spoljnog zaduživanja u podsaharskoj Africi između 1970. i 1996. godine, oko 0,80 dolara je istovremeno napustilo te zemlje u obliku kapitala u bekstvu. Dakle, ne samo da su zemlje zadužene, već ta zaduženja često služe za finansiranje privatnih odliva kapitala, umesto javnih investicija. To dodatno potvrđuje tvrdnju da trenutna arhitektura razvojnog finansiranja ne podržava strukturnu transformaciju, već održava začarani krug zavisnosti, finansijske fragilnosti i slabe fiskalne efikasnosti.
Mobilizacija kapitala pod vođstvom MDB-a: razvoj ili imperijalni tokovi?
Poslednja dimenzija, koja često izostaje iz mejnstrim komentara – ali je ključna za razumevanje sadašnjeg modela razvojnog finansiranja – jeste strukturna logika mobilizacije kapitala preko multilateralnih razvojnih banaka (MDB). Sekuritizacija MDB zajmova, koju The Economist opisuje kao „eksperiment“, ne treba se posmatrati samo kao tehnička inovacija, već i kao odraz sistemskih tendencija kapitala u svetu neujednačenog razvoja.
Na prvi pogled, objedinjavanje razvojnih zajmova i njihova prodaja privatnim investitorima izgleda kao pametan način da se poveća obim finansiranja za globalni Jug. U stvarnosti, to često više odgovara potrebama kapitala u globalnom Severu. Uz trajno niske ili čak negativne kamatne stope u kapitalističkom centru tokom protekle decenije, institucionalni investitori – posebno penzioni fondovi i osiguravajuće kuće – bore se da ostvare ciljeve dugoročnog prinosa. Problem dodatno pogoršavaju demografsko starenje i sve nepovoljniji odnos između broja uplatilaca i korisnika, posebno u Evropi i Japanu.
U tom kontekstu, globalni Jug se ne pojavljuje samo kao primalac razvojnog finansiranja, već kao potencijalni izvor ekstrakcije viška, uz podršku i ublažavanje rizika zahvaljujući kredibilitetu MDB-a. To je savremeno lice finansijskog imperijalizma. Kao što pokazuju Roberts i Carčedi (Roberts and Carchedi, 2021) u knjizi Ekonomija modernog imperijalizma, dugoročni pad stope profita u razvijenim kapitalističkim ekonomijama tera kapital da traži više prinose na periferiji – bilo kroz direktne strane investicije, portfolio tokove ili strukturirane finansijske mehanizme poput MDB-sekuritizacije.
Iz ove perspektive, trenutna agenda mobilizacije privatnog kapitala mora se posmatrati ne samo kao podrška razvoju, već i kao mehanizam za akumulaciju kapitala na Severu. U mnogim slučajevima, koristi za zapadne investitore nadmašuju koristi za zemlje domaćine, posebno kada lokalne države preuzimaju potencijalne obaveze (npr. kroz ugovore o otkupu ili finansiranje razlika u isplativosti), ili kada se kapitalni tokovi strukturiraju tako da garantuju sigurne prinose bez obzira na razvojne ishode.
Kao što tvrdi Džejson Hikel (Jason Hickel) u knjizi Podela (The Divide), ovo nije greška, već osobina savremenog globalnog ekonomskog poretka. Jezik „mobilizacije finansija za razvoj“ često prikriva ekstraktivnu finansijsku arhitekturu u kojoj javne institucije na Jugu preuzimaju rizike, dok privatni kapital na Severu ostvaruje sigurne profite. MDB-i možda pružaju fasadu neutralnosti i multilateralizma, ali strukturno funkcionišu kao posrednici u procesu imperijalne preraspodele – sa periferije ka centru, maskirane kao pomoć.
Iskrivljenje ne postoji samo na globalnom nivou. U mnogim zemljama – naročito onima pod autoritarnim ili hibridnim režimima – razvojno finansiranje je postalo deo unutrašnje političke ekonomije akumulacije. Razvojni sektor odavno više nije neutralna, tehnička sfera; pretvorio se u industriju za sebe. Izbor razvojnih projekata često je vođen političkom lojalnošću, a ne razvojnim potrebama. Tako nastale investicije najčešće koriste kapitalističkim grupama povezanim s vladajućim režimom, putem naduvanih javnih ugovora, povlašćenog pristupa jeftinom kapitalu ili rentijerskih mehanizama kao što su državne garancije. U takvim uslovima, razvojno finansiranje ne doprinosi smanjenju nejednakosti, već ih dodatno učvršćuje, služeći za konsolidaciju moći društvenih elita umesto za inkluzivnu transformaciju.
Iza slogana, ka strukturnoj transformaciji
Neuspeh agende „od milijardi do biliona“ ne bi trebalo da dovede do potpunog odbacivanja mobilizacije privatnog kapitala ili uloge MDB institucija. Za mnoge zemlje u razvoju, multilateralne razvojne banke i dalje predstavljaju ključne izvore dugoročnog finansiranja, tehničke pomoći i globalne legitimnosti. Pitanje nije da li sarađivati sa MDB-ima, već kako preoblikovati uslove te saradnje tako da razvojno finansiranje služi nacionalnim prioritetima, a ne globalnoj potrazi kapitala za prinosima.
U tom smislu, nameću se četiri prioriteta:
Prvo, umesto da se po svaku cenu juri privatni kapital za tradicionalnu infrastrukturu, razvojno finansiranje mora se usmeriti na stratešku podršku proizvodnim sektorima u zemljama u razvoju. Instrumenti MDB-a moraju se preusmeriti sa finansijskog inženjeringa radi komfora investitora ka podršci proizvodnoj transformaciji. To znači da treba ići dalje od klasičnog „smanjivanja rizika“ za infrastrukturne projekte i pružiti podršku sektorima koji generišu domaću dodatnu vrednost i zapošljavanje – uključujući naprednu proizvodnju, agroindustriju, digitalne usluge i zelenu industrijalizaciju – čak i ako su ovi sektori neuredniji, manje atraktivni za banke ili tehnički složeniji. Upravo ti sektori nude veći potencijal i za razvojne rezultate i za uključivanje privatnog sektora. Potrebno je smanjivati rizike strukturnih promena – a ne samo rizike investitora.
Drugo, zemlje u razvoju moraju ozbiljno ulagati u kapacitete za pripremu projekata. Kako navodi The Economist (pozivajući se na istraživanje Mekinsi), gotovo 80% infrastrukturnih predloga u Africi propadne već u fazi izvodljivosti ili poslovnog plana. To se poklapa i sa mojim ličnim iskustvom i snažno je potvrđeno tokom Međunarodne konferencije o JPP-u u Beogradu u maju. U afričkom kontekstu, ovako visoka stopa neuspeha ne znači nužno da je poslovna ideja loša. Češće se radi o nedostatku tehničkog znanja i institucionalnih kapaciteta kod projektanata da identifikuju i adresiraju čitav spektar rizika – finansijskih, pravnih, ekoloških i operativnih – koji se moraju ublažiti kako bi se privukli investitori.
Nedostatak lokalnih kapaciteta za strukturiranje projekata, tehnički dizajn i finansijsko modeliranje predstavlja ozbiljnu prepreku. Inicijative poput Africa50 i UNCDF-ovog START fonda u Ugandi pokazuju šta je moguće. U Ugandi, početni fond za smanjenje rizika od svega 2,49 miliona dolara omogućio je povlačenje 2,6 miliona dolara od Ugandske razvojne banke i drugih finansijera, kao i dodatnih 6,78 miliona dolara od učesnika iz sektora MSP – što je rezultiralo odnosom uloženog i privučenog kapitala većim od 4:1. To je znatno više od odnosa 0,59:1 privatnog sufinansiranja za kombinovano koncesiono finansiranje u podsaharskoj Africi, kako navodi The Economist. Ipak, ovakvi napori ostaju fragmentisani i nedovoljno finansirani. Kreiranje nacionalnih i regionalnih mehanizama za pripremu projekata, povezanih sa lokalnim finansijskim institucijama i uz podršku MDB-a, mora postati prioritet.
Treće, moramo biti iskreni u vezi sa asimetričnom prirodom globalnih tokova kapitala. Kao što su ukazivali Roberts, Carčedi i Džejson Hikel, mnogo toga što danas prolazi pod „razvojno finansiranje“ oblikuje se više kroz krizu profitabilnosti na Severu nego kroz potrebe Juga. MDB-sekuritizacija možda oslobađa kapital, ali istovremeno kanališe ekstrakciju viška kroz institucionalne mehanizme koji reprodukuju hijerarhiju centar–periferija. Ova dinamika mora biti prepoznata, merena i – gde je moguće – ublažena kroz politike koje jačaju nacionalnu autonomiju.
Četvrto, razvojno finansiranje ne sme izgubiti iz vida lokalnu dimenziju. Iako će MDB-i i nacionalne DFI-i verovatno nositi najveći teret u mobilizaciji privatnog kapitala – prosto zbog obima – razvojni uticaj se često najdirektnije i najdublje ostvaruje na lokalnom nivou. Čak i skromna ulaganja u lokalne proizvodne kapacitete i prateću infrastrukturu mogu stvoriti značajne pozitivne eksternalije i multiplikativne efekte. Takve investicije možda nemaju glamur višemilionskih infrastrukturnih projekata i ne dospevaju na naslovne strane, ali grade otpornost, podržavaju lokalna preduzeća, otvaraju radna mesta i odgovaraju na potrebe koje zajednice najneposrednije osećaju. Umesto da budu marginalizovana, lokalna finansiranja i proizvodni razvoj moraju se tretirati kao centralni deo ukupne finansijske arhitekture.
Rešenje nije u odbacivanju ideje o privatnim finansijama za razvoj, već u priznavanju njihovih ograničenja i promeni pravca. U krajnjoj liniji, rešenje nije ni u odbacivanju privatnog kapitala ni međunarodnih institucija, već u njihovom ukorenjivanju u strategiju suverenog razvoja. To znači:
– Povratiti razvojno finansiranje kao instrument domaće akumulacije,
– ulagati u institucije koje omogućavaju održive projektne tokove,
– osnažiti lokalne investicione ekosisteme, i
– odupreti se iskušenju da se mobilizacija kapitala posmatra kao cilj za sebe, umesto kao sredstvo za društvenu i ekonomsku transformaciju.
Kao što Boris Kagarlitski ističe u knjizi Dugo povlačenje, u odsustvu sistemskih alternativa na globalnom nivou, stvaranje lokalnih „ostrva socijalizma“ – prostora u kojima preovlađuju principi solidarnosti, kolektivnog vlasništva i demokratske kontrole – postaje hitan strateški zadatak. Lokalne investicije koje podržavaju ekonomiju solidarnosti, promovišu korišćenje i upravljanje zajedničkim resursima i razvijaju zadružne oblike proizvodnje mogu pomoći u uspostavljanju takvih ostrva. One ne samo da zadovoljavaju neposredne potrebe, već ujedno anticipiraju drugačiju razvojnu logiku – onu koja dovodi u pitanje primat kapitala i potvrđuje aktivnu ulogu zajednica.
Samo rešavanjem ovih strukturnih neravnoteža – i unutar zemalja i unutar globalne finansijske arhitekture – razvojno finansiranje zaista može postati razvojno.
