Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Policijska država je juče zadržala a zatim pustila Dejana Ilića. Reakcija javnosti je bila takva da se ispostavilo da se „posao“ ne isplati. Dejan nije pušten jer nije učinio krivično delo; kao što nije ni uhapšen jer ga je učinio. Pušten je jer ga je odbranila javnost, a uhapšen jer je govorio javno ono što većina misli.
To je slika: Vučić podiže, premešta i spušta male bele kutije. Radi to nezgrapno, sporo, čak i bezvoljno. Dovoljno nevešto da se jasno vidi da kuglice nema. Spusti poslednju kutiju i pita: gde je kuglica? Mi mu kažemo – nema je. On nam se iskezi u lice i kaže: hajde, ponovo. Taj nacereni klovn kao da je izašao iz noćne more Stephena Kinga. Samo što mi ne živimo u priči strave i užasa i nemamo košmare – on je naša jeziva stvarnost.
Ovaj tekst nudi tri teze u vezi sa tekućim diskusijama o formiranju prelazne vlade: (1) fokusirati se na razradu programa prelazne vlade; (2) osmisliti što jasniji program kako bi se lakše identifikovali ljudi koji mogu da ga realizuju; i (3) ne menjati broj i portfolio postojećih ministarstava.
Optimisti, naravno, vjeruju da živimo u divnoj demokraciji, da je rat ovdje odavno završen, da se diktature događaju negdje drugdje i nekim drugim narodima, jer mi smo Evropa, uljuđena i spremna svim snagama onemogućiti svaki oblik terora u bliskim državama. I zato je skepticima lakše. Jer nas ništa ne može iznenaditi. Još ako smo sami, a jesmo, prošli tolike hajke i smiješne, ali opasne optužbe za terorizam i ruenje ustavnog poretka, onda nas istovjetne optužbe i progoni kojima su u Vučićevoj Srbiji izloženi studenti, profesori… nikako ne mogu čuditi.
Poslednjih dana imali smo prilike da pročitamo nekoliko tekstova koji govore o političkoj krizi kroz koju prolazimo, kao o šansi da transcendiramo predstavničku, parlamentarnu, liberalnu demokratiju. Tako Boris Buden poredi srpske studente sa mladićem sa Flammarionovog drvoreza, koji je došavši do kraja sveta, uspeo da promoli glavu kroz nebeski svod i vidi nešto što mi ostali ne vidimo i ne možemo da vidimo.
Ustavni poredak Srbije ne krše uhapšeni studenti i aktivisti, već "čovek koji obnaša funkciju predsednika države i koji je uzurpirao državu da od nje pravi privatnu prčiju", komentira režiser Aleksandar Reljić.
Juče sam saznao da grupa „roditelji koji žele da deca idu u školu“, kao argument u prilog svom cilju, navodi da su i u Hitlerovoj Nemačkoj deca išla u škole. Inače pominjanje Hitlera i nacista u nekoj raspravi, kao poređenje ili analogija sa temom o kojoj se raspravlja, naziva se Godvinov zakon i po definiciji predstavlja perfidan način da se skrene pažnja sa teme, jer je teško odgovoriti a da se ne deluje bezosećajno ili da se izgubi moralna nadmoć. Jer, naravno, šta reći posle tvrdnje da su deca čak i u vreme Hitlera išla u školu, a kod nas danas ne idu? Nakaradnost ovog argumenta kojim su ovi roditelji sasvim slučajno pogodili srž aktuelnog problema u obrazovanju, objasnićemo malo kasnije.
This is what you get
This is what you get
This is what you get
When you mess with us
Radiohead – Karma Police
Veliki broj građana koji se nalazio na potezu Terazije-Slavija 15. marta tokom petnaestominutne pošte stradalima u padu nadstrešnice u Novom Sadu, izrazio je sumnju da je protiv njih korišćeno neko njima nepoznato sredstvo prinude u vidu senzornog oružja koje je izazvalo ne samo paniku, već i zdravstvene probleme kod mnogih.
U subotu se desio najveći skup u Beogradu i Srbiji. Koju god procenu da uzmete (onu da je na ulici bilo 300 hiljada ljudi, pola miliona ili čak i više od toga), nema dileme da je održan miran skup istorijskih razmera. Ukrali smo šou, jer samo predsednik voli da ga istorija pamti.
Možda nikada nećemo saznati šta se tačno desilo pred kraj petnaestominutne tišine na beogradskom protestu ali, ako je do državnih organa – sigurno je da nećemo saznati. Ministar policije nije rekao da će događaj ispitati već samo da je upotreba „zvučnog topa“ nezakonita, kao da to nismo znali i bez njega još odonda kad je tu spravu vlast pokušala da proturi kroz zakon koji je ipak povučen. Za razliku od narečenog ministra, javni tužilac je bio rečitiji: njegova služba će ispitati ne šta je izazvalo paničnu reakciju ljudi, već ko je sve to snimio i emitovao čime je izazvana panika u javnosti. A kad to izjave nadležni, naravno da će jedini nenadležni objasniti da je to samo opalila „antidron puška“.