Šta traže demonstranti u Srbiji i šta slijedi?
Protesti u Srbiji se intenziviraju usljed sve većeg nezadovoljstva vlašću Aleksandra Vučića, koji je na vlasti gotovo 12 godina.
Oznaka nadstrešnica
Istorijski značaj studentskog pokreta
U prethodnom tekstu na Peščaniku bavio sam se političkim i društvenim značajem studentskog pokreta. Ta dva aspekta pripadaju kratkoročnoj i srednjoročnoj ravni temporalnosti i podložni su većoj dinamici promena. Postoji, međutim, još jedna ravan u režimu temporalnosti, a to je dugoročna, često retorički označavana kao istorijska (sa vrednosnim, a ne vremenskim značenjem).
Pokazna vežba sile i prisile
Režim je u utorak 28. aprila prvi put upotrebio sredstva prisile. U pokušaju probijanja blokade novosadskog DIF-a policija je pendrecima, suzavcem i štitovima povredila više građana, a jedan student je uhapšen zbog optužbi da je fizički napao dekana
Pola godina poslije veliki vođa u drugom modu: Mi bi kao da ga rušimo, a oni kao ne daju
Vrijeme prolazi, i što više prolazi sve više i sami primjećujemo rupe u sopstvenim redovima, sve smo nezadovoljniji. Jednima, sa pravom, smetaju četničke, proruske, crkvene pa i zastave nedavača Kosova, jer to je jedna od zamki u koju se upada, drugima smetaju EU zastave, kojih, ruku na srce, više i nema na ulicama, jer nisu se najbolje provodili oni koji su ih nosili.
Zloupotreba i poslednji dani
Iako se to dugo najavljivalo, iako su čitavu stvar najavljivali iz samog vrha režima, teško je bilo poverovati da će se zaista usuditi da u policiju na razgovor pozovu rektora Univerziteta u Beogradu. Pri tom, „razgovor“ je ovde eufemizam: namerno se stvara utisak da rektor zapravo ne ide na razgovor u svojstvu građanina, nego da će biti saslušan kao osumnjičeni. Dakle, desilo se.
Mrzim, dakle postojim
Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Slučaj Dejana Ilića – iza ogledala
Policijska država je juče zadržala a zatim pustila Dejana Ilića. Reakcija javnosti je bila takva da se ispostavilo da se „posao“ ne isplati. Dejan nije pušten jer nije učinio krivično delo; kao što nije ni uhapšen jer ga je učinio. Pušten je jer ga je odbranila javnost, a uhapšen jer je govorio javno ono što većina misli.
Šibicar bez kuglice
To je slika: Vučić podiže, premešta i spušta male bele kutije. Radi to nezgrapno, sporo, čak i bezvoljno. Dovoljno nevešto da se jasno vidi da kuglice nema. Spusti poslednju kutiju i pita: gde je kuglica? Mi mu kažemo – nema je. On nam se iskezi u lice i kaže: hajde, ponovo. Taj nacereni klovn kao da je izašao iz noćne more Stephena Kinga. Samo što mi ne živimo u priči strave i užasa i nemamo košmare – on je naša jeziva stvarnost.
Put do prelazne vlade
Ovaj tekst nudi tri teze u vezi sa tekućim diskusijama o formiranju prelazne vlade: (1) fokusirati se na razradu programa prelazne vlade; (2) osmisliti što jasniji program kako bi se lakše identifikovali ljudi koji mogu da ga realizuju; i (3) ne menjati broj i portfolio postojećih ministarstava.
Srbija i batina
Optimisti, naravno, vjeruju da živimo u divnoj demokraciji, da je rat ovdje odavno završen, da se diktature događaju negdje drugdje i nekim drugim narodima, jer mi smo Evropa, uljuđena i spremna svim snagama onemogućiti svaki oblik terora u bliskim državama. I zato je skepticima lakše. Jer nas ništa ne može iznenaditi. Još ako smo sami, a jesmo, prošli tolike hajke i smiješne, ali opasne optužbe za terorizam i ruenje ustavnog poretka, onda nas istovjetne optužbe i progoni kojima su u Vučićevoj Srbiji izloženi studenti, profesori… nikako ne mogu čuditi.
Kako ubiti zombija
Poslednjih dana imali smo prilike da pročitamo nekoliko tekstova koji govore o političkoj krizi kroz koju prolazimo, kao o šansi da transcendiramo predstavničku, parlamentarnu, liberalnu demokratiju. Tako Boris Buden poredi srpske studente sa mladićem sa Flammarionovog drvoreza, koji je došavši do kraja sveta, uspeo da promoli glavu kroz nebeski svod i vidi nešto što mi ostali ne vidimo i ne možemo da vidimo.
Prisluškivani, identifikovani, locirani, uhapšeni
Ustavni poredak Srbije ne krše uhapšeni studenti i aktivisti, već "čovek koji obnaša funkciju predsednika države i koji je uzurpirao državu da od nje pravi privatnu prčiju", komentira režiser Aleksandar Reljić.