Stanovnici Gaze, posebno stručnjaci, akademski obrazovani građani, liječnici, mladi i bogati, žele napustiti razoreni pojas, mnogi to i čine. To je u savršenoj korelaciji s dugogodišnjom voljom Izraela da oslabi palestinsko društvo i desetkuje broj Palestinaca "dobrovoljnim" i prisilnim raseljavanjem, govori izraelska novinarka o situaciji u Gazi
Konačno, nešto se pokreće. Stručnjaci za međunarodno javno pravo kažu da odluka Međunarodnog suda pravde (MSP) predstavlja prekretnicu. Za početak, resetovan je rečnik. Gotovo je sa referencama na „samoodbranu“, koje služe kao izgovor za neoprostivo; uvedeni su uverljivi argumenti da najveći saveznik SAD i UK na Bliskom istoku vrši genocid.
Tačno pre petnaest godina u Guardianu je objavljen moj članak koji je počinjao ovako:
„Vreme je. Davno prošlo vreme. Najbolja strategija da se okonča sve krvavija okupacija je pretvaranje Izraela u metu globalnog pokreta sličnog onom koji je srušio aparthejd u Južnoj Africi. U julu 2005. ogromna koalicija palestinskih grupa planirala je da uradi upravo to. Pozvani su ’savesni ljudi širom sveta da nametnu širok bojkot i da protiv Izraela primene inicijative dezinvestiranja slične onima koje su primenjene protiv Južne Afrike u doba aparthejda’. Tako je rođena kampanja Bojkot, dezinvestiranje i sankcije.“
Živimo pod režimom aparthejda koji je pun diskriminacije prema nama, od zakona, režima dozvola, boje ličnih karata, ograničenja kretanja, prava na izražavanje itd. Praktično se radi o institucionaliziranom režimu ugnjetavanja i dominacije nad palestinskim narodom bilo kroz kontrolu njihovih prava, fragmentiranjem prostora, segregacijom palestinskih građana/ki Izraela, ili putem masovnih zapljena zemlje i imovine, nezakonitih ubojstava, proizvoljnih ograničenja slobode kretanja, uskraćivanja pravo na državljanstvo…
Vojska nas je izneverila 7. oktobra: životi mnogih ljudi, palestinskih i izraelskih, bili bi sačuvani samo da je vojska bila tamo tog dana. Ne bi bilo ubijenih, otetih, i ne bi bilo rata.
Jedino sloboda Palestinaca, njihov ravnopravni položaj – sloboda koja se ukratko definira kao “jedan čovjek, jedan glas" – može riješiti problem budućih napada i konflikata.
Niko se nije pobunio. Do sada, koliko se zna, od izbijanja rata nije zabeležen nijedan slučaj odbijanja mobilizacije, izuzev jednog osamnaestogodišnjaka koji je zbog prigovora savesti odbio da služi vojni rok.1 Piloti bombarduju kao nikada do sada, operateri bespilotnih letelica ubijaju daljinskim upravljačem u ogromnim brojevima, tobdžije granatiraju više nego ikada, rukovaoci teške inžinjerijske opreme uništavaju kao što nisu nikada pre, a čak i stražari u zatvorima zlostavljaju zarobljene Palestince kao nikada do sada. I niko se ne buni.
Specifičnosti genocida stavljaju Međunarodni sud pravde u nezgodnu situaciju. Standardi dokazivanja koje je uspostavila Konvencija jesu visoki i očekivanja da bi ovaj postupak mogao dovesti do zadovoljavajućeg izlaska iz horora kroz koji Izrael i Palestina prolaze mogla bi imati razočarenje kao krajnji ishod. Budući da Južna Afrika to zna, oni su predvidjeli rezervni pristup: navode podstrekavanje na genocid, nekažnjavanje i takvog poticanja, neadekvatne domaće zakone i propuštanje istraga. Kao dokaz dali su čitav niz užasnih izjava Izraelskih funkcionera (izjave predstavnika izraelske države, uključujući premijera i predsjednika, čak su ponovljene), gdje bi upravo ta tačka podsticanja mogla biti posebno relevantna s obzirom na dostupnost dokaza.
U svetlu genocidnog nasilja u Gazi i gušenja debate na fakultetima, manje je važno to što se meni, i još nekima, nije svideo svaki aspekt argumenata pojedinih studentskih grupa nakon 7. oktobra. Kada sam ponudila svoju kritiku jezika kojim se služi Harvardski komitet solidarnosti sa Palestinom, učinila sam to u duhu dijaloga. Nisam mogla znati da će stanovište komiteta biti uklonjeno iz javnog prostora, kao ni razmere uznemiravanja i doksovanja koje će trpeti njegovi članovi. Ipak, još ima vremena za odbranu prava ovih studenata – i svih studenata – da iznesu svoje gledište bez straha od odmazde ili štete.
Koliko se nevinih kolje u našem svijetu! U utrobama svojih majki, u putovanjima koji se poduzimaju u očaju i traženju nade, u životima svih onih mališana čije je djetinjstvo opustošeno ratom. Oni su mali Isusi današnjice
Pitanje koje treba da postavimo u vezi sa Hamasom nije samo šta će se dogoditi nakon što izgubi ovaj rat – već šta bi se dogodilo da Hamas preživi i nastavi da vlada Gazom? Kakva bi bila realnost u Pojasu, nakon što umine oduševljenje zbog oslobođenja?
Patnja Gaze ne može doneti nikakvu korist Izraelu. Zima se približava i patnja će se udvostručiti. Izrael nikada nije izazvao ovakvu destrukciju i nije ubio toliko dece i ljudi kao u ovom ratu. Kada se javni diskurs fokusira samo na stvarna i izmišljena vojna dostignuća, uz beskrajno valjanje u izraelskoj patnji i samo na tome, a s druge strane se sprečava bilo kakav izraz protivljenja rezultat je jasan. Što se Izraelaca tiče ovaj rat može trajati unedogled, a ubijanje stanovnika Pojasa Gaze i njegovo uništavanje zauvek. Najmoralniji i najpravedniji.
