Režim je u utorak 28. aprila prvi put upotrebio sredstva prisile. U pokušaju probijanja blokade novosadskog DIF-a policija je pendrecima, suzavcem i štitovima povredila više građana, a jedan student je uhapšen zbog optužbi da je fizički napao dekana
Mišljenje je navika. Kao pušenje. Naviknete se da mislite i onda vam svest mahinalno poseže za promišljanjem kao ruka za cigaretom. Ni ne pitate se da li je i koliko štetno može da bude po vas. Ali je i vlast navika. Štetnija po okolinu od pušenja. I dok mi mislimo po navici, vlast ima naviku da progoni mišljenje. Čak toliko da bi, po ugledu na neuglednu predsednicu skupštine („ko se lača mati“) promenila Dekartovu maksimu u: Mislim, dakle ne postojim.
Ovaj tekst nudi tri teze u vezi sa tekućim diskusijama o formiranju prelazne vlade: (1) fokusirati se na razradu programa prelazne vlade; (2) osmisliti što jasniji program kako bi se lakše identifikovali ljudi koji mogu da ga realizuju; i (3) ne menjati broj i portfolio postojećih ministarstava.
Opozicija je devastirana i mora naći svoj put pa se postavlja pitanje trebaju li studenti formirati svoju listu i izići na izbore, rekao je novinar Hrvoje Zovko na Privrednikovoj tribini "Srbija na ulicama: Protesti i podjele".
Možda nikada nećemo saznati šta se tačno desilo pred kraj petnaestominutne tišine na beogradskom protestu ali, ako je do državnih organa – sigurno je da nećemo saznati. Ministar policije nije rekao da će događaj ispitati već samo da je upotreba „zvučnog topa“ nezakonita, kao da to nismo znali i bez njega još odonda kad je tu spravu vlast pokušala da proturi kroz zakon koji je ipak povučen. Za razliku od narečenog ministra, javni tužilac je bio rečitiji: njegova služba će ispitati ne šta je izazvalo paničnu reakciju ljudi, već ko je sve to snimio i emitovao čime je izazvana panika u javnosti. A kad to izjave nadležni, naravno da će jedini nenadležni objasniti da je to samo opalila „antidron puška“.
Verovatno su Rimljani u doba Nerona ili Kaligule bili u nedoumici: šta ih je snašlo da se u tom vremenu nađu među nastranim ludacima, ubicama i piromanima. To nije prst sudbine, nego igra vremena i najgoreg ljudskog materijala koji odnekud dolazi, naplavljuje, razara sve oko sebe i nestaje u prostoru. Obeležje imperije, feuda ili bilo čega pod voljom čudovišta.
Tačno.net donosi ličnosti i događaje, i one najbolje i one najgore, u godini kojoj brojimo zadnje dane. Ko su ljudi i događaji o kojima smo pričali, radovali se i tugovali u 2024, kako su oživjela dva velikana, Emerik Blum i kralj Tvrtko, zašto je Skenderija naša Sparta, a Jablanica u našem srcu, kako je nadstrešnica u Novom Sadu probudila Srbiju, hoće li Donald Trump plivati uzvodno i u drugom mandatu, koji su sportisti otvorili pariške kapije na Olimpijadi, zašto Sidran ne može umrijeti i da li se ljevica najbolje prima na kršu, ko su današnji heroji iz Rundekovih pjesama – čitajte u analizi Amera Obradovića.
I možda su riječi sarajevske studentkinje, jedne od onih koji su ispred zgrade Filozofskog fakuteta Univerziteta u Sarajevu protestvovali u znak podrške kolegama u Srbiji, dovoljno snažan odgovor na ovo pitanje: „Naša šutnja ne smije biti ono što će obilježiti generaciju kojoj pripadamo. Budimo oni koji ne zaboravljaju, oni koji zahtijevaju, oni koji vjeruju“.
U toj psihološkoj igri ratni logori i stratišta masovnih i brutalnih egzekucija pretvaraju se u svetilišta, zločin se pretvara u svetost, a najbrutalniji zločinci proglašavaju se herojima i svecima. Tako „uzvišeni zločin“ postaje djelom „etničkog identiteta“, koji definiše „zločin kao nužnost“, što izaziva nesigurnost žrtve u efekat „pobune“, što menja odnose između zločina i žrtve, s čime „etnički zločin“ izrasta u inspiraciju „univerzalnog zločina“, šutnje i pokornosti.
Što je sada tako različito u odnosu na sve prethodne proteste? To što nikada nije ovako jasno i ogoljeno demonstrirano da država Srbija, to jest ljudi koji ju vode, nema zazora ni prema ubijanju vlastitih građana, ako se oni makar i slučajno nađu na putu mafiokraciji koja je preuzela sve, kaže novinar i politički komentator i kolumnist te dobitnik regionalne novinarske nagrade Srđan Aleksić
Zar ne možemo sada reći isto o stradanju Palestinaca u Gazi? Neka slike govore same za sebe. Pogledajte izgladnele ljude zbijene u improvizovanim šatorima, decu koja polako umiru dok izraelski projektili i dronovi pretvaraju zgrade u ruševine, pa u prašinu.
Umesto da brane pravo na protest, centristi pokazuju navodnu neutralnost tako što osuđuju Trumpove sledbenike dok istovremeno poriču legitimitet studentima. Ne moramo se sasvim slagati s agendom studentskih kampova da bismo shvatili da su oni prvi pretnja demokratiji, dok ovi drugi imaju potencijal da je ojačaju.
