Foto: Prometej.ba
Neki drugi ljudi, baš kao i njihova mišljenja, osećanja, izražavanja i sistemi vrednosti, postaju objekti koji se uklapaju ili ne u poželjni ideološki, politički ili kulturološki koncept. Ovo su neki od mogućih odgovora na pitanja koja često izgledaju kao pitanja na koja je nemoguće odgovoriti dovoljno ubedljivo – odakle, naime, u vremenima diktatura, autoritarnih poredaka i tiranija lanac eskapizma, ravnodušnosti, nedostatka empatije, psihološkog i fizičkog mučenja drugog ili prećutkivanja i ćutanja, kolaboracija različitih vrsta. I odakle toliko usaglašenih i uniformisanih, u teoriji lažnih a u praksi terorskih svedočenja ili činjenja u ime „jedine istine“. Ono što je, ipak, očigledno u ovim civilizacijskim iskliznućima jeste da im je uvek prethodila operacija dehumanizacije, obezličenja buduće žrtve, koja je dolazila iz sfere individualnog ili kolektivnog autoriteta i kojom se objavljivala svojevrsna „dozvola za ubijanje“.
U potrazi za socijalnim i psihološkim objašnjenjem zločina i istrebljenja iz doba nacizma psiholog Stenli Milgram je razvio niz eksperimenata koji su prvi put realizovani daleke 1961. godine. Eksperiment je počeo tri meseca nakon početka suđenja Adolfu Ajhmanu, a namera je bila da se testira spremnost „običnih“ ljudi da se suprotstave naredbama autoritativne osobe ili ih poslušaju i na taj način prekrše vlastita moralna načela i učine nešto što je u suprotnosti s njihovom savešću. Milgramov eksperiment trebalo je da odgovori i na vrlo konkretno pitanje – da li je moguće da su Ajhman i milion njegovih saučesnika u Holokaustu „samo izvršavali naređenja“, kao i da praktično proveri pretpostavku da su Nemci „drugačiji“ i da „imaju osobenost posebne poslušnosti prema nadređenima“. Tokom eksperimenta eksperimentator je naređivao „učitelju“ (stvarnom subjektu eksperimenta) da zbog davanja pogrešnih odgovora kazni davanjem elektrošokova „učenika“ (koji je zapravo glumac). Subjekt veruje da za svaki od pogrešno datih odgovora „učenik“ prima bolne elektrošokove iako u stvarnosti takve kazne nije bilo, a „učitelji“ bi čuli unapred snimljene proteste i krike „učenika“. Zaključak nakon izvršene serije eksperimenata bio je šokantan – znatan broj ljudi je obavljao ono što se tražilo od njih, dokle god im se činilo da naredbe dolaze od „legitimnih autoriteta“ i za njih nije postojao prigovor savesti. Eksperiment je u narednim godinama ponavljan mnogo puta, a rezultati su bili konzistentni u različitim društvima širom sveta iako ne sa identičnim procentima. Neki od faktora od kojih je zavisila poslušnost subjekata eksperimenta bili su uniforma koju su izvršioci eksperimenta nosili, mesto na kojem se eksperiment odvijao, fizičko prisustvo „autoriteta“ tokom eksperimenta i društvena podrška.
Po svoj prilici, nakon civilizacijskih iskliznuća u 20. veku utemeljenih na nacionalističko-populističkim, rasističkim i religijskim zanosima, konceptima i bastionima, kao nekontrolisanim generatorima kolektivnih mržnji i nasilja i početak 21. veka protiče u znaku trijumfa onoga što je Amin Maluf nazvao „ubilačkim identitetima“. A ubilački identitet, iskustvo nas uči, jeste onaj koji je jednoznačno i agresivno, banalno, sveden na jednu (kolektivnu) pripadnost, dovoljno opsesivnu, isključivu i opijatskog efekta, da navodi na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a neretko i samoubilačko ponašanje. U ovom kontekstu, samoubilačko je upravo poigravanje dijaboličnim anahronizmima, identitetskim strastima, „čistotom“, „drevnošću“ i „superiornošću“ nacija, rasa i konfesija. Samoubilačko, jer ukoliko se otme kontroli (a u jednom trenutku kontrola nužno prestaje da bude pratilac ovakvih strasti), završiće u civilizacijskom kolapsu i nekom novom periodu globalne destrukcije. U svojim krajnjim konsekvencama, poriv za istrebljenjem drugih, nasilno bestijanje dirigovano iz jednog centra moći, iako perverzno i opijatski zavodljivo, paradoksalno se uvek pokazuje i kao autodestruktivno.
Ovakva iskliznuća kontra ljudskosti, međutim, ne nastaju ni odjednom ni sama po sebi i teško su izvodljiva bez učenja pokornosti i pristajanja na pripadnost i odanost „plemenskom identitetu“. A ovakvo učenje, upozorava Maluf, počinje veoma rano, indoktrinacijom i manipulacijom, političkim verovanjem, obredima, stavovima, običajima, predrasudama, osećanjima pripadnosti i nepripadnosti…
U opšte i univerzalne topose učenja identitetskih strasti spadaju i beskonačne varijacije na temu „oni koji pripadaju istoj zajednici su naši, hoćemo da budemo solidarni s njihovom sudbinom, ali (…) ako ih ocenimo mlakima onda ih osuđujemo, terorišemo ili kažnjavamo kao izdajnike i otpadnike“. U strahu od takvog imenovanja i žigosanja otpadništvom, zagovaranje neprikosnovenog plemenskog identiteta kao dokazivanje nepobitne lojalnosti biva sve strasnije i sve brutalnije, a u ime straha od drugog „plemena“, od „stranaca“, od „njih“ koji nisu „naši“. U ime imperativa očuvanja sopstvene teritorije i nenarušive čistote organske zajednice, koje po svojoj prirodi mora da bude indukovano i projektovano od strane centara moći koji propisuju poželjne i nepoželjne identitete, nasilje u kolektivističkoj percepciji postaje „odbrana“.
Iskustveno gledano, svako neoprezno poigravanje zavodljivim insignijama i „moćima“ kolektivističkih identiteta, iako u svojoj osnovi savršeno banalno i jednoznačno, u isti mah je i pokretanje iracionalnog mehanizma sa, bez izuzetka, pogibeljnim posledicama. Baš kao što nikada niko nije lišen individualne humane odgovornosti ukoliko je zaklonjen i amalgamisan kolektivnom voljom zajednice. Moguće je, dakle, govoriti o gotovo kauzalnom nizu: simulaciji smisla, sadržaja, novog društvenog konteksta i nove društvene realnosti u kojoj ljudske mete postaju dozvoljeni, legitimni cilj, manipulaciji kojom se kritična javnost pretvara u jednomišljeničku masu, spremnu da prihvati nalog iz centra moći zarad ostvarenja projektovanog društvenog, državnog ili ideološkog modela i identitetskoj uzurpaciji, kojom se vrši modelovanje i amalgamisanje kritički nastrojene individue u poslušnog pripadnika psihološki organizovane i usmerene mase. Upravo takve tehnike negovanja agresivnog jednoumlja, utemeljenog u čitavom setu predrasudnih stavova, primenjuju represivni ideološki i politički režimi, pa je spontanost civilizacijskih devijacija u vidu masovnih istrebljenja ili genocidnih radnji sasvim isključena.
Činjenica da su tokom 20. veka desetine miliona ljudi bile žrtve genocida i organizovanih masovnih ubistava motivisala je Gregorija Stentona da opservira proces nastanka genocida i da 1998. godine objavi studiju u kojoj je analizirao osam faza genocida, a koju je 2013. godine proširio dodavši još dve faze, sa ciljem da pokuša anticipaciju mogućih genocida, kao i da u svakoj fazi procesa genocida ponudi preventivne mere. Tih deset faza, prema Stentonu, su: klasifikacija, simbolizacija, diskriminacija, dehumanizacija, organizovanje, polarizovanje, priprema, progon, istrebljenje i poricanje. Dakle, fazi organizovanja genocidne radnje prethode četiri faze pripreme – najpre razlikovanje „nas“ i „njih“ prema etnicitetu, rasi, religiji i političkim uverenjima (klasifikacija), potom dodavanje simbola i karakteristika označenim grupama (simbolizacija), koje, ukoliko se ne preveniraju dovode do karakterističnog razvijanja napetosti između grupa, „pri čemu većinske ili vojno dominantne grupe diskriminišu manje i slabije – proces koji se može različito odvijati na različitim nivoima društva i države“. U ovoj fazi se slabija grupa na različite načine ponižava, jačaju se stereotipi o njoj i postaje obespravljena, što je prelazna faza koja neminovno dovodi do dehumanizacije kao negiranja ljudskosti druge grupe u kojoj se njeni članovi izjednačavaju sa „životinjama, insektima ili bolestima“. Dehumanizacija se vrši kroz medijsku propagandu, provokacijom mržnje kojom se žrtva predstavlja kao zločinac i kojoj je cilj da prevlada moralnu inhibiciju prema ubijanju.
Stenton je predvideo i preventivne mere u fazama genocida u kojima je prevencija još uvek moguća. Pa tako u fazi klasifikacije kao prevenciju navodi razvijanje institucija koje prevazilaze etničke i rasne podele i aktivno promovišu razumevanje različitosti i toleranciju. U fazi simbolizacije sugeriše sankcionisanje i zabranu određenih simbola (recimo, svastike), ali upozorava da su zakonska ograničenja limitiranog efekta ako ih ne podržavaju adekvatno kreirano javno mnenje, institucije kulture, mediji… Kao preventivnu meru u fazi diskriminacije Stenton predlaže aktivnu i kontinuiranu borbu protiv svih oblika diskriminacije, a ne samo onih koji pogađaju isključivo vlastitu grupu. U borbi protiv dehumanacije, kao fazi koja prethodi fazi organizovanja genocidnih radnji, Stenton smatra da je nedopustivo da se podsticanje na genocid u javnosti lažno predstavlja kao sloboda govora, a u ovoj su fazi najdirektnije i najvažnije preporuke one koje se tiču svojevrsnog kodeksa lokalnih i međunarodnih lidera koji bi nedvosmisleno morali da osude govor mržnje i da ga proglase društveno neprihvatljivim. I obrnuto, politički i ideološki lideri koji pozivaju na organizovanje i izvršenje genocidnih radnji morali bi da dobiju zabranu izlaska iz zemlje i trebalo bi da budu podvrgnuti preventivnim zakonskim sankcijama, kao što je to, na primer, zamrzavanje bankovnih računa. Najzad, i novinari i kreatori javnog mnjenja koji podstiču na genocid morali bi da budu sankcionisani i procesuirani.
Prema Lašu Svensenu sve države imaju interna pravila za upotrebu sile, a veći problem jeste procena neophodnosti upotrebe sile prema drugim državama, posebno kada je reč o unutrašnjim pitanjima u tim državama. I upravo ovo je problem koji se naročito ističe kada je reč o genocidu i masovnim istrebljenjima: „Genocid je ekstremno zlo pošto je ovde reč o patnjama ogromnog obima. Svi ostali oblici zla su uglavnom prisutni u okviru genocida i njemu je izložen ogroman broj ljudi.“
Genocid, najtamnija civilizacijska mrlja, definisan je kao teorijski pojam 1944. godine, ali i kao pravna norma u međunarodnoj Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Međutim, od tada pa do danas, od istrebljenja Jevreja u Holokaustu tokom Drugog svetskog rata, Srba i Roma u NDH, Bošnjaka tokom raspada SFRJ, Tutsa u Ruandi, pa sve do aktuelnih stradanja Ujgura i Palestinaca, i dalje se suočavamo sa praktično identičnim obrascima. I identičnim iskušenjima. U situacijama u kojima se međunarodne pravne norme dovode u pitanje neophodno je ući u fundamentalnu ravan ovog problema. A u toj ravni ćemo uvek, bez izuzetaka, otkriti odnos između pojedinca i kolektiva, odnos između pripadnosti i identiteta, princip pokoravanja i, konačno, princip dehumanizacije onih „drugih“.
Na to, uostalom, podseća i Dominik Oberle ukazujući koliko normativnost grupa može uticati na individualna ponašanja. Međutim, upravo dijagnostikovanje fenomena „dobrovoljnog regrutovanja“ ili „depersonalizacije“ omogućava i svojevrsnu prevenciju, a ona se uvek manifestuje u programskom razvijanju i „učenju“ empatije, ali i podsticanju kritičkog razmišljanja kojim se suštinski onemogućavaju efekti manipulativnih strategija. Proučavanje grupa je, piše Oberle, pokazalo da je najbolji način da se izbegnu neugodnosti i posledice pritiska za pokoravanje upravo podsticanje sumnje, razmišljanja, kritičkog duha, posebno kroz empatično prihvatanje manjinskih gledišta.
I od toga se ne bi smelo nikada odustati. Čak ni onda kada zaliči na nemoguću misiju.
U ime, često i utopijskog, sna o civilizacijskom hodu ka humanosti.
