Mada je širenje „neproverenih informacija“ o ruskim oružanim snagama kriminalizovano tek u martu, neki su moja pitanja već shvatali kao moralni prestup. Jedna starija žena s kojom radim načula je ujutru moj razgovor u redu pred kancelarijskom garderobom i usprotivila mi se nekoliko sati kasnije. Ne, rekla je, mi ne granatiramo Kijev. Da je tako, bilo bi na televiziji. U njenim očima videla sam samopouzdanje i stav da određene granice ne treba prelaziti. Novinarka i aktivistkinja Elena Kostjučenko opisuje to kao pristojnost: „Pristojan čovek sledi utvrđena pravila“, objašnjava Kostjučenko. „Oni slušaju svoje nadređene. Ne insistiraju na svojim pravima.“
Kostjučenko je istraživačka novinarka. Njena nova knjiga, Volim Rusiju, govori o odnosima moći u Rusiji i medijima. To je i svojevrsno ljubavno pismo Novoj gazeti, gde radi sedamnaest godina. Osnovana 1993. godine, Nova gazeta je u međuvremenu dobila brojne nagrade za hrabro i kvalitetno novinarstvo. Njeni novinari su mete pretnji i napada. Neki su i ubijeni.
Ranije je štampani list izlazio tri puta nedeljno. Bio je dostupan u pretplati, na kioscima širom Rusije i besplatno na mreži. A onda, sredinom marta 2022, pošto je Nova gazeta istinito izveštavala o invaziji na Ukrajinu, kiosci su je povukli iz ponude. Saobraćaj na sajtu je skočio na 23 miliona jedinstvenih posetilaca mesečno, neposredno pre nego što su novi cenzorski zakoni primorali redakciju da obustavi štampano izdanje. Medij radi i danas, onlajn i u egzilu, iz Rige u Letoniji, pod nazivom Nova gazeta Evropa, ali je teško dostupan u Rusiji. Državna agencija za cenzuru, Roskomnadzor, blokira veb stranice.
Elena Kostjučenko je rođena 1987. Njena knjiga počinje otprilike u vreme kada je Nova gazeta osnovana, dok Elena odrasta u postsovjetskom, siromašnom gradu Jaroslavlju, oko tri stotine kilometara severoistočno od Moskve. Kao devojčica, opisuje Kostjučenko svojim karakteristično pažljivim stilom, bila je opčinjena TV ekranom: kad bi dodirnula prašinu na njegovoj površini činilo se kao da dodiruje „krila moljca, najnežnije“. Ona je gledala crtane filmove, a majka vesti. Stari televizor vremenom se kvario, sve dok „nije postalo teško razaznati lica u crno-belom snegu“.
Okrenula se novinama. Sa četrnaest godina je iščitavala stare brojeve Nove gazete u javnoj biblioteci i shvatila da ne zna ništa o svojoj zemlji. „Televizija me je lagala.“ Tri godine kasnije stigla je u Moskvu, gde je studirala novinarstvo i radila u Novoj kao pripravnica.
Knjiga Volim Rusiju obuhvata dvanaest istraživačkih tekstova koje je Kostjučenko objavila u Novoj gazeti između 2008. i 2022. godine, ispresecanih kraćim autobiografskim esejima. „Pravda protiv pristojnosti“ je jedan od takvih eseja, posvećen pokušaju deportacije Manane Džabelije iz Moskve 2006. zbog propusta da obnovi pasoš. (Džabelija, pedesetogodišnja izbeglica iz Gruzije, bila je žrtva birokratske greške: njen pasoš se nalazio u ambasadi i čekao je obnovu.)
„Vi ste odrasla žena“, prenosi Kostjučenko reči policijskog inspektora koji kudi Džabeliju. „Zašto mučite sebe i svoje najmilije? To nije pristojno.“ Džabelijino nedelo bilo je u tome što je odbila da potpiše odluku o deportaciji. Formalno, nije morala ništa da potpisuje; njen status u zemlji bio je legalan. Ali „Manana je bila nepristojna“, piše Kostjučenko, što znači da je glasno zahtevala svoja zakonska prava. „Odbijala je hranu, nervirala svoje tamničare, privlačila pažnju aktivista za ljudska prava i novinara: insistirala je na svojim pravima umesto da prihvati svoju sudbinu.“
Elena je za ovaj slučaj saznala preko svoje prijateljice, aktivistkinje Irine Bergalijeve, koja je osnovala Moskovski pokret za spavaonice u ime osiromašenih stanovnika u oskudnim stanovima. „I mi smo se nepristojno ponašali“, nastavlja Kostjučenko. „Aktivisti za ljudska prava držali su konferencije za štampu. Ja sam izveštavala.“ Džabelija je konačno izdejstvovala sudsko ročište. Slučaj je bio čist kao suza. Deportacija je otkazana. Ali sudsko rešenje je stiglo na kraju radne nedelje, pa je njeno oslobađanje odloženo za ponedeljak. Nije uspela da se domogne slobode. Džabelija je te subote preminula u zatvoru.
***
Ovu mučnu priču u knjizi prati istraživačka reportaža koja nas vodi u policijsku stanicu u kojoj je Kostjučenko provela dvadeset četiri sata glumeći pripravnicu 2009. (Uspela je da se uvuče preko policajca kojeg ranije nije poznavala: pronašao ju je da joj se zahvali na jednom od njenih tekstova, koji ga je izvukao iz nevolje. Javi mi se, rekao joj je, ako ikad budeš imala nerešenih problema, ako mogu da ti pomognem. Javila mu se dve godine kasnije.)
Samo je jedna osoba u policijskoj stanici znala da je Elena novinarka. Ostali su se ponašali kao i obično: pijani i drogirani u stanici, gledaju pandurske serije na televiziji, treniraju silu nad bespomoćnim ljudima čije su prekršaje izmišljali da ispune mesečnu radnu kvotu. Policajci su zajedno radili na fabrikovanju tih prijava. I to je karakteristika onoga što Kostjučenko naziva pristojnošću: davanje moralnog kredibiliteta nezakonitim radnjama, kao oblik podrške kolegama.
Britanski istoričar Džefri Hosking piše da ruska tradicija kružne garancije [круговая порука, koncept kolektivne (ne)odgovornosti] – gde se zajednica ili organizacija smatra odgovornom za nedela njenih pojedinačnih članova – u ruske zakone unosi „ton zapovesti s vrha, ojačane pritiskom kolega“.
Takva struktura podstiče ljude da pokrivaju jedni druge, da se međusobno štite od naređenja s vrha nadole. „Policajac će učiniti sve za kolegu“, objašnjava Kostjučenko. „Primiće metak, pokrivaće ga kod nadređenih, potpisaće lažnu prijavu, ubaciće mu sina na fakultet.“
„Svakog meseca detektivi moraju da pošalju četrdeset slučajeva na sud, inače će izgubiti bonuse“, piše Elena. A bonusi imaju veliki značaj, bilo da su formalni, oporezovani, evidentirani – ili ne. Policajci, vatrogasci, fabrički ili medicinski radnici, domari: svuda je ista struktura. Ljudi svedoče da bonusi čine 30 do 50 odsto njihovih prihoda, a da im se mogu oduzeti za svaku sitnicu.
Elenina priča nas dalje vodi u psihijatrijsku ustanovu čiji se pacijenti drže u uslovima lošijim nego u zatvoru, kako svedoči jedan zaposleni. Pojedini pacijenti su klasifikovani kao neverbalni, primitivni, vegetativni (ponekad, ispostavi se, pogrešno: jedna pacijentkinja piše poeziju). „Nema dovoljno nijansi u sistemu za sve njih“, ispričala je jedna doktorka. Kostjučenko se povlači u pozadinu takvih reportaža i pušta svoje subjekte da govore.
Osoblje ustanove je strahovito preopterećeno. Pre pandemije, svaki psihijatar je imao stotinu pacijenata – a onda i do četiri stotine. Medicinske sestre govore o beskrajnim izveštajima koje treba da popune: „Ako propustim da navedem jednu stavku, oduzeće mi celu platu“, kaže jedna. Higijeničarke svedoče o platama nedovoljnim za život, koje se obustavljaju zbog propusta koji su van njihove kontrole, o planovima za prevremenu penziju pomućenim birokratskim žongliranjem. „Stalno strahujemo“, kaže jedna čistačica. „Sve donosimo od kuće – sredstva za pranje, neke jače stvari za rđu. To što nam oni daju ne valja ništa. A ako ne očistite, ode bonus.“
Ovo svedočenje nije ušlo u engleski prevod. (Izvorni eseji su skraćeni za knjigu.) Međutim, jedna priča, takođe o značaju bonusa, jeste: dok pije s kolegama na poslu, stariji policajac prepričava kako je jednom kažnjen što nije poslušao pretpostavljenog, nego je skinuo opasač i skočio u ledenu reku gde se neka žena davila. Izvukao je ženu iz vode, pa se onesvestio. Oboje su završili u bolnici: „Rekli su mi da je preživela, ali ne znam – nikad nije došla da me vidi, možda joj je bilo neprijatno… Na kraju su mi oduzeli bonus… Sećam se kao juče da je bilo.“
***
Svet koji opisuje Elena Kostjučenko izgleda kao „ruski rulet – lako možete da završite u zatvoru ako se ne dopadnete policajcu“. Ali po istom principu, lični kontakti vam mogu pomoći da se izvučete. Javno protivljenje mrežama moći koje uživaju podršku države, retko se završava dobro: demonstranti bivaju tučeni, hapšeni, maltretirani; novinari su ubijani. Međutim, lični odnosi sa ljudima unutar ovih struktura moći mogu vam pomoći da izbegnete direktan udar. U Rusiji sve tako funkcioniše.
Tako funkcioniše i novinarstvo. Dmitrij Muratov, suosnivač Nove gazete, dobio je 2021. Nobelovu nagradu za mir za svoje napore da zaštiti slobodu izražavanja. (Godinu dana kasnije, prodao je medalju na aukciji kako bi prikupio 100 miliona dolara za ukrajinsku decu izbeglice.) Intervjuišući ga za The New Yorker, Maša Gesen objašnjava da je Muratov uspeo da sačuva Novu gazetu jer „zna mnoge muškarce koji imaju moć u Rusiji… Drugi opozicioni novinari su apstraktni neprijatelj ovih ljudi, ali ne Muratov – on s njima pije.“
Tako funkcioniše i sama država, zaobilazeći sopstvene zakone. „Mi nemamo zakon o privatnim vojnim organizacijama“, objasnio je predsednik Putin u julu 2023, pa tako Vagner, privatna vojna kompanija slavljena širom Rusije zbog brutalne efikasnosti, „naprosto ne postoji“. Ipak, Putin je takođe insistirao da Vagner u potpunosti finansira država. I svi su znali sve o njima. Kada su Vagnerove trupe krenule na Moskvu u punom borbenom sastavu, obarajući vojne avione i helikoptere koji su poslati da ih zaustave, ljudi su izašli da ih pozdrave sa cvećem. Federalna služba bezbednosti, FSB, podnela je krivičnu prijavu protiv Jevgenija Prigožina zbog organizovanja oružane pobune. Ali onda se Vagner povukao i sve optužbe protiv Prigožina su odbačene.
Zakone i pravne norme „pišu ljudi da bi zaštitili red i stabilnost u zemlji“, uveravala je TV gledaoce Margarita Simonjan, glavna urednica medijske mreže RT. „A ako u nekim izuzetnim, kritičnim slučajevima ne ispunjavaju tu funkciju, mogu da se nose.“ Prigožinov privatni avion zapalio se i srušio dva meseca kasnije, na letu za Sankt Peterburg iz Moskve. Putin je objasnio da je avion eksplodirao iznutra: u telima putnika pronađeni su fragmenti ručnih bombi. „Nažalost“, rekao je on, „nisu vršeni testovi na prisustvo alkohola i droga u krvi žrtava. Ja mislim da je trebalo uraditi tu analizu.“
Devet godina ranije, 2014, državni portparoli su tvrdili da je „nemoguće“ ispuniti inostrane zahteve da Rusija prekine svoju vojnu intervenciju u istočnoj Ukrajini „jer mi nismo tamo“. Onda je jedan kamion sa hladnjačom prešao iz Ukrajine u Rusiju sa telima muškaraca ubijenih u borbi – pa su tela izgleda nestala, bez ikakvog traga u dokumentaciji. Oni koji su uspeli da povrate tela svojih bližnjih, nisu to učinili pravnim ili administrativnim putem, već zahvaljujući ljudima koje su slučajno poznavali.
Dok je istraživala ovu priču, Kostjučenko je upoznala Ljanu, prodavačicu koja je saznala da je telo njenog muža bilo u tom kamionu i koja je očajnički pokušavala da ga sahrani kako dolikuje. „Išla sam na posao, ali su koleginice videle u kakvom sam stanju“, ispričala je Ljana. „Pa su i one počele da ga traže, preko svojih poznanika. Neke su znale ljude iz policije, neke iz FSB, svuda se raspitivale i ništa.“ FSB je iznad policije, njena moć je ogromna i skrivena. Preko veze u boračkoj organizaciji, Ljana je stigla do bolnice gde su tela držana, ali su se vrata opet zatvorila. Obezbeđenje joj je dalo neki kontakt u FSB. U prevodu na engleski, čuvar kaže:
„Samo se smiri i objasni sve ovom oficiru FSB. On će izdati naređenje načelniku bolnice, a onda ti… Da je do mene, ali nije. Rečeno mi je: ne puštajte ih unutra.“
U ruskom originalu zvuči ljubaznije. Ja bih to prevela ovako:
„Samo mirno objasni sve ovom tipu iz FSB-a, on će dati zeleno svetlo direktoru bolnice, a ti… Saosećam s tobom, ali nije do mene. Rečeno mi je: ne puštajte ih unutra.“
Izgledalo je da joj službenik FSB-a kog je kontaktirala neće izaći u susret, ali onda su počeli misteriozni pozivi. Zovu je ljudi koji nude telo Ljaninog muža u zapečaćenom kovčegu. Ali ona želi da ga otvori. Zove lokalne mrtvačnice. Ljudi sa kojima razgovara ne mogu joj pomoći, ali neki pokušavaju da nađu rešenje. Jedan radnik mrtvačnice joj kaže:
„Pokušajte da shvatite, to je ruski državljanin, koji je poginuo u borbi. A naša zemlja ne vodi nikakva borbena dejstva. Poslušajte moj savet, u poslu sam 25 godina. Morate da dobijete zvaničnu identifikaciju, sa protokolom, a ne sami da otvarate kovčeg. Ne znate ko je unutra. Šta oni kažu? ’Nismo primili nijedno telo.’ Druga opcija je da samo zakopate ono što imate. Mi ga nećemo držati, to je za nas jako rizično. FSB momci se pojavljuju niotkuda u takvim pričama. Možda je to čak i neka provokacija…“
U engleskom tekstu, delovi ovog citata su pogrešno pripisani. Ljana je ta koja izgovara: „Ovo je ruski državljanin koji je poginuo u borbenoj operaciji.“ Na to radnik mrtvačnice odgovara: „Ali naša zemlja ne učestvuje ni u kakvim borbenim operacijama.“ Opet, engleski prevod zvuči manje prijateljski nego izvorni ruski; ton radnika je suvlji, služben, to nije nepoznat neko ko pokušava da pomogne. Međutim, neznanci pomažu, posebno ako se može uspostaviti neka lična veza. Evo kako Ljana uspeva da sahrani svog muža: prijateljica pronalazi vezu sa jednim generalom, koji obećava da će ih, ako telo ne bude pušteno, „lično otpratiti [do vojne mrtvačnice]. ’Ali samo jedno telo, razumete?’, kaže general. ’Ne tražite od mene više rođaka. Mogu da izvučem samo jedno telo!’“
Razlike u tonu su neizbežne u prevodima – konačno, u prevodu nastaje novi tekst. Ipak, zanimljivo je pratiti promene: ljudi i situacije postaju manje dvosmisleni, opisi ekonomskih ograničenja blede. Možda je to razumna odluka. Anglofonim čitaocima treba jasniji narativ, u skladu sa tradicionalnim predstavama o totalitarnoj ruskoj državi. Međutim reportaže Elene Kostjučenko prevazilaze te olake podele. Svet koji nam ona pokazuje nije lako raščlaniti na državu i društvo, zlikovce i žrtve. Strukturiran je komandama s vrha nadole, a pokreću ga neformalni odnosi. Ti odnosi obuhvataju i ljude koji krše naredbe, pravila službe i zakone kako bi pomogli drugima. Ponekad se učvršćuju u mreže lične moći, a ponekad su to izolovani etični postupci.
***
Istražujući izlivanje nafte u gradu gde se nalazi sedište kompanije pod kontrolom FSB-a, Kostjučenko otkriva da većina ljudi ne želi da razgovara. „Razgovarao bih s tobom“, kažu joj, „ali bih izgubio posao“.
„Grad kaže: Oni koji nisu prijatelji sa [naftnom kompanijom] nisu prijatelji zdravog razuma.
Grad kaže: Ako nema Kompleksa, nema nas.
Grad kaže: Zašto si uopšte došla ovde?“
Ipak, naći će ljude koji joj pomažu. Pod okriljem mraka, jedan brodski kapetan vodi nju, dvoje aktivista Grinpisa i njihovog fotografa, da uzmu uzorke vode: „On zna da su drugi kapetani bili kažnjeni, da su im pretili, ali ipak nas je poveo. Zašto? ’Volim ova mesta. I dobro ih znam.’“
Usred tundre, pred njih se u malom crvenom helikopteru spušta čovek poznat kao „FSB-Saša“. Optužuje ih za sitne prekršaje i zaplenjuje im dizel. Meštani im daju gorivo „koje je ovde kao zlato. Kažu: ’Helikopter vas traži već dva dana.’“
Država i naftna kompanija isprepletene su u vanzakonito klupko moći: „Ovo je fabrički grad i nikome nije potrebna revolucija“, piše Kostjučenko. Kad je FSB-Saša sleteo helikopterom, s njim je bio i šef odeljenja za bezbednost kompanije, u kom rade bivši policajci i oficiri FSB-a. Kadrovske odluke takođe odražavaju neke ličnije interese, „kao kada je tamo radila žena zamenika šefa lokalnog ogranka FSB. ’Uvek je dobijala velike bonuse.’“ FSB-Saša maše isteklim nalogom dok im oduzima dizel. Ne treba mu važeći. FSB se poziva na zakon, ali ne mora da ga poštuje.
Tako ni država ne mora da poštuje granice. Rusija se ne graniči sa Ukrajinom, objasnio je Viktor Zolotov, šef Nacionalne garde, na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost održanom 21. februara 2022. u Kremlju. „To je granica sa Amerikancima, jer su oni gospodari u toj zemlji.“
Knjiga Volim Rusiju završava se s druge strane te granice, kad Kostjučenko odlazi da izveštava iz Mikolajeva u Ukrajini. Razgovara sa stanovnicima čija su deca ubijena u ruskom granatiranju, čije su kuće uništene, koji su preživeli streljanja. Bolno je čitati.
Taj tekst nije dugo bio na sajtu Nove gazete. U martu 2022. stupio je na snagu novi zakon koji kriminalizuje „diskreditaciju ruskih oružanih snaga“. Za to je predviđena maksimalna kazna od petnaest godina. Tekstovi Elene Kostjučenko su uklonjeni, a zatim je Nova gazeta zatvorena. (Njene reportaže iz Ukrajine još uvek se mogu čitati na drugim platformama: brzo ih je preuzela Meduza, na ruskom, a na engleskom onlajn magazin „n+1“.) Jedan izvor je obavestio Elenine kolege da ruski bataljon stacioniran u Mariupolju ima naređenje da je ubije. Muratov joj je rekao da smesta ode odatle. Otputovala je u Nemačku i planirala da se vrati u Ukrajinu kao reporterka Meduze, ali se razbolela. Po svemu sudeći, bila je otrovana.
Elena je preživela, ali više ne može da se vrati u Rusiju. Kako je nedavno napisala, ne može čak ni da ode u ambasadu da učestvuje u ruskom „izbornom ritualu“, u kojem ljudi glasaju, ali ne biraju.
Nakon što je Kostjučenko u svojim dvadesetim godinama počela da prisustvuje protestima za gej prava – na jednoj paradi ponosa u Moskvi udarena je u slepoočnicu, a njena devojka je uhapšena – jedna starija komšinica Jevrejka rekla je njenoj majci: „Zaustavi svoju ćerku. Ona još ne zna šta znači biti državni neprijatelj.“ Danas zna.
Putin je ove godine ponovo pobedio na izborima, i to ubedljivo. Kandidovao se praktično bez protivnika, ali su ljudi ipak izašli da glasaju, vođeni istim neformalnim mehanizmima ekonomskog i socijalnog pritiska o kojima piše Elena. Na pojedinim mestima od građana je navodno traženo da dostave fotografije svojih glasačkih listića, na drugim da glasaju elektronskim putem i dostave snimak ekrana. „Niko nije nezamenjiv!!!“ napisao je jedan menadžer u mornaričkoj brodogradnji svojim podređenima na privatnom Telegram kanalu, naređujući im da glasaju za Putina. „To je naša obaveza!“
Država projektuje sliku ujedinjene snage kroz nasilje, cenzuru i neformalni pritisak. Ali nema monopol na vanpravni domen ličnog etičkog delovanja. U jednom intervjuu iz 2023. Jurij Dud je pitao Elenu da li joj ljudi iz ruskih državnih bezbednosnih snaga ikada pomažu. Da, rekla je, „ti ljudi su mi spasili život“. Upozorili su njene kolege da se planira njeno ubistvo. Zašto su to uradili? „Možda“, odgovorila je, „zato što ne misle da je ispravno ubijati novinare. Možda poznaju moj rad, možda su patriote.“ Biti patriota ovde znači preuzeti odgovornost za zaštitu drugih od države, uprkos zakonu, uprkos naređenju šefova – samoinicijativno, samo zato što je to dobro delo. I upravo ta etika održava Rusiju. General koji pomaže Ljani da preuzme telo svog muža, baš kao i brodski kapetan koji vodi dobrovoljce Grinpisa u tundru.
Svet koji opisuje Elena Kostjučenko strašan je na mnogo načina. Dok sam čitala knjigu, na momente sam glasno gunđala. Ali knjiga se zove Volim Rusiju. Pa sam i ja stalno razmišljala o tome šta tu ima da se voli. Jer, shvatila sam, i ja volim Rusiju. Volim je, mislim, zbog hrabrosti s kojom ljudi krše naredbe i zakone da bi pomogli drugima, svesni da im mač zakona i „pristojnosti“ visi nad glavom. Oni to rade tajno, bez privlačenja nepotrebne pažnje, samo zato jer je to dobro delo. Možda je to pristojnost, bez navodnika.
Zhenya Bruno, The New York Review of Books
Prevela Milica Jovanović / Peščanik.net
