Od 24. do 29. septembra u Tivtu je održan IX Forum slobodne kulture u Evropi “SlovoNovo”. Reč je o festivalu ruskih intelektualaca u dijaspori koji okuplja najrelevantnije ruske kulturne delatnike današnjice. Dovoljno je navesti neke učesnike prethodnih foruma. Vladimir Sorokin, Ljudmila Ulicka, Mihail Šiškin, Boris Akunjin, Viktor Jerofejev, Dmitrij Bikov, Lev Rubinštejn, Timur Kibirov, Boris Grebeščnikov, Ivan Viripajev, Vera Polozkova, Viktor Šenderovič, Gari Kasparov, Pussy Riot…
Na ovogodišnjem forumu učestvovalo je na desetine pisaca, vizuelnih umetnika, muzičara, pozorišnih i filmskih reditelja, glumaca, intelektualaca, filozofa, literata, novinara… Programi su svakog dana trajali po dvanaestak sati, smenjivale su se tribine, izložbe, okrugli stolovi, pozorišne predstave, projekcije filmova, promocije knjiga, performansi, čitanja poezije, predavanja, rasprave, komemoracije nedavno preminulih pesnika, koncerti, scenska čitanja dramskih tekstova… Koliko je meni poznato, na našim prostorima nikada nije bilo ovako monumentalnog predstavljanja savremena ruske kulture, čak ni u vreme masovne emigracije posle Oktobarske revolucije, kad su Rusi preplavili ondašnju Jugoslaviju.
O Forumu “SlovoNovo” – ni slova
Pa ipak, ovdašnja javnost kao da ne mari mnogo za savremenu rusku kulturu predstavljenu na Forumu “SlovoNovo”. Ranijih godina se u crnogorskim medijima ponešto i moglo pročitati, ali zato srpska medijska scena ostaje gluva i slepa za programe i gostujuće autore, iako su mnogi od njih prevođeni u Srbiji i dobro poznati čitalačkoj publici. U Srbiji, kao što znamo, rade i dva ruska medija, Sputnik i RT – Balkan, ali ni oni ne objavljuju ni slova o velikom festivalu ruske kulture. Dobro, dotični mediji su samo uslovno rečeno ruski, zapravo se radi o prokremaljskim ispostavama, o propagandnim alatima diktatorskog režima Vladimira Putina.
Srpska javnost je izrazito rusofilski opredeljena, tako se javno deklarišu nebrojeni građani ove zemlje, a ogromna većina medija veliča Rusiju i sve rusko. Ne samo politiku, već i “veliku rusku kulturu”, ko o čemu rusofili o Tolstoju i Dostojevskom. I nigde čovek ne može da pročita ništa o Forumu “SlovoNovo”, niti o tome šta poslednjih godina rade ruski pisci koji su inače omiljeni u Srbiji. Nije teško pogoditi šta je razlog medijskom prećutkivanju savremene ruske kulture – gotovo svi ruski stvaraoci su zakleti neprijatelji tiranskog režima Vladimira Putina.
Dovoljno je pročitati šta o sebi kažu autori Foruma, pa da sve postane kristalno jasno: “Na Forumu SlovoNovo, koji je postao privlačno mesto za predstavnike slobodne kulture, razgovaramo i o praktičnim pitanjima: možemo li uticati da u Ukrajinu zavlada mir i da Rusija postane slobodna, kako Forum svojim radom može da podrži ljude u konfliktnim područjima, šta možemo učiniti da podržimo ljude u umetnosti, obrazovanju i medijima”.
Novi talas ruske emigracije
Nakon ruske agresije na Ukrajinu, iz Rusije je krenuo novi masovni talas emigracije, a među emigrantima su se našli i brojni umetnici, pisci i intelektualci. Neki su Rusiju napustili i ranijih godina, bežeći od Putinove diktature i nepodnošljive društvene atmosfere koja odiše ropskom pokornošću hazjajinu. I svi su pobegli na ozloglašeni Zapad. Tamo žive silni pisci i umetnici: Vladimir Sorokin, Mihail Šiškin, Viktor Jerofejev, Mihail Epštejn, Sergej Lebedev, Boris Akunjin, Viktor Šenderovič, Maksim Osipov, Dmitrij Gluhovski…
Rusiju su napustili primabalerina Boljšoj teatra Olga Smirnova, spisateljica Ljudmila Ulicka, pevačica Ala Pugačova sa mužem komičarom Maksimom Galkinom, reditelji Timur Bekmakbetov i Kantemir Balagov, scenarista i glumac Semjon Slepakov, filmski kritičar Anton Dolin, glumica Čulpan Hamatova, pevač Valerij Leontjev, pesnikinja Vera Polozkova, književna kritičarka Galina Juzefovič, vajar Nikita Seleznjov, rediteljka i scenaristkinja Kira Kovalenko, vizuelni umetnik Dagnini, pop-ikona Zemfira i njena partnerka, glumica Renata Litvinova, grafička umetnica Viktorija Lomasko i mnogi, mnogi drugi, spisak je dug kao svetlosna godina.
Domaći kremljofilski mediji pokušavaju da sakriju od javnosti činjenicu da iz Rusije beži svako ko može, a pogotovo intelektualni, naučni i umetnički slojevi društva, kao i to da je gotovo sve što vredi u ruskoj kulturi usmereno protiv kremaljskog režima i zločinačke agresije na Ukrajinu. U zapadnoj javnosti, kao i na malobrojnim ruskim nezavisnim medijima koji takođe deluju u egzilu, redovno se oglašavaju ruski pisci, novinari, intelektualci, filozofi, reditelji, univerzitetski profesori, oštro kritikujući rusku državu i režim, ali to retko stiže do naše publike.
Fašistička država
Mnogi ruski pisci nemaju dlake na jeziku, odavno su skinuli rukavice, pa stvari nazivaju pravim imenom: Putinova Rusija je za njih fašistička država. Tako tvrde, na primer, Aleksandar Genis i Mihail Šiškin. Genis je o tome govorio i pre februara 2022, objašnjavao je u jednom intervjuu zašto više ne odlazi u Rusiju: “Prestao sam da odlazim u Rusiju. Zato što mislim da je posle pripajanja Krima Rusija pod Putinom postala nalik nacističkoj državi. Posle 2014. godine i sukoba oko Krima prestao sam da odlazim u Rusiju, jer je 80 posto ruskog naroda podržalo Putina. A mislim da se on ne razlikuje mnogo od Staljina i svih ostalih. To više nije moja zemlja”.
U redovnoj kolumni za rusku verziju Slobodne Evrope, Genis je nedavno povodom fudbalskog šampionata u Nemačkoj na kojem Rusija nije učestvovala napisao da je “novu fašističku kugu Evropljanima donela Rusija”, te da se jedna zemlja izlečila od fašističke kuge, a druga je od nje obolela, iako je svojevremeno pomogla da se pobedi nemački fašizam. U poslednjih četvrt veka u Srbiji je objavljeno 12 Genisovih knjiga koje su uglavnom rasprodate, on je izuzetno popularan pisac kod naše publike, ali uprkos tome niko ne nalazi za shodno da nas obavesti šta Genis misli o današnjem ruskom svetu, kojim se temama bavi, o čemu razmišlja. Interesovanje publike postoji, ali nema medijskog prostora da čitalačka znatiželja bude utažena.
Preispitivanje tradicije
Na ovogodišnjem Forumu “SlovoNovo” Mihail Šiškin je predstavio svoju novu knjigu “Moji. Esej o ruskoj književnosti”. Kako sam autor kaže, u knjizi je pokušao da odgovori na mnoga mučna, aktuelna pitanja kao što su: Šta se podrazumeva pod ruskom kulturom? Čemu ruski jezik? Zašto ruska književnost? Šta je to uopšte? Kako se masakr u Buči mogao desiti ako su ovi ološi proučavali u školi Turgenjeva i Tolstoja?
Šiškin u svojim esejima pokušava da čita rusku književnu tradiciju iz perspektive sadašnje katastrofe i užasa koji ruski režim čini po Ukrajini. Najnovija erupcija zla neminovno zahteva prevrednovanje ruskih klasika, o čemu Šiškin veli: “Moramo da shvatimo šta smo nasledili, šta da ostavimo u arhivu prošlosti, a šta da ponesemo sa sobom u budućnost. Moramo da se oslobodimo cipela ‘patriotizma’ koje režim obuva svojim kmetovima. ‘Patriotizam je ropstvo’, pisao je Tolstoj. Moramo da se oslobodimo ovog ropstva, od ‘duga caru i otadžbini’, i ponesemo sa sobom iz naše književnosti samo ono što nas približava svetskoj kulturi: sposobnost kritičkog mišljenja, razumevanje vrednosti individualne slobode, svest o ljudskom dostojanstvu”.
Demontiranje mitova o ruskoj superiornosti
Sličnim pitanjima bave se i mnogi drugi pisci i intelektualci u ruskoj dijaspori. Neophodno je sagledati rusku kulturu, njene tradicije i obrasce, u svetlu najnovije apokalipse koju ruski režim širi svuda oko sebe, usput uništavajući i sopstveno društvo, doduše uz saglasnost većeg dela stanovništva. U Berlinu je objavljen zbornik radova 16 ruskih intelektualaca (filozofa, istoričara, sociologa i kulturologa) pod naslovom “Pred licem katastrofe”. Zbornik je priredio Nikolaj Plotnjikov, filozof i istoričar filozofije, specijalista za nemačku i rusku filozofiju XIX i XX veka.
U predgovoru zbornika koji predstavlja neku vrstu manifesta ruske inteligencije, nadovezujući se na bogatu tradiciju sličnih manifesta koje su pisali socijalisti, liberali, emigranti i disidenti, Plotnjikov piše kako sa kolegama pokušava da sagleda konture katastrofe koja se dogodila. Kako je to uopšte postalo moguće? Kakva je ovo katastrofa? Kako da je nazovemo? Koje reči se mogu naći da izraze njeno značenje?
I daje smernice za razmišljanje: “Da bi se pojmovima ponovo dalo značenje, potrebno ih je podvrgnuti radikalnoj kritici i odbaciti sve one koji jasno otkrivaju njihovu intelektualnu nedoslednost. Neophodno je demontirati sve istorijske, političke i filozofske mitove – ‘tradicionalne vrednosti’, ‘neograničeni suverenitet’, ‘samobitnost, ‘rusku civilizaciju’, ‘imperiju’, ‘veliku Rusiju’ i još desetine velikih i malih mitova o nacionalnoj superiornosti, koji su postali diskurzivno opravdanje ruske vojne agresije i iznedrili onu svest imperijalne oholosti, koja pred našim očima postaje razlog njenog neminovnog poraza”.
Naučićemo te, kučko, da voliš domovinu
Do naše javnosti ne stiže ništa od silnog otpora ruskih intelektualaca Putinu, čak ni kad u prvom komšiluku imamo ruski festival gigantskih razmera, ali je zato srpski režim uspostavio najintenzivniju moguću saradnju sa ruskim režimom, pa sve vrca od kulturne razmene. Mediji ponosno javljaju kako velikani ruske umetnosti gostuju u Srbiji, ne samo režimski, već i ovi nezavisni, bez ikakve kritičke distance. A ti velikani kao što su Nikita Mihalkov ili Nikolaj Burljajev, u međuvremenu su postali sluge zločinačkog režima, plaćenici, dostavljači i progonitelji umetnika koji se protive zlu. Zauzvrat Srbija šalje domaće predstave u Rusiju, a naši nesrećni pozorišni umetnici su srećni što imaju priliku da negde odu, da ih neko izvan našeg brloga pohvali i pošašolji, pa makar to bile i masovne ubice iz Kremlja.
Nebrojeni su napori ruskih pisaca, umetnika, mislilaca, intelektualaca da se suprotstave Putinovom režimu i zločinačkoj ideologiji koja je ponovo zavladala Rusijom. Moglo bi se ovako nabrajati u desetinama tekstova i napraviti čitavu knjigu, a i to bi bio tek šturi pregled onoga što se zbiva na ruskoj kulturnoj sceni. Čak i to bi bilo od nezanemarljive koristi, budući da kod nas nema ni elementarnih informacija o antirežimskom delovanju ruske inteligencije.
Za kraj je dovoljno citirati nekoliko stihova iz pesme Zemfirine pesme “Domovina”. Evo šta peva “ruska Dženis Džoplin”, iz perspektive silovika i kremaljskih ideologa:
“Naučićemo te, kučko, da voliš domovinu
Da ljubiš njene čizme i đonove
Naučićemo te, kučko, da voliš domovinu
Da poštuješ njeno bezumlje i starinu
Naučićemo te, kučko, da voliš domovinu
Da osećaš radost dok letiš u provaliju”.
