Nešto važno se dešava u Kini i to bi trebalo da zabrine političko rukovodstvo. Mlađi Kinezi su sve više skloni pasivnoj rezignaciji, koju savršeno opisuje nova popularna uzrečica bai lan („neka trune“). Rođena iz ekonomskog razočarenja i opšte frustracije kulturom požrtvovanosti, bai lan odbacuje mašinu svakodnevnog života i poziva na puki minimum rada. Lično blagostanje je važnije od napredovanja u karijeri.
Ista sklonost ogleda se u još jednoj novijoj uzrečici: tang ping („praviti se mrtav“) je žargonski neologizam koji označava predaju pred nemilosrdnom društvenom i profesionalnom konkurencijom. Oba izraza govore o odbacivanju pritiska da se ostvare visoki ciljevi i društveni angažman, koji se smatraju uzaludnim gubljenjem vremena.
Prošlog jula, CNN je izvestio da mnogi kineski radnici zamenjuju stresne poslove u kancelariji za fleksibilan manuelni rad. Kako je objasnila jedna 27-godišnjakinja iz Vuhana: „Volim da čistim. Kako napreduje životni standard (širom zemlje), raste i potražnja za uslugama održavanja domaćinstva… Osećam manji mentalni pritisak. I svakog dana sam puna energije.“
Takvi stavovi se opisuju kao apolitični, dok mladi istovremeno odbacuju i aktivni otpor vlastima i bilo kakav dijalog sa njima. Ali da li otuđenima samo to preostaje?
Masovni protesti koji su u toku u Srbiji ukazuju na druge mogućnosti. Demonstranti ne samo da priznaju da u državi Srbiji ima nečeg trulog, već zahtevaju da se to truljenje zaustavi.
Protesti su počeli prošlog novembra u Novom Sadu, posle pada nadstrešnice na nedavno renoviranoj železničkoj stanici kada je poginulo 15 ljudi, a dvoje teško povređeno. Demonstracije su se od tada proširile na 200 srpskih gradova i mesta, okupljajući na stotine hiljada ljudi, što ih je učinilo najvećim studentskim pokretom u Evropi od 1968. godine.
Očigledno je da je urušavanje nadstrešnice bilo samo varnica koja je potpalila fitilj nagomilanog nezadovoljstva. Revolt demonstranata obuhvata mnoga pitanja, od neobuzdane korupcije i ekološke štete (vlada planira kopanje litijuma) do opšteg prezira kojim se predsednik Srbije Aleksandar Vučić odnosi prema građanima. Ono što vlada predstavlja kao plan za ulazak na globalna tržišta, mladi građani Srbije vide kao obmanu za prikrivanje korupcije, rasprodaju nacionalnih resursa stranim investitorima pod sumnjivim uslovima i postepenu eliminaciju opozicionih medija.
Ali šta je to što ove demonstracije čini jedinstvenim? Demonstranti stalno ponavljaju: „Nemamo političke zahteve i držimo se na distanci od opozicionih partija. Naprosto tražimo da institucije Srbije rade u interesu građana“. Studenti fokusirano insistiraju na transparentnosti dokumentacije o renoviranju novosadske železničke stanice, na pristupu svim dokumentima o nesreći, na odbacivanju tužbi protiv uhapšenih tokom prvog antivladinog protesta u novembru i na krivičnom gonjenju onih koji su napadali studente na protestima u Beogradu.
Na taj način, demonstranti nastoje da izazovu kratak spoj u procesu koji je vladajućoj stranci omogućio da zarobi državu kroz kontrolu svih institucija. Sa svoje strane, Vučićev režim je reagovao nasilno, ali i tehnikom poznatom u boksu kao „klinč“: kada borac rukama obuhvati protivnika kako bi ga sprečio da slobodno udari.
Što je Vučić u većoj panici, to je sve očajniji u pokušajima da postigne nekakav dogovor sa demonstrantima. Ali oni odbijaju svaki razgovor. Oni su svoje zahteve precizirali i na njima bespogovorno insistiraju.
Tradicionalno, masovni protesti se barem implicitno oslanjaju na pretnju nasiljem, u kombinaciji sa otvorenošću za pregovore. Ali ovde imamo suprotno: demonstranti u Srbiji ne prete nasiljem, a odbijaju dijalog. Ova kombinacija izaziva konfuziju, baš kao i odsustvo očiglednih vođa protesta. U tom strogom smislu, ovi protesti imaju neke sličnosti sa bai lanom.
U nekom trenutku će, naravno, u igru morati da uđe organizovana politika. Ali za sada, „apolitičan“ stav demonstranata stvara uslove za novu politiku, umesto još jedne verzije iste stare igre. Da bi se ostvarili red i zakon, teren se mora raščistiti.
To bi bio dovoljan razlog da ostatak sveta bezuslovno podrži proteste. Oni dokazuju da jednostavan, direktan poziv na red i zakon može biti subverzivniji od anarhičnog nasilja. Građani Srbije žele vladavinu prava bez nepisanih pravila koja omogućuju korupciju i autoritarnu vladavinu.
Demonstranti su daleko od stare anarhične levice koja je dominirala demonstracijama 1968. u Parizu i širom Zapada. Nakon što su na 24 sata blokirali most na Dunavu u Novom Sadu, mladi demonstranti su odlučili da produže okupljanje za još tri sata kako bi očistili prostor za sobom. Možete li zamisliti Parižane kako 1968. posle gađanja policije kamenicama čiste za sobom?
Nekome ova politički motivisana apolitičnost demonstranata u Srbiji možda deluje licemerno, ali u stvari to je pouzdani znak njihovog radikalizma. Oni odbijaju da se bave politikom po postojećim (uglavnom nepisanim) pravilima i traže fundamentalne promene u načinu rada osnovnih institucija.
Najveći licemer u ovoj priči je Evropska unija, koja se uzdržava od pritiska na Vučića iz straha da će se on okrenuti Rusiji. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen podržala je gruzijske građane u njihovoj „borbi za demokratiju“, ali ne pominje pobunu u Srbiji, zemlji koja je od 2012. formalni kandidat za članstvo u EU. EU pušta Vučića da radi šta hoće jer je obećao stabilnost i izvoz litijuma, ključnog za proizvodnju električnih vozila.
Odsustvo kritike iz EU, čak i kada je bio optužen za izbornu prevaru, u više navrata je ostavljalo na cedilu civilno društvo u Srbiji. Zato ne čudi to što srpski studenti ne nose zastavu EU. Ideja o „obojenoj revoluciji“ kakva je prvi put pokrenuta u Ukrajini pre 20 godina za „pridruživanje demokratskom Zapadu“ više nije adekvatna. EU je dotakla još jedno političko dno.
Prevela: Milica Jovanović
Project Syndicate/Peščanik.net
