Naravno, građani se retko uzbuđuju zbog agregatnih pokazatelja kao što su BDP ili industrijska proizvodnja. Njih zanima ono što neposredno osećaju u novčaniku – cene i plate. Ali i tu podaci ne daju povoda za dramu. Stopa inflacije nije se bitno menjala, čak je i blago pala – sa 4,6% u januaru na 4% u aprilu 2025. U poređenju sa istim mesecom prethodne godine, prosečne bruto i neto zarade za mart 2025. nominalno su veće za 10,0%, a realno za 5,3%. Mada to nije potpuna slika ekonomskog položaja radnih ljudi, jer se iza nje skrivaju stvarne dimenzije eksploatacije radne snage – ali, što bi rekao Lenjin, činjenice su tvrdoglava stvar (факты – упрямая вещь).
Čak i kada se uoče pojedini znaci usporavanja privrede, kako primećuje Kori Udovički, kao što su pad državnih kapitalnih izdataka – koji su u prvom kvartalu, iako se očekivalo ubrzanje, naročito u kontekstu priprema za EXPO, zapravo smanjeni za 3,7% nominalno, odnosno 7,8% realno – ili pad stranih direktnih investicija, posebno u prerađivačku industriju, ove pojave nisu posledica protesta, već proizvod izvozno orijentisane politike vlade, koja sistematski zanemaruje razvoj unutrašnjeg tržišta i domaće potrošnje.
Ali čak i kada bi ekonomija zaista pretrpela štetu, kako bi se to odrazilo na političku situaciju? Da li bi pogoršanje ekonomskih pokazatelja moglo pojačati javno nezadovoljstvo i dovesti do smene režima? Šta o tome kaže ekonomska i politička teorija, a šta istorijsko iskustvo?
Na prvi pogled, čini se da su ekonomska situacija i nivo podrške režimu tesno povezani. Zadovoljni ljudi ne traže promene – kako kaže poznata izreka iz političkog rečnika: „Ne menja se konj koji trku dobija.“ Međutim, stvarnost je složenija. Protesti i političke promene ne izbijaju nužno kada je ekonomska situacija najgora, niti stabilnost režima zavisi isključivo od stanja privrede.
Krhkost legitimiteta zasnovanog na učinku
Analizirajući znake revolucionarne situacije na osnovu ruskog revolucionarnog iskustva početkom 20. veka, Lenjin je kao jedan od njih naveo „pogoršanje, iznad uobičajenog, potreba i bede ugnjetavanih klasa“. Ali taj znak, mada neophodan, nije dovoljan, pa čak ni presudan, jer treba da bude u kombinaciji s drugim faktorima – kao što su nemogućnost vladajućih klasa da vladaju na stari način i subjektivna snaga radničke klase: njihova klasna svest, organizovanost i odlučnost za revolucionarnu akciju.
Dakle, ekonomske krize retko same po sebi dovode do pada autoritarnih režima – ali često uzdrmaju stubove na kojima se takvi režimi oslanjaju. U sistemima gde legitimitet ne proizlazi iz izbornih procesa, slobodnih medija ili građanskih sloboda, ekonomski učinak postaje jedno od retkih preostalih oslonaca političke vlasti. A kada se taj oslonac poljulja, posledice mogu da odjeknu mnogo šire od pukih pokazatelja BDP-a.
Ova ranjivost je strukturna. Autoritarne vlasti uglavnom se oslanjaju na ono što politikolozi nazivaju legitimitetom učinka – obećanje stabilnosti, prosperiteta i reda. To je posebno izraženo u semiperifernim kontekstima poput Srbije, gde režimi nemaju čvrste ideološke osnove, a njihov demokratski legitimitet je slab ili formalistički. Bez stvarno konkurentnih izbora ili institucionalizovanih kanala koji povezuju vlast i građane, autoritarni lideri su prinuđeni da svoju vlast opravdavaju rezultatima – ili češće, percepcijom rezultata.
Kako tvrdi Johanes Gerševski (Gerschewski, 2018), legitimisanje putem ekonomskog učinka – poput rasta BDP-a, povećanja plata ili makroekonomske stabilnosti – postaje posebno važno za nedemokratske režime, čiji je „repertoar“ legitimisanja sužen u poređenju s demokratijama. Dok demokratski legitimitet počiva pre svega na proceduralnim normama, izbornoj konkurenciji i institucionalnom kontinuitetu, autokratije se oslanjaju na ekonomski uspeh kao kompenzatorni narativ. On funkcioniše kao sekundarno opravdanje vlasti – koje dobija na važnosti upravo kada su demokratski mehanizmi odsutni ili ispražnjeni od sadržaja.
Zbog toga su autoritarni režimi izuzetno osetljivi na ekonomske potrese. Ozbiljan pad privredne aktivnosti obično podriva njihovu vlast na najmanje četiri načina:
1. Snižava životni standard, gura ljude na ulice i potkopava implicitni društveni ugovor između države i građana.
2. Prazni javnu kasu, smanjujući sredstva za klijentelizam, održavanje lojalnosti elita i kapacitet represije.
3. Razotkriva disfunkcionalnost države, slabi predstavu o kompetentnosti vlasti i ohrabruje i unutrašnje protivljenje i spoljne pritiske.
4. Pojačava borbu unutar elite, jer smanjenje javnih resursa pretvara međuelitne odnose u borbu nulte sume za ostatke državnog plena – što povećava rizik od fragmentacije, dezerterstva ili intraelitskih udara.
Kriza i neizvesnost političkih ishoda
Iako ekonomske teškoće same po sebi nisu dovoljne da izazovu društvene prevrate, ekonomske krize ne vode automatski ni ka demokratizaciji. Pravac političkih promena ne određuje se stepenom privrednog pada, već načinom na koji se taj pad tumači, organizuje i osporava. Kao što istorija pokazuje, recesije mogu jednako biti pogodno tle za uspon diktature kao i za demokratsku tranziciju.
U 20. veku, neki od najzloglasnijih autoritarnih režima došli su na vlast upravo koristeći ekonomsku propast. U Vajmarskoj Nemačkoj i postliberalnoj Italiji, fašistički pokreti su iskoristili masovnu nezaposlenost, inflaciju i političku paralizu. U Latinskoj Americi i Africi vojne diktature u Brazilu (1964), Čileu (1973), Argentini (1976), Gani (1981) i Nigeriji (1983) preuzele su vlast upravo pod izgovorom da su izabrane vlade ekonomski zakazale. Generali se nisu predstavljali kao uzurpatori, već kao nacionalni spasioci – koji donose disciplinu, racionalnost i ekonomski red. Njihovo opravdanje bilo je jasno: demokratija nije uspela da donese rezultate, pa mora biti suspendovana.
Iskustvo Jugoslavije i Srbije pod Miloševićem, međutim, pokazuje da ni teške i dugotrajne ekonomske krize ne moraju nužno dovesti do pada režima. Tokom 1980-ih, ekonomska dezintegracija Jugoslavije – obeležena stranim dugom, restrukturiranjem pod okriljem MMF-a i rastućim regionalnim nejednakostima – doprinela je rastućim tenzijama ali, kako tvrde Dejan Jović (2024), Džon Olkok (Allcock, 2004) i drugi autori, raspad države bio je pre svega rezultat političke fragmentacije, propale ideologije, odumiranja države i suprotstavljenih nacionalizama, a ne same ekonomske krize. Slično tome, tokom 1990-ih, Srbija je preživela hiperinflaciju, sankcije i kolaps realnih prihoda, a da Miloševićev režim nije pao – sve do gubitka političkog legitimiteta nakon pokradenih izbora 2000. godine.
Zašto ljudi ne ustaju? Perspektiva racionalnog izbora
To nas dovodi do korisne veze sa teorijom Darona Aćemoglua i Džejmsa Robinsona (Acemoglu and Robinson, 2006) o ekonomskim uzrocima diktature i demokratije. Iako je njihov širi analitički okvir s pravom kritikovan – uključujući i u mom radu – zbog previše nekritičkog odnosa prema kapitalizmu i globalizaciji, njihovo formalno modelovanje odnosa između elita i građana ostaje relevantno i pronicljivo, naročito kada se primenjuje na hibridne ili autoritarne režime poput srpskog.
U njihovom modelu, građani odlučuju da li da pokušaju revoluciju na osnovu jednostavne kalkulacije: upoređuju očekivanu korist od ustanka sa korišću od nastavka poslušnosti. Elite, predviđajući to, moraju odlučiti da li da ponude redistributivne ustupke kako bi izbegle pobunu. Ključno pitanje, međutim, jeste da li su ti ustupci verodostojni. Jer, kada pretnja revolucije prođe, elite imaju motiv da pogaze obećanja. Ovo je suština problema kredibiliteta koji se nalazi u srcu njihove analize.
U knjizi „Ekonomski izvori diktature i demokratije“ (The Economic Origins of Dictatorship and Democracy), Aćemoglu i Robinson prikazuju scenario u kojem elite deluju u okruženju niskih šokova i samim tim nemaju pravi pritisak da čine ustupke; jednostavno određuju sebi poželjan poreski nivo i nastavljaju da vladaju bez otpora. Nasuprot tome, u uslovima visokih šokova – ekonomske krize, iznenadne mobilizacije ili spoljnog pritiska – građani mogu zaključiti da su očekivane koristi od pobune veće od rizika, naročito ako je nejednakost visoka ili su obećanja elita nepouzdana. U takvim slučajevima elite mogu ponuditi povoljniji poreski tretman ili socijalne transfere, ali ako se ti ustupci ne doživljavaju kao obavezujući, građani se i dalje mogu odlučiti za pobunu.
Uprkos postojanju nejednakosti, Srbija ostaje među umerenim slučajevima u međunarodnom kontekstu (vidi Grafikon 1). Gornjih 10% primalaca prihoda kontinuirano prisvaja više od trećine ukupnih prihoda, dok donjih 50% – nakon stalnog pada koji je dostigao minimum 2016. godine – od 2018. beleži stabilizaciju udela na oko 16%. Ovaj relativni oporavak, iako skroman, bio je ključan za održavanje narativa o kontrolisanom napretku. Taj narativ se strateški koristi da obeshrabri proteste predstavljajući političku nestabilnost kao pretnju krhkim ali opipljivim socioekonomskim dobicima.
Prema podacima Eurostata za 2022. godinu, Gini koeficijent raspoloživog dohotka u Srbiji iznosi 32,0, što je više od proseka Evropske unije (29,6) kao i od koeficijenta u republikama bivše Jugoslavije koje su ušle u EU, poput Hrvatske (28,5) i Slovenije (23,1), ali je uporediv sa drugim zemljama kandidatima za članstvo, poput Crne Gore (31,5) i Severne Makedonije (31,4), te znatno niže od Turske (42,6). Vredno je napomenuti da je Gini koeficijent u Srbiji značajno opao u poslednjih nekoliko godina – sa 38,6 poena u 2015. godini na sadašnji nivo – što dodatno jača narativ o postepenom, iako ograničenom, poboljšanju ekonomske raspodele.
Međutim, kako pokazuju Arandarenko i Pavlović (2023), ovaj narativ prikriva dublje strukturne nejednakosti. Iako Srbija ostvaruje visoke javne prihode u odnosu na BDP, sistem raspodele ostaje neredistributivan i slab u smanjenju nejednakosti. Udeo donjih 50% u ukupnim prihodima tokom tranzicije je drastično opao, dok su poreske i penzione reforme pogodovale srednjim i višim slojevima. U tom smislu, pad Gini koeficijenta nije rezultat istinskog preraspodele, već više statistički efekat nego politički uspeh.
Upravo zbog toga, vladajuća elita mnogo ulaže u stvaranje slike da se plate, penzije i životni standard postepeno poboljšavaju – strategija kojom se nastoji povećati percipirana cena prevrata i smanjiti očekivana dobit od pobune. Ponavljano isticanje rasta plata u javnom sektoru i povećanja minimalne zarade (sa 457 evra na 550 evra od 1.oktobra) i penzija, u kombinaciji s upozorenjima da bi protesti mogli „ugroziti stabilnost“, može se tumačiti kao pokušaj rešavanja problema kredibiliteta kroz upravljanje narativom. Režim pokušava da ubedi građane da stvari idu nabolje i da bi promena kroz protest mogla ugroziti krhki napredak – krhki, jer se često održava logikom: „drži vodu dok majstori odu“.
Na taj način, srpski režim (kako ga je Nebojša Vladisavljević slikovito i ironično okarakterisao: „napredni pad demokratije“) ne oslanja se isključivo na represiju ili izbornu manipulaciju. On takođe koristi selektivne ekonomske ustupke i narativno upravljanje kako bi održao ravnotežu – ravnotežu koja nije zasnovana na demokratskom legitimitetu, već na strateškom balansu između učinka, obećanja i represije. Kao što pokazuje model Aćemoglua i Robinsona, autoritarni režimi mogu opstati ne zato što su neuništivi, već zato što su sposobni da privremeno odlože pucanje sistema nudeći taman toliko koliko je potrebno da se odloži pobuna.
U tom smislu, ekonomske teškoće mogu oslabiti temelje autoritarne vlasti, ali ne garantuju njen pad. Mnogo zavisi od toga da li su ostali stubovi – represija, ideologija, kohezija elita – i dalje netaknuti, i da li su opozicione snage sposobne da pretvore nezadovoljstvo u organizovan politički izazov. Ekonomski bol može nagristi podršku, ali bez političke artikulacije, on se često trpi, umesto da mu se pruži otpor.
Ova logika ostaje snažna. Ekonomska kriza može diskreditovati ne samo vladajuće partije, već i samu ideju demokratske vladavine – naročito ako ne postoji organizovana alternativa. Autoritarna rešenja često se pakuju u tehnokratski jezik: štednja, „stručno upravljanje“ ili „nepolitična“ prelazna vlast. Takvi potezi ne privlače samo reakcionarne elite, već i razočaranu srednju klasu, uplašenu od nestabilnosti i haosa.
Kriza kao poprište: Gramši i opasnost od reakcije
Gramši (Gramsci, 1971) je tvrdio da kriza hegemonije ne vodi automatski progresivnim promenama; ona jednako tako može otvoriti prostor za reakcionarnu konsolidaciju. Samo postojanje nezadovoljstva nije dovoljno. Ključno je da li se pojavljuje verodostojna politička alternativa koja to nezadovoljstvo artikuliše i organizuje u transformativnu akciju.
U Srbiji danas, revolucionarni potencijal nije sputan samo represijom ili apatijom, već dubokim nepoverenjem i prema vladajućim i prema opozicionim elitama. Kako primećuju Aćemoglu i Robinson, kolektivna akcija protiv autoritarizma nastaje kada očekivane koristi nadmašuju percipirane rizike. Ali kada i režim i njegovi izazivači deluju jednako nepouzdano, očekivana dobit postaje nejasna – a motiv za prekid kontinuiteta iščezava.
Nedavni rezultati istraživanja potvrđuju ovu blokadu (vidi Grafikon 2). Lični rejting predsednika Vučića drastično je opao – sa preko 60% u 2020. na 30% u 2025. – ali podrška njegovoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS) opala je u manjoj meri i stabilizovala se na oko 44,5%. Opozicija je dostigla vrhunac 2023. godine, kada je koalicija Srbija protiv nasilja osvojila više od 24% glasova, ali od tada beleži stagnaciju. Prema istraživanju organizacije CRTA iz aprila 2025, samo 22% ispitanika ima poverenje u opoziciju, dok 36% veruje vladajućim partijama. Kriza u Srbiji nije kriza polarizacije, već sveopšteg političkog nepoverenja.
U takvim uslovima, čak i ograničena ekonomska stabilnost može očuvati kontinuitet režima. Za mnoge, cena poremećaja prevazilazi neizvesne koristi od promene. Ma koliko bio krhak, legitimitet zasnovan na učinku opstaje – ne uprkos društvenoj strukturi, već upravo zbog nje.
Izborna baza režima ukorenjena je u starijim, siromašnijim i manje obrazovanim slojevima. Istraživanje NSPM iz marta 2025. pokazuje da 68,9% ispitanika sa samo osnovnim obrazovanjem podržava vladajuću koaliciju, dok je taj procenat među visokoobrazovanima svega 18,3%. Kod birača starosti od 18 do 40 godina, podrška pada na 7,9%, dok među onima starijim od 61 godine raste na 58,6%. Ovo nisu marginalne razlike. Prema podacima popisa iz 2022. godine, osobe sa osnovnim obrazovanjem ili bez škole čine preko 24% punoletne populacije, dok oni sa srednjim obrazovanjem čine još 53%. Kada se te grupe ponderišu prema stepenu podrške, one zajedno daju vladajućoj koaliciji bazu od oko 46,5% – više nego dovoljno da obezbedi dominaciju u fragmentisanom partijskom sistemu Srbije.
Sličan obrazac važi i za starosnu strukturu: građani stariji od 60 godina čine 30,5% punoletnog stanovništva. Mlađe kohorte koje odbacuju režim su brojčano manje i politički rascenjene. Starenje stanovništva, urušavanje obrazovne mobilnosti i politička demobilizacija urbanih mladih dodatno učvršćuju status kvo.
Jedan potencijalni proboj pojavio se u martu 2025, kada je anketa NSPM pokazala da 44% ispitanika podržava ideju studentske izborne liste. Ali ta podrška – kao i antirežimsko raspoloženje u celini – nije ravnomerno raspoređena. Ona opada među starijima od 61 godine (33,3%) i među onima sa samo osnovnim obrazovanjem (19,3%). Takođe, ona se ne pretače jasno u izborne obrasce, zbog čega su izborni ishodi krajnje neizvesni. Bez organizacione forme i šire privlačnosti, studentska inicijativa više odražava simboličko nezadovoljstvo nego strukturnu pretnju.
Na kraju, režim ne održava vlast zahvaljujući bučnoj manjini, već zahvaljujući tihoj većini. Dokle god se ne pojavi verodostojna alternativa i dokle god ekonomija funkcioniše, legitimitet učinka u kombinaciji sa demografskom inercijom dovoljan je da očuva režimsku stabilnost, čak i u odsustvu istinskog entuzijazma ili ideološke podrške – kao u Andrićevim pričama, gde vreme ne rešava ništa, već samo navikava ljude da trpe ono što se nekada činilo neprihvatljivim.
Antonio Gramši, pišući nakon uspona fašizma, upozoravao je upravo na ovu opasnost. U trenucima organske krize – kada vladajuća klasa gubi sposobnost da vlada, a potlačeni prestanu da pristaju na poredak – ne postoji garancija da će uslediti progresivne promene. Ako radnička klasa nema organizacionu snagu i ideološku jasnoću, ti prekidi često rađaju reakcionarne odgovore: bonapartističku vlast, autoritarne restauracije ili još represivnije verzije prethodnog režima.
Iza nezadovoljstva: nevidljive prepreke promeni
Gramšijevo upozorenje ostaje aktuelno i danas. Ipak, čak i ovakvo gramšijansko čitanje rizikuje da preceni stvaralačku moć krize. Savremena istraživanja u političkoj nauci potvrđuju da ekonomski kolaps retko kada sam po sebi izaziva pad režima. U većini slučajeva, recesija, inflacija ili fiskalna kriza samo razotkrivaju ranjivosti režima; one same po sebi ne određuju ishod.
Ključno pitanje jeste legitimitet. Režim koji značajan deo stanovništva i dalje percipira kao legitiman može izdržati ozbiljne teškoće.
Pojam legitimiteta odavno je u središtu sociologije političke moći. U svojoj pionirskoj teoriji, Maks Veber (Max Weber, 1947) definiše legitimitet ne kao normativno opravdanje, već kao verovanje – zajedničko prihvatanje da oni koji vladaju imaju pravo da vladaju. Po Veberu, „osnova svakog sistema vlasti, i shodno tome svake vrste spremnosti na poslušnost, jeste verovanje“ (Legitimitätsglaube) – uverenje koje vladarima daje prestiž i stabilizuje društveni poredak. On razlikuje tri izvora takvog legitimiteta: tradiciju, gde se poslušnost zasniva na istorijskom kontinuitetu; harizmu, gde proističe iz lične odanosti vođi; i legalno-racionalni autoritet, gde legitimitet proizlazi iz nepersonalnih pravila i institucionalnih procedura. Ključno je što Veber legitimitet shvata kao analitičku, a ne moralnu kategoriju: sistemi opstaju ne zato što su pravedni, već zato što se doživljavaju kao opravdani.
Ali legitimitet nije samo pitanje verovanja potčinjenih. On podrazumeva i verovanje samog režima u sopstveno pravo na vlast – unutrašnji doživljaj autoriteta. Ova dvostruka dimenzija legitimiteta ključna je za razumevanje kada i kako krize eskaliraju. Kako je Lenjin rekao, revolucije nastaju ne samo kada „niži slojevi više ne žele da žive po starom“, već i kada „viši slojevi više ne mogu da vladaju po starom“. Kriza postaje transformativna tek kada vladajući blok izgubi sposobnost – a često i samopouzdanje – da vlada kao pre. Legitimitet, u ovom viđenju, stabilizuje ne samo poslušnost, već i samu vlast. Njegov raspad ne stvara samo nezadovoljstvo, već i dezorijentaciju.
Za potrebe empirijske političke analize – naročito u razumevanju semiautoritarnih sistema poput srpskog – Veberov sociološki pojam ostaje izuzetno relevantan. Otpornost režima ne počiva na normativnoj ispravnosti, već na tome da li građani i dalje veruju u njegovo pravo da vlada, bilo kroz pozivanje na red, tradiciju ili ekonomski učinak. U ovom okviru, ključna varijabla nije težina ekonomske krize, već pitanje da li dominantno verovanje u pravo režima na vlast počinje da se urušava. Dokle god javnost prihvata ekonomske teškoće kao podnošljive ili neophodne – ili ih pripisuje spoljnim faktorima – društveni ugovor opstaje. Ali kada se legitimitet uruši, kada apsolutna većina počne da režim vidi ne samo kao neefikasan, već i kao nelegitiman, sistem postaje krhak. Gubitak legitimiteta – a ne same teškoće – jeste ono što čini kolaps mogućim.
To, međutim, još uvek nije slučaj u Srbiji. Iako je poverenje u vladajuće partije opalo – prema poslednjem CRTA istraživanju, ono iznosi 36% – taj nivo je i dalje značajan, naročito u poređenju sa opozicijom, koja uživa poverenje svega 22% građana. Režim zadržava relativni legitimitet, ne zato što uživa široko poverenje, već zato što se još nije pojavila verodostojna i prihvaćena alternativa. U takvom kontekstu, opadajući legitimitet koegzistira s političkom inercijom. Vlast opstaje ne zahvaljujući entuzijazmu, već zbog odsustva održivog izazivača – što je tipično za hibridne ili semiautoritarne sisteme.
Empirijska istraživanja transformacije režima tokom trećeg talasa demokratizacije, kao i novija literatura o otpornosti autoritarnih režima, potvrđuju ovakav zaključak. Ova istraživanja pokazuju da ekonomski šokovi mogu destabilizovati režime – ali retko dovode do demokratizacije. Jednako često vode ka preraspodeli elita, institucionalnim prilagođavanjima ili dubljoj represiji.
Kada se režimi prilagođavaju: odgovori elita na krizu
Istraživanje koje su sproveli Đuve, Knutsen i Vig (Djuve, Knutsen, and Wig, 2020) pokazuje da nizak BDP po glavi stanovnika i negativan privredni rast značajno povećavaju verovatnoću pada režima – ali uglavnom kroz dezerterstvo elita ili vojne udare, a ne putem demokratizacije. Njihova naknadna studija (Knutsen & Düwe, 2024) dodatno precizira ovaj uvid, pokazujući da ekonomske krize često izazivaju promene režima iznutra – tj. tranzicije koje kontrolišu same vladajuće elite. One mogu poprimiti oblik samopučeva, prelaza sa personalističkih na institucionalizovanije autoritarne režime ili, ređe, liberalizacija koje predvode elite. Iako se takve tranzicije razlikuju po formi, imaju jedno zajedničko obeležje: pokreću ih vladajuće elite, a ne narodni ustanci. Studija pokazuje čvrstu vezu između ekonomske krize i promena režima koje upravljačka elita sama sprovodi – naročito u pravcu autokratizacije ili prekompozicije moći, a ne demokratizacije.
Ovaj obrazac potvrđuje Gramšijevo upozorenje, pomenuto na početku ovog poglavlja: krize zaista mogu uzdrmati postojeći poredak, ali u odsustvu organizovanih kontrahegemonijskih snaga, one često postaju prilika za reakcionarnu konsolidaciju, a ne progresivnu transformaciju. Tranzicije koje dokumentuju Knutsen i Đuve ilustrativan su primer ove dinamike – preraspodela moći unutar vladajućeg bloka kojom se učvršćuje dominacija pod novim institucionalnim okvirom, bez suštinskog raskida sa prethodnim poretkom.
Dodatnu nijansu daju Taneberg, Štefes i Merkel (Tanneberg, Stefes, and Merkel, 2013), koji su analizirali 160 autoritarnih režima u periodu od 1981. do 2008. godine. Oni potvrđuju da su ekonomske krize ključni faktor rizika, ali naglašavaju da je odlučujuće ono što režimi preduzimaju kao odgovor. Njihovi nalazi pokazuju da je „mekana represija“ – ograničavanje političkih sloboda, medija i udruživanja – efikasnija za očuvanje autoritarne vlasti nego „tvrda represija“ (kršenja fizičkog integriteta) ili kooptacija putem kvazidemokratskih institucija. Značajno je što nisu našli dosledne dokaze da kooptacija putem institucija sprečava pad režima. Ovi rezultati sugerišu da opstanak autoritarnih režima zavisi ne samo od ekonomskih uslova, već i od političkog repertoara kojim raspolažu.
Johanes Gerševski (Gerschewski, 2017) tvrdi da stabilnost izbornih autokratija zavisi od međusobnog delovanja tri stuba: legitimisanja, represije i kooptacije, koji ne funkcionišu odvojeno, već kao međusobno pojačavajući mehanizmi. Režimi prilagođavaju ravnotežu između ovih stubova u zavisnosti od konteksta, naročito tokom kriza. Gerševski takođe upozorava na pojednostavljene pokazatelje kao što je učestalost protesta i zalaže se za suptilnije mere legitimiteta. U Srbiji, umereno ali stabilno poverenje javnosti, u kombinaciji s kontrolom medija i institucionalnom kooptacijom, pokazuje kako se ti alati strateški kalibrišu da bi se očuvala otpornost režima pod pritiskom.
Ipak, taj repertoar nije neograničen. Dostupne strategije – bilo da je reč o represiji, kooptaciji ili redistribuciji – i same su uslovljene osnovnim legitimitetom režima. Režim koji se percipira kao legitiman može sebi dozvoliti da uguši otpor „mekim“ sredstvima ili da u doba teškoća poziva na patriotizam. Ali kada legitimitet erodira, čak i represija može izazvati kontraefekte. Kako primećuje A. del Rio (2022), poslovne elite lojalne režimu napustiće ga tek kada masovno nezadovoljstvo delegitimizuje dalju podršku. Isto važi i za državne elite i bezbednosni aparat. Manevarski prostor autoritarnog režima sužava se proporcionalno gubitku percipiranog legitimiteta.
U klijentelističkim ili državocentričnim ekonomijama poput srpske, ova dinamika je posebno izražena. Građani direktno krive vladu za cene, plate i zaposlenost, što čini ekonomsku politiku odmah političkom. Tan, Huh i Džou (Tan, Huhe, and Zhou, 2017) pokazuju da je srednjoklasni protest najverovatniji onda kada se država percipira kao direktno odgovorna za ekonomske teškoće — opet, pitanje percepcije legitimiteta, a ne same strukture problema.
Jedna velika studija koju su sproveli Hagard i Kaufman (Haggard and Kaufman, 2012) dovodi u pitanje osnovnu pretpostavku modela distributivnog sukoba — da nejednakost pokreće demokratizaciju kroz masovnu mobilizaciju. Analizirajući promene režima tokom trećeg talasa demokratizacije (1980–2000), oni su otkrili sledeće:
– Samo 30% demokratskih tranzicija dogodilo se u kontekstima visoke nejednakosti.
– Manje od trećine povrataka u autoritarizam bilo je motivisano reakcijama elita na pretnje preraspodele.
– U 44,6% slučajeva, tranzicije su se dogodile bez većeg distributivnog sukoba.
– Najčešći okidači bili su raskoli unutar elita i međunarodni pritisci, a ne narodni ustanci.
Uporedna istraživanja takođe pokazuju da forma pada režima ima značaja. Prema Gedes, Rajt i Franc (Geddes, Wright, and Frantz, 2014), tranzicije koje ne uključuju silu – kao što su one vođene „insajderima“ ili putem izbora – znatno češće vode ka demokratizaciji od prisilnih kolapsa izazvanih pobunama ili vojnim udarima. Ova razlika dodatno potvrđuje ključni uvid: političke ishode ne oblikuju samo strukturne teškoće, već agencija elita, tajming i legitimitet.
Kada je kriza nedovoljna?
Ovi nalazi rezonuju s trenutnom putanjom Srbije. Uz umerenu nejednakost i odsustvo ekonomskih potresa, kolektivna akcija ostaje ograničena. Tiha većina, oslonjena na klijentelizam i generacijski konzervativizam, ostaje više sklona oprezu nego radikalizaciji. Istovremeno, rascenjena opozicija nije uspela da artikuliše redistributivni diskurs ili razvije organizacionu sposobnost kojom bi pokrenula radničku klasu ili ruralno stanovništvo. Čak ni ideja studentske izborne liste, iako popularna među obrazovanom mladeži, ima zanemarljivu podršku među starijima od 60 godina ili osobama sa osnovnim obrazovanjem – upravo onima koji čine demografsku osnovu biračkog tela.
Ovi nalazi ne potvrđuju samo specifičnu dijagnozu trenutne situacije u Srbiji, već i šire teorijske uvide koje su iz različitih uglova razvijali autori poput Lenjina, Vebera, Aćemoglua i Robinsona. Iako ekonomske teškoće mogu destabilizovati režime, one same po sebi retko dovode do njihove propasti. Presudnu ulogu ima politička agencija – sposobnost elita da očuvaju koheziju, legitimitet i kapacitet prilagođavanja, kao i sposobnost opozicije da organizuje kolektivno delovanje i artikuliše verodostojnu alternativu. Kada ta sposobnost izostane, čak i duboko nejednaki, stagnirajući sistemi mogu opstajati izvan demokratskih okvira. Režim u Srbiji tako ilustrativno osvetljava ono što Hagard i Kaufman nazivaju „sindromom slabe demokratije“ — poredak u kojem strukturni pokazatelji sugerišu krizu, ali gde se promena izostaje zbog odsustva političke sile koja bi je realizovala.
