Setimo se inscenacije „Juriša na Zimski dvorac“ u Petrogradu, na treću godišnjicu Oktobarske revolucije, 7. novembra 1920. godine.1 Desetine hiljada radnika, vojnika, studenata i umetnika radilo je neprekidno, hranilo se bljutavom pšeničnom kašom, čajem i smrznutim jabukama, pripremajući predstavu na mestu gde se događaj „stvarno desio“ tri godine ranije. Njihov rad koordinisali su vojni oficiri, uz avangardne umetnike, muzičare i reditelje, od Maljeviča do Mejerholjda. Mada je to bila gluma, a ne „stvarnost“, vojnici i mornari su igrali sami sebe – mnogi od njih ne samo što su stvarno učestvovali u događajima iz 1917, već su sada istovremeno vodili i stvarne bitke Građanskog rata koje su besnele u neposrednoj blizini Petrograda, grada pod opsadom i u teškoj nestašici hrane. Jedan savremenik je ovako prokomentarisao predstavu: „Neki budući istoričar će pisati kako je, tokom jedne od najkrvavijih i najbrutalnijih revolucija, čitava Rusija glumila.“2 Teoretičar Viktor Šklovski, predstavnik ruskog formalizma, primetio je da se „odigrava neka vrsta elementarnog procesa gde se životno tkivo transformiše u pozorišno“.3
Hajde da tu ideju „životnog tkiva transformisanog u pozorišno“ podvrgnemo pomnijoj kritičkoj analizi: šta je tačno postavljeno na scenu 1920. godine? Pozorišne inscenacije nikad nisu nevina stvar; uvek suptilno transformišu stvarnost koju prikazuju, posebno ako je ta stvarnost tako politički nabijena kao stvarnost Oktobarske revolucije: „Ova rekonstrukcija, koju je pratilo 100.000 gledalaca, postala je uzor za državne filmove koji su kasnije snimani, a koji su prikazivali žestoke borbe tokom juriša na Zimski dvorac, iako su, u stvarnosti, boljševički ustanici naišli na slab otpor.“4 Privremena vlada se okupila na sastanku ministara u Zimskom dvorcu. Nekoliko crvenogardejaca je ušlo na ulaz za poslugu i pohapsilo ih. (Pre tog napada, premijer Kerenski je napustio dvorac tako što se prosto odvezao kolima.) Jedan mornar je poginuo kada mu je puška slučajno opalila. Četiri crvenogardejca i jedan mornar su ubijeni zalutalim mecima. To je bio ukupan broj žrtava tog istorijskog dana. Većina ljudi u Petrogradu nije ni znala da se dešava revolucija. Dan ranije, Lenjin je tramvajem krenuo na sastanak boljševika da proglasi revoluciju i zamalo zalutao. Zamišljam ga kako govori vozaču: „Izvinite, žurim, moram da izvedem revoluciju.“ Tramvaj zvani revolucija.
Ali nije samo to trebalo izbrisati. Kada je narodno nezadovoljstvo u Rusiji poraslo i kada je prihvaćena Lenjinova ideja da postoji šansa za revoluciju, većina vođa boljševičke partije pokušala je da organizuje masovni narodni ustanak. Ali Trocki je zastupao stav koji je tradicionalnim marksistima sigurno zvučao kao blankizam, gde vlast treba da preuzme mala, dobro obučena elita. Nakon kraćeg kolebanja, Lenjin se priklonio Trockom.5 Potonje trockističke branioce (skoro) demokratskog Trockog koji se zalaže za autentičnu masovnu mobilizaciju i demokratiju odozdo, treba podsetiti da je Trocki bio savršeno svestan inercije masa – najviše što se može očekivati od njih je haotično nezadovoljstvo. Probrana, dobro obučena revolucionarna udarna snaga treba da iskoristi taj haos da udari na vlast i time otvori prostor u kom se mase zaista mogu organizovati. Ovde se, međutim, postavlja ključno pitanje: šta radi ta probrana elita? U kom smislu ona preuzima vlast? Istinska inovacija Trockog ovde postaje jasna: udarna snaga ne preuzima vlast u tradicionalnom smislu dvorskog puča, zauzimajući vladine kancelarije i vojne štabove; ne fokusira se na konfrontaciju sa policijom ili vojskom na barikadama. Pogledajmo neke odlomke iz unikatne knjige Kurcija Malapartea „Tehnika državnog udara“ (1931) da bismo stekli jasniji utisak:
„Policija i vojne vlasti Kerenskog posebno su se posvetile odbrani službenih i političkih organizacija države: vladinih kancelarija, Marijinske palate gde je zasedao Republikanski savet, Tavričke palate, sedišta Dume, Zimske palate i Generalštaba. Kada je Trocki uočio njihovu grešku, odlučio je da napadne samo tehničke grane nacionalne i opštinskih vlada. Ustanak je za njega bio samo pitanje tehnike. ’Da biste svrgnuli modernu državu’, rekao je, ’potrebna vam je jurišna grupa, tehnički stručnjaci i naoružane bande predvođene inženjerima’…
Uoči državnog udara, Trocki je rekao Dzeržinskom da Crvena garda treba da ignoriše vladu Kerenskog; da je glavna stvar zauzeti državu, a ne boriti se protiv vlade mitraljezima; da Republikanski savet, ministarstva i Duma igraju nevažnu ulogu u taktici ustanka i da ne bi trebalo da budu ciljevi oružane pobune; da ključ države ne leži u njenim političkim i upravnim organizacijama, niti u Tavričkoj ili Marijinskoj palati niti u Zimskom dvorcu, već u njenim tehničkim službama, kao što su elektro-postrojenja, telefonske i telegrafske službe, luke, gasovodi i vodovodi.“6
Trocki je tako ciljao na materijalnu (tehničku) mrežu moći (železnice, električna energija, vodosnabdevanje, pošta itd), mrežu bez koje državna moć visi i gubi operativnost. Legenda kaže da je rano izjutra, pošto su njegovi ljudi sve to obavili, Trocki rekao boljševičkom rukovodstvu: „U redu, revolucija je dobijena, umoran sam i sada ću malo da odspavam.“ Lenjin i drugi su potom poveli mobilisane mase u borbu protiv policije i u juriš na Zimski dvorac (čin bez ikakve stvarne relevantnosti).
Umesto da se ovde prepustimo patetičnoj moralizatorsko-demokratskoj osudi takve procedure, trebalo bi je analizirati hladne glave i razmisliti o tome kako je primeniti danas, pošto su uvidi Trockog stekli nov značaj sa progresivnom digitalizacijom naših života u vremenu koje bi se moglo okarakterisati kao novo doba post-humane moći. Većina naših aktivnosti (i pasivnosti) sada je pohranjena u nekom digitalnom oblaku koji nas permanentno procenjuje, prateći ne samo naše postupke, već i naša emotivna stanja. Kada sebe doživljavamo kao slobodne do krajnjih granica (surfujemo internetom na kom je sve dostupno), potpuno smo eksternalizovani i suptilno manipulisani. Danas sve reguliše neka digitalna mreža, od transporta do zdravstva, od struje do vode. Zato je internet danas naše najvažnije zajedničko dobro, a borba za njegovu kontrolu je Borba današnjice. Neprijatelj je kombinacija privatizovanih i državno kontrolisanih zajedničkih dobara: privatnih korporacija (Gugl, Fejsbuk) i državnih bezbednosnih službi (NSA).
Ali sve to znamo, pa gde se tu onda uklapa Trocki? Digitalna infrastruktura koja održava naša društva, kao i mehanizme njihove kontrole, ultimativni je izraz tehničke infrastrukture koja održava moć – a zar to ne daje novi značaj ideji Trockog da ključ Države ne leži u njenim političkim i upravnim organizacijama, već u njenim tehničkim službama?
Sledstveno tome, na isti način na koji je za Trockog preuzimanje kontrole nad poštom, proizvodnjom struje, železnicom itd. bio ključni trenutak revolucionarnog osvajanja vlasti, zar nije danas okupacija digitalne infrastrukture apsolutno ključna ako hoćemo da slomimo moć države i kapitala? I, na isti način kao što je Trocki zahtevao mobilizaciju probrane, dobro obučene „jurišne grupe, tehničkih stručnjaka i naoružanih bandi predvođenih inženjerima“ da bi se to pitanje tehnike rešilo – lekcija poslednjih decenija glasi da ni masovni protesti građana niti dobro organizovani politički pokreti sa razrađenim političkim vizijama nisu dovoljni: potrebna nam je i mala udarna snaga posvećenih inženjera (hakera, uzbunjivača itd) organizovanih kao disciplinovana zaverenička grupa. Njen zadatak će biti da preuzme digitalnu infrastrukturu, da je otme iz ruku korporacija i državnih agencija koje je sada de fakto kontrolišu.
To nas vraća na polaznu tačku: događaj je insceniran kao pozorišna predstava da bi se prikrila stvarnost tog događaja, da bi se on uklopio u ideološku sliku o njemu, ili – preciznije – da bi se ta slika konstruisala. Kroz svoju inscenaciju, Oktobarska revolucija retroaktivno postaje ono što je trebalo da bude kao osnivački događaj novog društveno-političkog poretka. Postoji neobična paralela između te inscenacije i statusa pravde – setimo se poznatog aforizma: „Pravda ne mora samo da se sprovede, već se mora i videti da se sprovodi.“ Ovo načelo postavio je 1924. godine tadašnji predsednik Vrhovnog suda Engleske, lord Hjuart. Diskutovalo se o zameniku sudskog službenika koji je istovremeno bio partner u advokatskoj firmi koja je zastupala jednu od strana u sporu, i njegovom mogućem uticaju na presudu. Lord Hjuart kaže da tu nije važno šta se zapravo desilo, već šta bi moglo da izgleda kao da se desilo, i zaključuje: „Ne sme se učiniti ništa što stvara makar i sumnju da je došlo do neprimerenog uticaja na sudski proces.“ Na istom tragu treba razumeti i motiv za inscenaciju Oktobarske revolucije: „Ne sme se učiniti ništa što stvara makar i sumnju da je došlo do neprimerenog uticaja na pravilan tok revolucije“ – poput probranog kruga elitnih stručnjaka koji to rade pre samog čina.
Sve prošle revolucije preoblikovale su svoj imidž čak i kada nisu naknadno inscenirane: u slučaju Francuske revolucije, pad Bastilje, komično nevažna akcija oslobađanja sedam marginalnih zatvorenika, kasnije je uzdignut u jednu od osnivačkih predstava o toj revoluciji… Ali danas se javlja nešto novo i neobično: kada ljudi na vlasti počine stravičan zločin, više se čak i ne trude da ga prikriju inscenacijom (ili reinterpretacijom) koja bi ga predstavila kao plemenit čin. U Gazi i na Zapadnoj obali, u Ukrajini itd, zločin se razmetljivo predstavlja kao ono što jeste, kao ogroman zločin – mediji su bili u pravu kada su razaranje Gaze nazvali prvim genocidom u direktnom prenosu na televiziji. Slogan „pravda ne samo da se mora sprovesti, već se mora sprovesti na vidljiv način“ tako je preokrenut: zlo (etničko čišćenje, genocidno nasilje…) ne samo da se mora sprovesti, već treba i da izgleda kao ono što jeste – čisto zlo, koje se ne maskira nekim poštenim ciljem.
Kako da se borimo protiv takve krajnje cinične opscenosti, koja kao da sprečava svaku delotvornu kritiku jer unapred priznaje naš prekor? Naš opis simplifikuje situaciju, jer postoji jaz koji opstojava u toj opscenosti. Nije to puko poistovećivanje državnih vlasti sa zlom koje čine; u svojim javnim izjavama, oni i dalje govore o miru i čovečnosti (recimo, izraelska vojska još uvek za sebe tvrdi da je najhumanija na svetu itd). Ukratko, tu koegzistiraju dva nivoa: država i dalje hladnokrvno govori o miru i čovečnosti bez ikakve subjektivne obaveze, dok su javno mnjenje i delovi državne propagande istovremeno preplavljeni primerima otvorenog uživanja u strašnim zločinima. Ovaj jaz otvara prostor za kontra napad kroz jednostavne javne etičke činove.
Podsetimo se da je nedavno više od 1.200 izraelskih profesora objavilo otvoreno pismo pozivajući čelnike izraelskih akademskih institucija da se oglase i delaju kako bi se rat u Gazi zaustavio. „Kao profesori, prepoznajemo vlastitu ulogu u tim zločinima“, navodi se u pismu. „Ljudska društva, a ne samo vlade, čine zločine protiv čovečnosti. Neka društva ih čine direktnim nasiljem. Druga ih čine odobravajući i pravdajući zločine, pre i posle izvršenja, ćuteći i ućutkujući glasove u prostorima učenja. Upravo ta spona ćutanja omogućava da se očigledni zločini nastave nesmetano, ne probijajući barijeru priznanja.“ U pismu se zatim dodaje: „Ne možemo tvrditi da nismo znali. Predugo smo ćutali. Zarad života nevinih i bezbednosti svih ljudi ove zemlje… ako ne zatražimo da se rat smesta zaustavi, istorija nam neće oprostiti.“
Kako ova strategija može biti delotvorna ako je zločin većim delom već poznat, a oni na vlasti ga ponosno priznaju? Razliku čini subjektivni položaj izricanja.
U Amsterdamu je 7. novembra 2024. izbio obračun između navijača Makabija iz Tel Aviva i propalestinskih demonstranata posle fudbalske utakmice između Ajaksa i Makabija. Čak i pre utakmice, navijači Makabija kružili su centrom Amsterdama, skidali palestinske zastave sa prozora i izvikivali opscenosti poput: „U Gazi škole ne rade jer smo pobili svu decu.“
Sve što treba da uradimo jeste da ponovimo te iste reči – sa stidom. Dok su navijači Makabija uživali u svojoj opscenosti bez ikakvih ograničenja, mi iskupljujemo svoju želju za humanošću pokazujući stid zbog takvih činova.
Prevela Milica Jovanović
