Foto: Vedran Bukarica
Kako znam? Pobogu, pa on o svima nama misli da smo imbecili. I kad kažem svima, mislim to doslovno. Za njega su imbecili i takozvani njegovi kao i svi mi ostali. Dug put smo prešli dok nismo stigli dotle da nas takozvani šef države vidi kao imbecile. Što, ruku na srce, i jesmo. Ko normalan bi dozvolio da nad njim sada već daleko duže od decenije vlada osoba kao što je Vučić?
Taj put bi se mogao jednostavno nacrtati: od moralnog sunovrata iz devedesetih do mazohističkog, podsvesnog samokažnjavanja od 2012. naovamo. Valjda su nam zato tako dragi studenti: gledamo njih i mislimo o sebi – valjda nismo baš toliki imbecili i mazohisti kad imamo ovako dobru decu. Jesmo, jesmo, deca tu malo menjaju na stvari, dok god ne srušimo Vučića. A i kad ga srušimo, a hoćemo, ostaće trajna sramota, povrh one iz devedesetih.
Govorili smo o tome mnogo puta, pozivali se na literaturu, citirali, objašnjavali, pa sad o tome možemo sasvim kratko. Vučić je i dalje tu ne zato što je vešt i sposoban političar, jer nije, uopšte nije, svako s malo mozga bi drugačije rešavao tekuću krizu vlasti. On je praktično ostao jedina prepreka između nas i istine koje se stidimo. Istine o devedesetima, koju svi znamo ali je ne prihvatamo, kao i istine o tome kako smo s Vučićem pokušali da od te istine pobegnemo posle 2012. I još pokušavamo.
Zajednički zločin te strah od zaslužene kazne (uopšte ne mislim na pravnu kaznu) i stid – u tom čvoru smo vezani za Vučića. Zato je skup u Novom Pazaru bio tako potresan, iako ništa nije eksplicirano. Reći sad da izlazak iz krize i oslobađanje od Vučića ide preko Novog Pazara možda bi zvučalo prejako, ali, tamo smo se najbliže primakli istini. I videli da je moguće, da će jednom zaista biti moguće da ostavimo devedesete iza sebe pošto prihvatimo sve što ide uz njih.
Tako barem meni izgleda. Ali ja nisam merodavan, pa je sve u redu. Zato mogu mirno da ilustrujem svoj stav primerom imbecila s RTS-a. Dakle, to Vučić kaže za njih, da su imbecili. A evo kako oni odgovaraju: programski kolegijum RTS-a da je izjava „predsednika“ (to sad ja njih citiram, jer Vučić, što se mene tiče, nije predsednik), koji je novinarku RTS-a koja je izveštavala iz Niša nazvao imbecilom – nedolična. Ooo, al su mu rekli, je l da.
Kako to obično biva, dopisništvo RTS-a iz Niša bilo je hrabrije od svog programskog kolegijuma. Odande su „najoštrije osudili“ „predsednika države“ i zatražili „izvinjenje“. I taman kada su ga osudili, najoštrije, i pozvali da se izvini, dopisnici iz Niša vratili su se na kolosek programskog kolegijuma. U istom dahu, uz najoštriju osudu i zahtev da se izvini, oni dodaju – osuđujemo i sve ostale vidove pritiska i sve druge napade na medijske radnike, kako vlasti tako i opozicije.
Slično i kolegijum: nijedan nosilac javne funkcije, bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripada, nema pravo da vređa naše kolege.
Čekaj, čekaj, je l to opozicija isto negde rekla za nekog s RTS-a da je imbecil? Nismo to zapamtili, ako se desilo. Je l’ to i opozicija pritiska i napada RTS kao Vučić? Hm, napada i pritiska, ali sigurno ne kao Vučić. Kada studenti, žitelji Srbije i opozicija pritiskaju i napadaju novinare i urednike RTS-a, oni ih u stvari pozivaju da rade svoj posao i nadaju se da su novinari i urednici RTS-a i dalje časna ljudska bića od integriteta, jer inače ne bi imalo smisla da pritiskaju.
Kada ih Vučić pak napada i naziva imbecilima, on to radi zato što o njima uopšte ne misli kao o ljudskim bićima od časti i integriteta, nego ih vidi samo kao imbecile, jer samo imbecili mogu biti spremni na apsolutnu poslušnost. Pa zašto onda i kolegijum i dopisnici u istom dahu dižu glas protiv uvrede Vučića i protiv svih drugih koji su – kao da to hoće da nam sugerišu – ionako svi isti.
Pa pobogu, kako je isto da te neko napada jer te vidi kao imbecila i kada te neko napada jer veruje da si i dalje dostojanstveno ljudsko biće?
E pa, za novinare i urednike RTS-a je isto. I tu stižemo do onoga što smo hteli da ilustrujemo. Vučić je – nazvavši novinarku imbecilom – razgolitio istinu, otkrio stid. Jer svima je u RTS-u kristalno jasno i ko je Vučić i šta misli o njima, a ipak mu poslušno služe. I zbog toga ih je – jer jesu ljudska bića, u to ne treba sumnjati – stid. Ali, jedno je kada stid nosimo u sebi, a nešto sasvim drugo kada nam drugi skreću pažnju na to da treba da se stidimo.
To dvoje je čvrsto povezano, da ne osećamo stid, ne bi nas bilo strah od javnog sramoćenja, zar ne. Nazvavši novinarku imbecilom, Vučić je u stvari zapretio, podsetio svoje poslušnike šta ih čeka ako njega više ne bude tu da ih zaštiti. Jeste, on je od njih napravio imbecile, ali oni su na to pristali. I to je ta psihička dinamika koja ga i dalje drži na vlasti. Novinari RTS-a ne mogu se zaštiti od Vučića dok god ne prihvate i javno ne priznaju šta je on od njih napravio.
Ako stid pretegne, kao što sada jeste, Vučić i dalje može efikasno da ih kontroliše. A da je stid pretegnuo, vidimo iz saopštenja. U jednom koraku se od Vučića stiže do svih drugih, jer svi su oni isti, a samo smo mi žrtve i nevini. Nevinost bez zaštite, to glume kolegijum i dopisnici RTS-a, a Vučić im se onda ukazuje kao idealni zaštitnik, čak i kada ih nemilosrdno ponižava.
E, sve isto tako i kada govorimo o nama i devedesetima (i Vučiću, naravno). Kao odrasli ljudi, sklonimo studente u stranu, prihvatimo istinu, da više ne može njom da nas ucenjuje, i srušimo Vučića. Ili se to samo meni čini da je tako jednostavno.
