Da, to je genocid
Ali Alon je bio i čovek reči. On je živeo među rečima, a reči koje je birao i one koje su drugi birali za njega imale su posebnu važnost. Kada je pisao o Nakbi, na primer, dvoumio se između neutralnijih izraza, kao što je „prisilna migracija“ i nešto agresivnijeg termina „etničko čišćenje“. U početku je koristio prvi, ali tokom godina je promenio mišljenje i na kraju se odlučio za drugi termin, što je onda do detalja objasnio.
I u svom javnom angažmanu je bio tvrdoglav oko upotrebe ispravnih reči. Bio je jedan od inicijatora i sastavljača Jerusalimske deklaracije o antisemitizmu. To je dokument koji je nastao kao reakcija na problematičnu definiciju antisemitizma Međunarodnog saveza za sećanje na Šou (IHRA) koja anticionizam i kritiku države Izrael poistovećuje sa antisemitizmom. Jerusalimska deklaracija to kategorički razdvaja, iako u pojedinim slučajevima ima podudaranja.
Tokom dugog rada na Jerusalimskoj deklaraciji, Alon je insistirao na detaljnoj obradi termina koje Izrael i njegove pristalice identifikuju kao „antisemitske“, kao što su „naseljenički kolonijalizam“ i „aparthejd“, i na poricanju tvrdnje da su to antisemitski izrazi. Tako je i bilo. Danas Deklaraciju potpisuje oko 370 istraživačica i istraživača.
I ovaj trenutak zahteva preciznu upotrebu reči. Sada kada je odgovarajuća reč za ono što Izrael sprovodi, uz aktivnu saradnju Sjedinjenih Država i uz podršku mnogih arapskih i zapadnih zemalja, genocid, moramo koristiti ovu reč bez straha. Broj istraživača, institucija i organizacija koji su došli do ovog zaključka je veoma veliki i već je teško negirati ga. Izrael sprovodi genocid nad Palestincima u Pojasu Gaze i može se dogoditi da ga postepeno proširi i na Zapadnu obalu, a možda čak i šire. Upotreba ovog termina je veoma važna jer izražava prirodu zločina koji prevazilazi ubijanje i uništenje i predstavlja namerno uništenje cele grupe. To je pokušaj uništenja cele jedne zajednice.
Šoa kao moralni simbol
Polazeći od ovih premisa želim da postavim pitanje smisla istraživačkog i javnog bavljenja Šoom u svetu u kojem, uz podršku zapadnih zemalja, genocid vrši Izrael – čiji je identitet zasnovan na sećanju na Šou koje je postalo globalna moralna zapovest.
Ići ću Alonovim putem i pokušati da pronađem pravi ton i precizne pojmove nazivajući stvari njihovim imenima. U svojoj knjizi „Foundational Pasts. The Holocaust as Historical Understanding / Konstitutivne prošlosti. Holokaust kao temelj razumevanja istorije“ iz 2011. Alon tvrdi da Šoa služi „kao konstitutivna prošlost“ zapada, možda i šire. Pod terminom „konstitutivna prošlost“ on misli na događaj iz prošlosti koji služi kao merilo za procenu istorije, moralnih vrednosti i ljudskog ponašanja uopšte. Tako se 80-ih, a posebno od 90-ih godina prošlog veka Šoa uspostavila kao snažan etički i istorijski simbol za predstavu zapada o samome sebi kao društva zasnovanog na liberalnoj demokratiji i ljudskim pravima. U tom kontekstu su nastale takozvane studije Holokausta, akademsko polje koje se bavi Šoom i sećanjem na nju iz različitih perspektiva i disciplina.
Smatra se da je popularizacija (ili amerikanizacija) Šoe na zapadu počela sa emitovanjem serije „Šoa“ 1978. godine. U pitanju je mini serija od četiri epizode, kroz koje pratimo porodicu nemačkih Jevreja koja je preživela Holokaust. Serija je privukla milione gledalaca širom zapadnog sveta, a Holokaust je tokom nekoliko meseci postao važna tema u javnoj i kulturnoj raspravi.
Tih godina Izrael je bio u velikim diplomatskim problemima zbog rata 1967, a posebno nakon rata 1973. Šoa je zato bila dobrodošla kao sve dominantniji element uspešne izraelske meke diplomatije.
U svakom slučaju, tačno je da su najznačajnije godine za formiranje i posebno uspostavljanje sećanja na Šou, a u okviru toga i studija Šoe, bile dve decenije između 1985. i 2005. godine. Tih godina je osnovan veliki broj institucija i napisan značajan broj dela iz ove oblasti. Tu spadaju film „Šoa“ Kloda Lancmana iz 1985, pokretanje časopisa „Studije Holokausta i genocida“ 1986, otvaranje Muzeja Šoe u Vašingtonu 1993. i premijera filma „Šindlerova lista“ iste godine. Takođe, značajno je osnivanje Centra Štrasler za istraživanje Šoe i genocida na univerzitetu Klark 1988. pod vođstvom profesorke Debore Dvork, u kome je obučeno na desetine istraživača. Iste godine pokrenuta je Radna grupa za međunarodnu saradnju u oblasti obrazovanja, sećanja i istraživanja Holokausta (International Task Force for Cooperation on Holocaust Education, Remembrance, and Research – ITF), osnovana Deklaracijom iz Stokholma 2000. godine, koja je 2013. prerasla u Međunarodno udruženje za sećanje na Holokaust (International Holocaust Remembrance Alliance – IHRA). U Berlinu je 2005. podignut Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope, iste godine kada je otvoren novi muzej Jad Vašem u Jerusalimu. Te godine su UN ustanovile 27. januar kao Međunarodni dan sećanja na Šou.
Kraj hladnog rata
Mnogi faktori su doprineli konsolidaciji i ukorenjivanju diskursa o Šoi i studija Šoe tih godina. Među njima su kraj Hladnog rata i jačanje Evropske unije. Zapad je, s obe strane okeana, bio u potrazi za novim narativom koji će zameniti onaj o Hladnom ratu kao borbi između slobodnog sveta i diktature s one strane gvozdene zavese. To mesto je zauzela ideja ljudskih prava i liberalne demokratije, a pouke Šoe su postale temelj novog narativa o moralnoj superiornosti zapada.
Tih godina, posebno 90-ih, iskristalisao se intelektualni pokret poststrukturalizma ili postmoderne, u čijem središtu je bio izazov Drugog. „Drugi“ je bio onaj element u bilo kom strukturnom sistemu ili političkoj agendi koji ne odgovara pravilima i predstavlja izuzetak. On stalno ometa i izaziva i zato postaje objekat nasilja. Šoa i Jevreji su centralni simboli ovog diskursa. Jevrejin je viđen kao krajnji „drugi“ Evrope, izazov za njen politički i kulturni poredak, od Francuske revolucije do pojave modernog nacionalizma. Šoa se tu shvata kao nasilni pokušaj da se konačno „reši“ problem „drugog“. Šoa kao takva je postala traumatsko „drugo“ istorije.
U okviru ovog diskursa „Jevrejin“ je često pojednostavljen i romantizovan simbol, daleko od stvarnih istorijskih evropskih Jevreja s početka 20. veka, a posebno od Jevreja koji su osnovali državu Izrael nakon Šoe po cenu palestinske tragedije i kasnije okupacije i represije. U tim godinama Jevreji ne samo što su prisvojili status ultimativne žrtve Šoe, već i status ultimativnog „drugog“, koji obavezuje Evropu da promisli sebe na nov, inkluzivan i pluralistički način.
Sećanje na Šou na zapadu do 90-ih čine dva sentimenta. Prvi bih nazvao demokratskim ili orijentisanim na ljudska prava, a drugi je zasnovan na empatiji prema Jevrejima kao glavnim žrtvama nacizma i njihovog viđenja kao ultimativnog evropskog Drugog. Ova dva osećanja su potka sećanja na Šou i akademskih studija Šoe. Svojim moralnim libidom dali su smisao i važnost ovoj oblasti i privukli odlične istraživače.
Od samog početka postoji izvesna napetost između ova dva sentimenta. Prvi je opisan kao univerzalan, a drugi kao partikularan, fokusiran isključivo na Jevreje. Od studija Šoe se oduvek očekivalo da naprave kompromis između ova dva pola. Programska deklaracija časopisa „Studije Holokausta i genocida“ (Holocaust and Genocide Studies) u prvom izdanju koje je izašlo 1986. dobro ilustruje ovu napetost. Ova deklaracija je važna, jer je pokretanje časopisa neophodan korak u uspostavljanju bilo koje oblasti akademskog istraživanja. Časopis je pokrenut na inicijativu nekoliko istraživača koji su se bavili ovom temom od 70-ih, posebno profesora Jehude Bauera, koji je bio i prvi glavni urednik časopisa. Za našu temu je važna hijerarhija koju je Bauer postavio u uvodniku prvog izdanja, između jevrejske Šoe kao glavne i genocida uopšte kao sporedne teme istraživanja.
Bauer je tvrdio da je Šoa najgori i jedinstven oblik u odnosu na ostale slučajeve genocida. Od devet tekstova u prvom izdanju, osam se bavi Šoom, a jedan proterivanjem i uništavanjem naroda Čokto u SAD 30-ih godina 19. veka. Ako je Šoa toliko jedinstvena i neuporediva sa drugim genocidima, onda Jevreji dobijaju status „konačnih žrtava“, što za sobom povlači stav da Jevreji, uključujući i Jevreje iz Izraela, nisu sposobni za zločine ovih razmera, jer su jednom zauvek postavljeni na stranu žrtava a ne počinilaca.
U prvom broju je objavljen dugačak intervju sa Elijem Vizelom koji se fokusirao na univerzalnu dimenziju Šoe. On tu žali zbog činjenice da lekcije Šoe nisu naučene u Kambodži, Etiopiji i drugim udaljenim mestima gde se masovno nasilje dešava pred očima sveta koji ćuti. Ljudi ostaju osetljivi na patnju određene grupe, kaže Vizel, ali ne i na patnju nekih drugih, iako mediji omogućavaju svima da direktno gledaju strahote koje se dešavaju daleko od njih.
Vizel kaže: „Kada Izrael pati, ljudi ostaju neosetljivi na njegovu patnju… Biti osetljiv na jevrejsku patnju znači biti osetljiv na sve patnje: centralne Amerike, Azije, Afrike ili nevolje disidenata u Rusiji.“ Jevrejska patnja dakle ima univerzalnu vrednost. Vizel kaže da stav Izraela nije samo moralni već i teološki, jer bi jedini pravi božji odgovor na Šou trebalo da bude dolazak Mesije. Ali pošto se to nije dogodilo, Izrael je neka vrsta zamene za to, pa je na njemu veliki teret odgovornosti.
Zanimljivo je uporediti Vizelove sa jednostavnim rečima Prima Levija iz 1982. povodom rata u Libanu: „Čovek nije previše nasilan, ali je previše poslušan. On sluša i izvršava naređenja kao što su to činili nacisti… kao što su i Amerikanci, malo manje, to činili u Vijetnamu i kao što to danas čine Izraelci u Libanu.“ Jednostavno, bez potrebe za komplikovanim teološkim opravdanjima.
Sukob sa diskursom neokolonijalizma
Svaka kritika je postepeno nestajala sa uspostavljanjem sećanja na Šou kao hegemonijskog zapadnog sećanja i studija Šoe kao srodne akademske oblasti. U okviru tog novog, globalnog diskursa Šoe (koji je u osnovi zapadni) pitanje ljudskih prava se retko pokretalo protiv Izraela. On nije doživljavan kao suverena država koja čini zločine, već kao zemlja preživelih Jevreja, ultimativnih žrtava (evropske) istorije i Drugih Evrope, koji zaslužuju empatiju i razumevanje. Treba dodati da su devedesete bile „godine Osla“, kada je Izrael važio za mirnodopsku zemlju. Nakba i 1948. se nisu pominjale u zapadnoj javnosti i to je bilo podnošljivo sve do dvehiljaditih.
Paralelno sa dominantnim diskursom o Šoi, u zapadnim zemljama se pojavio i postkolonijalni diskurs, koji je potekao sa globalnog juga i polako osvajao američke univerzitete. Ovaj diskurs je izazvao revoluciju u samorazumevanju zapada, od predstave istorije i kulture koja korača ka prosvetljenju, napretku i pravdi uprkos raznim zastojima uključujući Šou – do zapada koji otkriva sopstvene užasne zločine, uključujući dela genocida i stravična masovna nasilja koja su izvršile demokratske i liberalne zemlje u doba kolonijalizma.
U okviru ovog diskursa, Amerika više nije zemlja na braniku slobodnog sveta sa svojim najdemokratskijim ustavom, već zemlja koja je uništila mnoge starosedelačke narode, zasnovana na dubokom rasizmu koji nije nestao posle zvaničnog ukidanja ropstva, pa čak ni nakon borbe za građanska prava 60-ih godina 20. veka.
Između diskursa o Šoi i postkolonijalnog i antikolonijalnog diskursa koji se snažno razvio u velikim delovima akademske zajednice u Sjedinjenim Državama i širom sveta, nastala je velika napetost, uglavnom oko materijalnih i simboličkih resursa. Ona se posebno izoštrila na pitanju Palestine i Izraela. Jer dok je Izrael kao država preživelih Jevreja zadržao gotovo teološko mesto u diskursu Šoe, novi antikolonijalni diskurs je ukazivao na kolonijalističke elemente cionizma i države Izrael, uglavnom kroz koncept naseljeničke kolonizacije. On je ukazivao da su evropski Jevreji uz podršku velikih sila, u početku Britanije a kasnije Francuske i Sjedinjenih Država, opljačkali i preuzeli imovinu domaćeg palestinskog stanovništva, počev od 1948. preko 1967. do naših dana. U okviru ovog diskursa, Izrael nije viđen kao moralni odgovor na antisemitizam i Šou, već kao akutni simptom evropskog ubilačkog rasizma.
Važno je napomenuti da se tvrdnja da je cionizam imperijalistička i kolonijalistička pojava iskristalisala među palestinskim intelektualcima već početkom 20. veka, posebno nakon Balfurove deklaracije. Ona prati palestinski nacionalni pokret od tada do danas. To je bio i stav marksističkih mislilaca tokom Hladnog rata. Ali početkom 2000-ih, povodom Druge intifade, osvojila je američke, zatim i ostale zapadne akademske zajednice i ukorenila se u raznim međunarodnim telima.
Ključna prekretnica u ovom kontekstu bila je Konferencija protiv rasizma održana u septembru 2001. u Durbanu u Južnoj Africi. Na ovoj konferenciji koja je organizovana godinu dana posle početka Druge intifade, Izrael je uspeo da uz pomoć SAD-a i nekoliko zapadnih zemalja spreči oštre zvanične osude svoje politike. Ali na paralelnom Međunarodnom forumu organizacija za ljudska prava, koji je održan u okviru konferencije, Izrael je izložen oštrim kritikama bez presedana.
Na ovom forumu je vladao antikolonijalni i postkolonijalni diskurs globalnog juga, bez uticaja velikih sila. U završnoj deklaraciji foruma, Izrael je osuđen kao kriminalna država aparthejda i svrstan među okupatorske države koje krše ljudska prava. Optužen je za etničko čišćenje, dela genocida, rasističke zločine protiv čovečnosti, kršenje Ženevske konvencije i odluka Ujedinjenih nacija. Od njega je zatraženo da omogući povratak palestinskih izbeglica iz 1948, da im vrati njihovu imovinu i pruži im kompenzaciju za pretrpljene patnje. Odbijanje Izraela da to učini šteti stabilnosti regiona i celog sveta, kaže se u toj deklaraciji, uz poziv na sveobuhvatni bojkot Izraela sličan bojkotu Južne Afrike.
Na te procese Izrael je reagovao jačanjem veza između Šoe i ljudskih prava u međunarodnom diskursu. Primer toga je odluka UN-a da se 27. januar proglasi međunarodnim danom Šoe. Odluka je doneta na inicijativu izraelskog ministarstva spoljnih poslova, što je detaljno opisao Ron Adam, koji je služio u ambasadi Izraela pri Ujedinjenim nacijama, sa ciljem da se stvori alternativa palestinskom narativu koji je postajao dominantan u institucijama UN-a.
Sama odluka ima univerzalan karakter. Šoa je „ubistvo trećine jevrejskog naroda i mnogih drugih manjina“. Jevreji se pominju samo jednom i ne u vezi sa Izraelom. Nasuprot tome, izraz „ljudska prava“ pojavljuje se deset puta i jasno se povezuje sa različitim članovima Deklaracije o ljudskim pravima UN-a iz 1948. godine i Konvencije UN-a o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koja je usvojena iste godine.
Ova deklaracija naizgled ne služi narativu koji povezuje Šou sa državom Izrael. Skoro da čini suprotno: služi univerzalnoj ideji ljudskih prava i sloboda, zbog čijih je kršenja Izrael bio i nastavlja da bude žestoko kritikovan. Međutim, izraelska delegacija je svesno napravila kompromis oko raznih formulacija kako bi dobila podršku članica Generalne skupštine UN-a. Znali su dobro da su detalji manje važni. U svest svetske javnosti usađeno je da je međunarodni Dan sećanja na Šou automatski povezan sa tragedijom Jevreja.
U ove napore spada i inicijativa Izraela i njegovih saveznika da kritiku Izraela ili protivljenje cionizmu označe kao antisemitizam, što je proces koji je do svog vrhunca stigao 2016. kada je IHRA objavila definiciju antisemitizma, koju su zatim usvojile mnoge zapadne ali i druge zemlje širom sveta. Ova definicija efikasno pretvara antikolonijalni diskurs koji je u srži pokreta za palestinsko oslobođenje i koji u cionizmu vidi rasizam – u čin antisemitizma. Tako se na primer negiranje prava na samoopredeljenje jevrejskog naroda i tvrdnja da je Izrael rasistička tvorevina označava kao antisemitsko. Za sve to vreme, naravno, zvanična politika Izraela je zasnovana na uskraćivanju prava na samoopredeljenje palestinskom narodu.
Prema ovoj definiciji „poređenje savremene izraelske politike sa nacističkom politikom“ smatra se antisemitizmom (dok je izraelsko poređenje svih Palestinaca ili njihovih vođa sa nacistima dominantno od nastanka izraelske države). Sve to se usvaja uprkos činjenici da je i sam Vizel pisao da je poređenje Šoe sa drugim katastrofama u svetu temelj za stvaranje univerzalnog etičkog modela.
Tako su se sećanje na Šou i studije Šoe, prema onome kako ih zapadne države i institucije organizuju, pretvorile u sredstvo odbrane Izraela i cionizma od svake kritike, omogućavajući nastavak okupacije i sprečavajući svaku smislenu diskusiju o cionizmu i Nakbi.
Opravdanje za genocid
A onda se desio masakr 7. oktobra i za njim genocid, dok je raskol između elementa koji se doživljavao kao univerzalni i onog partikularno jevrejskog postao prava provalija: projevrejski sentiment se razvio u bezrezervnu podršku Izraelu i odvojio se od univerzalnog sentimenta ljudskih prava. Sećanje na Šou i studije o Šoi sada su otvoreno upregnuti u službu opravdanja izraelskog genocida.
Dešavanja od 7. oktobra su doživljena kao druga Šoa. Izrael, jedna od najvećih vojnih sila na svetu, ponovo je doživljen kao ultimativna žrtva, a Jevreji kao oni koji bespomoćno stoje naspram novih nacista. Pošto je to rat protiv nacista i ima za cilj da spreči drugu Šou, naivni i pomalo licemerni imperativ „nikada više“ pretvorio se u okrutnu zapovest „još više“ upravo zbog Šoe. Zapovest „ne ubij“ postaje „ubij“ upravo zbog Šoe. Genocid, etničko čišćenje, dehumanizacija i rasizam se pravdaju i normalizuju kao važne pouke Šoe. „Borba protiv antisemitizma“ kao glavna lekcija naučena iz Šoe služi kao izgovor za suzbijanje kritike genocida i kao sredstvo izraelske vlade da ućutka osnovne demokratske institucije, pre svega univerzitete, dok tone u autoritarizam ili nešto još gore. Danas se čini da je u Izraelu i u delovima zapadnog sveta glavno tumačenje izraza „nikada više“ najsličnije onome na šta je mislio ultradesničarski političar Meir Kahane kada je 1971. objavio knjigu istog naslova.
Vratimo se na Vizelove reči iz 1986: „Postoje ljudi koji su osetljivi samo na određenu kategoriju žrtve. To je pogrešno… Imamo direktan prenos užasa iz Etiopije, iz Kambodže. Dok je trajao, Vijetnamski rat smo pratili iz naših dnevnih soba. Dete kaže: ’Kada patim, zar ne plačem?’ Šta to znači? To znači ’zašto nisi osetljiv na moju patnju?’ Ljudi nisu osetljivi na našu patnju.“
Da li postoji važniji moralni imperativ od ovog o kome govori Vizel za ono što se dešava u Gazi? Ali da li bi se iko ko se poistovetio sa studijama Šoe, mejnstrim sećanjem na Šou u institucijama za obeležavanje Šoe kao što su Jad Vašem, muzej Šoe u Vašingtonu, spomen obeležje Aušvic i muzej Spomenika ubijenim Jevrejima Evrope u Berlinu – usudio da to glasno kaže? Na kraju krajeva, i sam Vizel je izuzimao palestinski slučaj. „Moralna imaginacija Elija Vizela nikada nije stigla do Palestine, a njegova humanost nije znala za granice sve dok se nije spotakao o vlastitu naciju“, pisao je istraživač Husein Hibis.
Odličan primer ovog ogromnog jaza jeste prisustvo državnog sekretara iz Bajdenove administracije Entonija Blinkena u februaru 2022. u Muzeju Šoe u Vašingtonu, gde je izjavio da Sjedinjene Države karakterišu napad Mjanmara na Rohindže u državi Rakajn kao akt genocida. Blinken je naglasio da to objavljuje upravo u muzeju Šoe, jer se sećanje na Šou nameće svima kao moralna odgovornost. Podsetio je i na svoju ličnu povezanost sa Šoom, jer je njegov očuh preživeli iz koncentracionog logora.
Dokazi genocida u Mjanmaru, dimenzije destrukcije i ubijanja, blede u poređenju sa onim što se dešava u Gazi. Da li neko može da zamisli Blinkena ili nekog njemu sličnog kako u Muzeju Šoe u Vašingtonu izjavljuje da iz obaveze prema sećanju na Šou mora da kaže da Izrael vrši genocid u Gazi? Dogodilo se upravo suprotno: muzej je izdao nekoliko izjava podrške Izraelu povodom 7. oktobra, dok je ćutao o genocidu u Gazi.
Mejnstrim studija Šoe i sećanja na Šou je postao deo problema umesto da ponudi rešenje. To je ono što u nauci zovemo „faktori koji omogućavaju“ (možda čak i ohrabruju) genocid. To nisu faktori koji sprečavaju, koji podstiču razvoj etičkih osećanja i političke svesti u borbi protiv genocida i masovnog nasilja.
Kao vazduh koji dišemo
Na kraju se vraćamo Alonu Konfinu čije je shvatanje istorije bilo sasvim drugačije. Svako ko pročita njegovu knjigu „Plaža Tanture“, koja se bavi sudbinom palestinskog sela u kome se dogodio pokolj a preživeli stanovnici proterani u maju 1948. i njegovu knjigu o Šoi „Svet bez Jevreja“ – videće da su to knjige zasnovane na istim istoriografskim pretpostavkama, uprkos velikim razlikama između događaja kojima se bave.
Alon je bio „kognitivistički“ fanatik istorije; mislio je da ona ima slučajnu i nepredvidivu dimenziju. Čak i ako događaji nisu potpuno slučajni, budući da imaju razloge i određeni pravac, oni nisu neizbežni. On je u to verovao svim srcem, i u svojim spisima je tome posvetio veliku pažnju. Insistirao je na tome da takozvano konačno rešenje jevrejskog pitanja i Nakba nisu ograničeni realnošću, iako svakako nisu bili slučajni. Stoga se Alon sporio sa dva radikalna pristupa. U slučaju takozvanog konačnog rešenja, Alon se udaljio od determinističkog pristupa koji je to smatrao neizbežnom pojavom zbog nacističke antisemitske ideologije, ili nužnim rezultatom nacističke birokratske mašinerije.
Alon je odbacio i objašnjenja gde se konačno rešenje posmatra kao slučajni ishod sticaja lokalnih okolnosti na vrhuncu rata. Umesto toga, predložio je objašnjenje iz oblasti kulturne istorije. Tvrdio je da je politička imaginacija stvorena pod nacističkim režimom, od početka zamišljala „svet bez Jevreja“. Tu političku imaginaciju su podrazumevali svi, uključujući i njene protivnike, „kao vazduh koji udišemo“. Kako se to tačno dogodilo? Kako bi bio stvoren svet bez Jevreja? Emigracijom? Prisilnom emigracijom? Proterivanjem? Delimičnim ili potpunim ubijanjem? To nije bilo unapred određeno. Politička imaginacija je davala pravac, ali bez obaveznih elemenata za njegovo ostvarenje.
Na isti način Alon je objasnio i Nakbu. I ovde on negira stanovište Ilana Papea, na primer, koji je u etničkom čišćenju video neizbežan ishod naredbi i priprema koje su poticale odozgo, na primer u vidu poznatog plana D iz marta 1948. U istoj meri negirao je i stanovišta istoričara poput Anite Šapiro, koji su tvrdili da se Nakba dogodila slučajno kao rezultat ratnih dešavanja, ne krivicom jevrejske već uglavnom arapske strane.
Alon je tvrdio da se Nakba nije dogodila ni potpuno slučajno ni kao rezultat pažljivog plana i zapovesti odozgo. I ovde je pribegao političkoj imaginaciji tog doba o „Izraelu bez Arapa ili sa mnogo manje Arapa“, koja je formirana još 30-ih godina 20. veka. Cionizam je u ovoj fazi zanemario primere federalnog uređenja ili dvonacionalnog modela za domovinu Jevreja i opredelio se za ekskluzivnu nacionalnu državu jednog naroda. Pošto je 45 odsto stanovništva na teritoriji koju su Ujedinjene nacije odredile za podelu 1947. bilo arapsko, bilo je jasno da će oni ili jedan deo njih morati da nestanu. Politička imaginacija cionista, baš kao i u slučaju nacista, bila je krajnje transparentna. „Kao vazduh koji udišemo“, zapisao je Alon.
U oba slučaja Alon pre svega naglašava široki kulturni obrazac koji podstiče političku imaginaciju, ali ne obavezuje nužno na katastrofalne ishode. U slučaju konačnog rešenja naglašavao je jak nacistički antisemitizam koji ima duboke religiozne i sekularne korene. U slučaju Nakbe, cionizam je shvatao kao oblik kolonijalnog naseljavanja, kako je tvrdio i Patrik Vulf, koga obilno citira. To je struktura, a ne događaj, odnosno situacija u kojoj naseljenici dolaze da zamene postojeće autohtono stanovništvo. Ipak, Alon je u oba slučaja izričito insistirao da ova zakonitost ne obavezuje na katastrofalne posledice, jer nešto u istoriji uvek ostaje slučajnost, neočekivano i otvoreno za različite mogućnosti. Kao primer je često navodio pad berlinskog zida novembra 1989. koji niko nije očekivao.
Dodao bih da je Alonova skoro fanatična vera u „otvorenost“ istorije slabila tokom poslednjih godina njegovog života, kada je video kako struktura naseljeničkog kolonijalizma zaista neizbežno i kroz gotovo nekontrolisanu unutrašnju dinamiku degeneriše Izrael u nedemoratski režim i izaziva krvoproliće u Gazi i na Zapadnoj obali.
Važnost političke imaginacije
U svakom slučaju, budući da Alon objašnjenje za ekstremno političko nasilje poput Šoe i Nakbe nalazi u kulturi, u oba slučaja je značajan prostor posvetio onome što je poljsko-jevrejski pravnik Rafael Lemkin, koji je skovao koncept genocida, nazvao kulturnim genocidom, ali bez korišćenja ovog koncepta i bez pozivanja na Lemkina.
Alon je tvrdio da „svet bez Jevreja“ takođe znači svet bez judaizma i zato se u opisu Kristalne noći fokusirao i na nasilje nad jevrejskim svetim knjigama. U slučaju Nakbe, insistirao je na tome da je kulturno nasilje deo negacije kolektivnog postojanja prognanih, posvećujući celo poglavlje izraelskom pljačkanju palestinske imovine 1948. Ovde Alon ističe ne samo materijalni aspekt koji jeste bio veoma dominantan, već i simbolički: onaj čija je imovina opljačkana nema gde da se vrati. To je poruka pljačkaša.
Na kraju, Alon je verovao u svedočenja žrtava kao važan istorijski izvor koji nas moralno obavezuje. To je lekcija iz istraživanja Šoe. Ovu metodološku pouku je primenio i u svojoj knjizi o Tanturi i objasnio je na nekoliko stranica: „Istražujem masovno nasilje i Šou već dugo vremena, te zbog toga delim profesionalne i etičke ambicije kolega da uključe glasove žrtava u glavni tok istorijskih spisa o ovim događajima. Postoji moralna obaveza da se prikažu glasovi žrtava rata iz 1948, civilne palestinske populacije, da joj se obezbedi pozornica i da se za njih zahteva pravda (u bilo kom obliku, kroz istorijsko priznanje, isplate finansijske nadoknade ili političke nagodbe).“
Ove Alonove reči bi trebalo da danas odjekuju Izraelom, u kojem gotovo da nema mesta za svedočenja žrtava genocida u Gazi, na televizijskim kanalima glavnih medija, ali ni u srcima većine Jevreja. Ekstremni procesi poricanja, negiranja i dehumanizacije prevladali su kod građana Izraela i vojnika koji ratuju u Gazi i bez srama i reakcija vojnog vrha na društvene mreže postavljaju snimke užasa onoga što čine u Gazi.
Ali još značajnije u Alonovoj istoriografskoj teoriji jeste važnost popularne političke imaginacije u formiranju strašnih zločina poput Šoe i Nakbe. Od 7. oktobra se oblikuje slika čiji koreni sežu decenijama unazad, o „Gazi bez Palestinaca“. Između 60 i 80 odsto Jevreja u Izraelu podržava Trampov plan, odnosno etničko čišćenje Pojasa Gaze. Nešto više od 10 odsto mu se protivi.
Ovi podaci svedoče o političkoj imaginaciji koja usmerava ponašanje jevrejske javnosti u Izraelu i služe kao indikacija nasilnog, destruktivnog diskursa koji je preuzeo tradicionalne i digitalne medije. Ovakva politička imaginacija, kako nas je Alon naučio, zajednička i vlasti i javnosti, usađena duboko u verskoj, političkoj, ideološkoj i kulturnoj tradiciji, na kraju se ostvaruje – ako je ne zaustavimo.
Kako bismo zaustavili sadašnju katastrofu i one do kojih će doći u skoroj i daljoj budućnosti, moramo ubrzano i iz osnova menjati viđenje Šoe u Izraelu i na zapadu.
U aprilu 2024. sam objavio članak pod naslovom „Da, ovo je genocid“ i odatle sam krenuo da objašnjavam zašto, po mom mišljenju, ono što se dešava u Gazi jeste genocid. Kao reakciju sam dobio mejl jednog kolege sa nekoliko oštrih primedbi. Posle par meseci mi se javio i rekao da je nakon sistematskog izgladnjivanja Pojasa Gaze od strane Izraela došao do zaključka da se tamo odvija genocid.
Isti kolega je član osnivačkog tima muzeja Šoe u jednom od velikih američkih gradova. Svoju dilemu je ovako formulisao: s jedne strane, od ovog časa svaki muzej Šoe bi morao da se bavi genocidom u Gazi kao što se bavi genocidom u Ruandi, Kambodži, Mjanmaru ili Bosni. S druge strane, ako se time budu bavili, mogli bi da izgube publiku i donatore. To je izazov sa kojim se suočavaju studije Šoe i genocida i sećanja na Šou uopšte.
Na kraju bih dodao da, iako glavni tokovi istraživanja Šoe i institucija za sećanje na Šou imaju tendenciju saradnje sa izraelskim vlastima i čak odobravanja genocida u Gazi – oni istovremeno omogućavaju nekima od istraživača poput Raza Segala, Omera Bartova i drugih, da formulišu neke od najoštrijih analiza izraelskih postupaka u Gazi i da ih čak u ranim fazama identifikuju kao genocid. Izazov ove oblasti jeste da postane opštija i šira, da palestinska istorija postane njen integralni deo. Ona treba da uključi i Nakbu i genocid u Gazi u polje svoga istraživanja i kao deo sećanja na Šou i druge genocide. To je po mom mišljenju najvažnija zaostavština Alona Konfina.
Autor je profesor istorije Holokausta na odseku jevrejske istorije na Hibru univerzitetu u Jerusalimu.
Amos Goldberg, Mekomit
Prevela: Alma Ferhat
