Foto: Lilit Andrić
Ono što je počelo uobičajenim manirom „kompletni idioti jer su rušili noću umesto danju“, „GIM, šta je to GIM“, „pa nije ti sin radio na modnoj pisti“, „ne dam Gašića“, „ne dam Gazivode“, „pilot helikoptera je bio pijan“ ili, u slučaju nadstrešnice: „jedino nju nismo renovirali“, a nastavilo se neuobičajenim „evo vam sva dokumentacija“ i krajnje neuobičajenim „ispunili smo vam sve zahteve“ – sada polako ulazi u nepredvidljivu ali neumitnu fazu. Od osvetničkog postizbornog „četiri godine tuge“ do „ko bi reko čuda da se dese“.
Aikido zahvat kojem je predsednik Srbije javno podučavao premijerku, tada početnicu u političkom ringu, očito ne pomaže sa studentima. Njihovu snagu ne može da upotrebi protiv njih. Jedini poen koji je predsednik Srbije uspeo da namakne, u ovom po njega prvi put neravnopravnom meču, je sporazum sa nekim prosvetnim sindikatima. Zato je resornoj ministarki u ostavci naložio da sad pod hitno pregovara i sa univerzitetima, a nastavnike koji i dalje štrajkuju pošalje kod direktora na razgovor.
Ali – studentska pobuna je već postala ono što je on najavljivao za sebe: opštenarodni pokret za državu. Održan je i referendum koji je takođe najavljivao – masovni protesti u gotovo svakom mestu su poprilično jasno izjašnjavanje protiv. Još gore – Nobelov komitet kojem je više puta slat predlog da predsednik Srbije bude nominovan za nagradu za mir, sada je prihvatio kandidaturu studenata.
Osokolili su se čak i partijski probrani ljudi po mini-kontramitinzima koje predsednik Srbije organizuje dok zaobilazi blokirane puteve i mostove. U etar su dospeli komentari: džaba ti takvo povećanje penzija, volim te ko sina koji je skrenuo u ćoravu stranu, ovi tvoji pacovčići sve izedoše, dvojica rade – četvorica gledaju, je l’ treba da se molim pred njim ko pred ikonom…
Iako je blagoizvoleo (kako sam voli da imenuje svoje postupke) da predsednički pomiluje neoptužene koji redom nisu želeli da budu pomilovani, kao ni onaj mučeni pas kojeg pomiluje samo pred kamerama, medijskom javnom servisu preti tužbom jer prvi put posle ko zna koliko godina svoj TV Dnevnik nije započeo sa „predsednik Srbije Aleksandar (pazite na akcentovanje) Vučić“, nego je u prvu vest stavio studente. Za londonski Gardijan je još ranije rekao da je najgori i najlažljiviji tako da sad, kad je objavljeno da ga studentski protesti ruše, ne mora posebno da bljuje vatru. To radi njegova glasnogovornica sa estrade, tačnije: sa dna estrade – poliva fekalijama Đokovića jer se uslikao u majici „Studenti su šampioni“ i Madonu koja je napisala hvalospev o studentima u Srbiji (za Marinu Abramović ne zna ko je inače bi i nju napljuvala).
No, sve deluje onako kako mi je prijatelj svojevremeno objasnio svoj ljubavni život: kao da uporno pokušavaš da programe za Mekintoš instaliraš u PC kompjuter. Ne funkcioniše.
