Na dan druge inauguracije Donalda Trampa, u Odesi je veći deo popodneva na snazi bila uzbuna za vazdušni napad. Ljudi su gledali svoja posla. Na uličnim tezgama i dalje se prodavala kafa. Tramvaji su i dalje vozili. Na Privozu, ogromnoj pijaci za voće i povrće (i sve ostalo) na neko vreme je nestala struja, ali to kao da nije imalo uticaja na trgovinu; ako je bilo malo kupaca, to je zato što je bio ponedeljak.
Ako krešendo beogradskih demonstracija ne bude opći, zajednički zahtjev za povijesnim odustajajem Beograda od Bosne i Hercegovine, s jasnim i razgovjetnim retoričkim figurama koje nam dozivaju sliku da je Bosna za Srbiju, recimo, Holandija, da Republika Srpska nije ratni plijen Srbije, da se Srbija odriče svih nacionalističkih aspiracija, da je RS unutrašnja pokrajina Bosne baš kao što je Vojvodina unutrašnja pokrajina Srbije, uz prevođenje takvih zahtjeva u prijateljsku politiku spram Bosne i Hercegovine, dakle, ako na kraju svih protesta za bolji život oslobođen AV terora, ne bude Bosna kao univerzalna srpska riječ za konačno odustajanje od hegemonije, džaba smo krečili.
Mnogi Ukrajinci oduvijek su imali ambivalentan odnos prema najistočnijem dijelu zemlje. Uprkos tome, oni činjenicu da Rusija ondje nastavlja napredovati vide kao katastrofalan gubitak.
„Poput rasprave s ogledalom.“ Ovako istoričar diplomatije Sergej Radčenko opisuje kako se Nikita Hruščov pripremao za pregovore sa Dvajtom Ajzenhauerom posle smrti Josifa Staljina. Sovjetski lider je zamišljao šta će reći američkom predsedniku i kako će Ajk u početku odbacivati njegove argumente, a zatim ih prihvatiti kao jedino rešenje.
Nakon ruske agresije na Ukrajinu, iz Rusije je krenuo novi masovni talas emigracije, a među emigrantima su se našli i brojni umetnici, pisci i intelektualci. Neki su Rusiju napustili i ranijih godina, bežeći od Putinove diktature i nepodnošljive društvene atmosfere koja odiše ropskom pokornošću hazjajinu.
O namjerama Moskve u Bosni i Hercegovini. O Zapadu
Rusija i Sjeverna Koreja produbljuju svoje odnose. To se ne tiče samo Vašingtona nego stavlja i Peking pred dilemu.
Mirovna konferencija u Švicarskoj dala je prilično mršave rezultate. Poseban su razlog za to dva nespojiva cilja.
Društvo u Rusiji je danas užasno homofobno. Tako za Radio Slobodna Evropa svoju domovinu opisuje Dmitri, 28-godišnji Rus koji boravi u migrantskom centru pored Sarajeva. Rusiju je, priča, zauvijek napustio sredinom aprila.
Na naslovnoj strani hvaljenog ruskog nezavisnog lista Nova gazeta 25. februara 2022. osvanuo je naslov „RUSIJA BOMBARDUJE UKRAJINU“. Ljudi koji čitaju The New York Times ili gledaju BBC već su znali ono što je za većinu u Rusiji bila novost. Tih poslednjih dana februara zapitkivala1 sam ljude u Sankt Peterburgu – prijatelje, poznanike, nepoznate kelnere i prodavačice – „Šta mislite, da li mi bombardujemo ukrajinske gradove? Da li granatiramo Kijev?“ Oni koji su imali prijatelje ili porodicu u inostranstvu obično su odgovarali potvrdno. Oni koji nisu, govorili su ne, naravno da ne, kakva luda ideja.
Svako denuncira svakoga: U Rusiji rastu “pritužbe građana”. Društvo stoički prihvata povratak u staljinizam.
Putin sa svojom reorganizacijom kabineta može ubiti dvije muhe jednim udarcem. Jedan autsajder iznenada je postao ministar odbrane.
