Na bini je bio osnivač Instituta, Kalim Sidiki, strastveni pristalica iranske teokratije. Fetva je, rekao je publici, pravedna i Ruždi mora da umre. Pitao je ko se u publici slaže sa tim. Većina je podigla ruke. Nastavio je sa pitanjem koliko bi od prisutnih bilo spremno da ubije Ruždija? Većina je zadržala ruke u vazduhu. Bio je to zapaljiv, zastrašujući trenutak, zabeležen kamerama i prikazan u večernjim vestima, a zatim se o njemu raspravljalo u parlamentu.
Međunarodni komitet za odbranu Salmana Ruždija, formiran nakon izdavanja fetve, razmatrao je da li da pozove vlasti da optuže Sidikija za pozivanje na ubistvo ili da možda sami pokrenu privatnu tužbu. Predsednica komiteta, Fransis D’Suza, bila je protiv takvog koraka. Ni Sidiki ni njegovi sledbenici, rekla mi je godinama kasnije, nisu bili „u poziciji da sprovedu fetvu… Nisu imali oružje, nisu znali gde se Salman nalazi, niti su imali neposrednu nameru da sprovedu pretnje. Dakle, koristeći poznatu presudu američkog suda o pozivanju na nasilje, nije postojala ‘jasna i neposredna opasnost’ da Sidikijeve reči prerastu u delo.“ Komitet se složio i odlučio da ne pokreće tužbu.
Danas bi takva odluka bila zapanjujuća. Stavovi prema pozivanju na nasilje značajno su se promenili u protekle četiri decenije. Prag osetljivosti na ovo delo je mnogo niži. A percepcija pozivanja na nasilje je više nego ranije uslovljena konkretnim političkim stavovima. Oba ova trenda vidljiva su u dva slučaja koji su nedavno dospeli u javnu raspravu: Lusi Konoli i bend Bob Vylan.
Lusi Konoli osuđena je na 31 mesec zatvora zbog izazivanja rasne mržnje u zapaljivom tvitu tokom prošlogodišnjih antimigrantskih nereda u Engleskoj. Neredi su usledili nakon što je sedamnaestogodišnji Aksel Rudakubana ubio tri devojčice iz plesne škole u Sautportu u Engleskoj. Neki učesnici u neredima su napadali hotele u kojima su bili smešteni migranti, verujući u lažne glasine o poreklu ubice – koji je inače rođen u Engleskoj. „Masovna deportacija odmah, zapalite sve jebene hotele pune tih skotova, baš me briga“, napisala je Konoli u tvitu koji je kasnije obrisala, i dodala: „Ako me to čini rasistom, neka bude.“
Bob Vylan, engleski pank-rep duo, izazvao je bes kada je na festivalu u Glastonberiju predvodio masu u skandiranju: „Smrt, smrt za IDF (Izraelske odbrambene snage).“ Premijer Ujedinjenog Kraljevstva Kir Starmer osudio je skandiranje, neki komentatori su ga uporedili sa skupovima u Nirnbergu, policija je pokrenula istragu, a BBC je kritikovan jer je to emitovao.
Ni jedan od ova dva slučaja ne dostiže prag poziva na nasilje koji je u vezi sa Ruždijem postavila D’Suza, mada je Konoli mnogo bliža toj granici od Boba Vylana. Ono što takvi slučajevi otkrivaju jeste način na koji širenje značenja pozivanja na nasilje postaje sredstvo za pojačanu kontrolu slobode govora.
Ipak, mnogi koji su se zalagali protiv osude i zatvaranja Konoli, pozdravili su istragu protiv benda Bob Vylan. Mnogi koji su osudili „kulturu otkazivanja“ poslednjih godina, slavili su to što su drugi festivali, koncertne dvorane pa i njihov agent „otkazali“ bend. SAD, koje su inače kritikovale britansku netoleranciju prema slobodi govora, poništile su bendu vize za zakazanu turneju u Americi. Kako je primetio Brin Haris iz Unije za slobodu govora, ovaj slučaj „testira toleranciju desničara prema slobodi govora, od kojih mnogi tvrde da je podržavaju, ali sada se ponašaju kao Meri Vajthaus (nekadašnja britanska konzervativna aktivistkinja) na koncertu Sex Pistolsa“.
Postupanje prema Konoli i drugim antimigrantskim demonstrantima dovelo je i do tvrdnji o „dvostrukim standardima u policiji“. U stvari, kako sam već ranije pisao, „istorija policijskog delovanja je istorija dvostrukih standarda“. Godinama su mete preteranog nadzora gotovo isključivo bili crni ljudi, irski republikanci ili radikalni radnici. Ono što se promenilo jeste da su se granice takve policijske prakse pomerile. Vlasti su postale osetljivije na pitanja rase i identiteta, dok je nadzor određenih delova radničke klase postao direktniji.
Postoji duga lista ljudi koji su dobijali oštre kazne zbog zapaljivih komentara koji su ocenjivani kao pozivanje na nasilje. Na protestu ispred danske ambasade u Londonu 2006. zbog karikatura proroka Muhameda, demonstranti su uzvikivali „Bombarduj, bombarduj UK“ i nosili transparente sa natpisima poput „Uništite one koji vređaju islam“. Ti slogani su bili grozni, ali ne gori od Konolinog tvita. Četvoro demonstranata osuđeno je za „pozivanje na ubistvo“ i „rasnu mržnju“, i dobili su kazne između četiri i šest godina zatvora. Takvi slučajevi retko su privlačili pažnju onih koji sada kritikuju dvostruke standarde u policiji.
Takođe nije tačno, kako neki tvrde, da su vlasti blage prema pro-palestinskim protestima. Novinari poput Ričarda Medhersta i Ase Vinstenlija uhapšeni su zbog onoga što su pisali. Akademik Haim Brešit, osnivač Jevrejske mreže za Palestinu, uhapšen je (i kasnije pušten bez podizanja optužnice) zbog „govora mržnje“ tokom demonstracija protiv izraelske ambasadorke Cipi Hotoveli. „Palestinska akcija“ proglašena je terorističkom organizacijom zbog organizovanja nenasilnih protesta, uključujući i one na vojnim aerodromima.
Danas se mnogo govori o dvostrukim standardima u radu policije, ali nedovoljno o dvostrukim standardima u zalaganju za slobode. Dokle god smo spremni da branimo slobode samo nekih, a ne svih, ostavljamo prostor da se bilo čije slobode ugroze.
Prevela Luna Đorđević
