Foto: Screenshot
Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i ostali članovi neformalnog Društva za negiranje i proslavljanje genocida i veličanje ratnih zločinaca vodili su golemu histeričnu kampanju protiv Rezolucije o genocidu u Srebrenici. Ova skupina obožavalaca Ratka Mladića i masovnih grobnica nije žalila truda da sopstveni narod odbrani od optužbe da je genocidan, pa su tako na Kuli Beograd džinovskim slovima ispisali poruku „Mi nismo genocidan narod. Pamtimo…“, u potpisu: Ponosna Srbija i Srpska. Ista reklamna poruka ukrasila je silne bilborde diljem Srbije i Republike Srpske, ali i naslovne stranice nečega što se kupuje na trafici, ali nisu novine.
Bitka je bila uzaludna i unapred izgubljena, Rezolucija je doneta, ali – gle čuda – srpski narod nije proglašen genocidnim. Nikome ne pada na pamet da Srbe ili bilo koji drugi narod optužuje da su genocidni, osim samozvanih srpskih patriota i najvećih Srba od postanka vaseljene. Usput budi rečeno, tu frazu „genocidni narod“ lansirali su memorandum-dum akademici u drugoj polovini osamdesetih godina, Vasilije Krestić je Hrvate nazivao „genocidnim narodom“, niko drugi u civilizovanom svetu ne služi se takvim jezikom iz prostog razloga što je u civilizovanom svetu organicistički način mišljenja prokazan.
Svi znaju šta su radili
Moglo bi se potanko pisati o sramotnim postupcima mladićevaca, ali umesto da podlegnem iskušenju demona racionalne analize, mislim da je izglednije da postavim nekoliko razboritih pitanja. Da li ubica zna da je ubio? Zna. Da li počinioci genocida znaju da su počinili genocid? Naravno da znaju, znali su unapred šta će uraditi, što je Ratko Mladić i rekao na sednici Narodne skupštine Republike Srpske još u maju 1992. godine.
Da li ratni huškači znaju da su huškali, da li propovednici zločinačke ideologije znaju da su spremali teren za ratne zločine i genocid, da li zagovornici Velike Srbije znaju da su planirali etničko čišćenje i genocid, da li crtači mapa proširene Srbije znaju da su zacrtali masovno prolivanje krvi? Naravno da znaju, nisu maloumni.
A onaj što je u julu 1995. godine za govornicom Narodne skupštine Srbije urlao „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“, onaj što je bio generalni sekretar Šešeljeve Srpske radikalne stranke, onaj što je obilazio zločinačke srpske snage tokom opsade Sarajeva, onaj što je lepio tablu sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“, onaj što je Skupštinu proglasio sigurnom kućom za Ratka Mladića, onaj što je organizovao demonstracije protiv hapšenja Radovana Karadžića – da li on zna šta je radio? Naravno da zna.
Sto za jednoga
To je isti onaj Vučić što je sve ratne zločince proglasio zaslužnim građanima, pa su se razmileli po glavnim odborima vladajućih partija, ne skidaju se sa televizija s nacionalnom frekvencijom, obilaze ustanove kulture i tamo promovišu svoje knjižurine u kojima falsifikuju prošlost, predaju na Vojnoj akademiji i učestvuju u svim mogućim državnim proslavama, kao ugledni i počasni gosti. Da li Vučić zna šta radi kad glorifikuje masovne ubice, štiti murale Ratka Mladića, poriče genocid i zagovara zločinačku velikodržavnu ideologiju koja je dovela do agresije na BiH, opsada, masovnog proterivanja Bošnjaka, organizovanih silovanja, nebrojenih ratnih zločina i genocida? Naravno da zna.
Da li svi oni koji se pridružuju radikalsko-socijalističkoj bandi iz ovih ili onih razloga, mahom lukrativnih, znaju šta rade? Znaju. Da li obični građani koji pristaju da budu taoci zločinačke politike, koji negiraju zločine i genocid, koji podržavaju ubice i njihove ideologe znaju šta rade? Naravno da znaju, punoletni su i odgovorni za svoje postupke, bez obzira što to ne žele da budu. Dakle, sve je u najboljem redu, a ovo masovno ludilo koje je zahvatilo srpske medije i javnost poslednjih nedelja, dirigovano sa Andrićevog venca, sasvim je očekivana i zakonomerna pojava.
U nekom normalnijem svetu, celokupno rukovodstvo SPS-a i SRS-a bilo bi lustirano, većina bi bila i na odsluženju robije, ove partije bi bile zabranjene, kao i ideologija koju propovedaju. Pošto ne živimo u takvom svetu, već u ovom naopakom, u Srbiji su na vlasti već decenijama razne nacionalističke frakcije, pa i direktni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata. Milioni birača glasaju za takve ljudske sramote još od 1990. godine, tako da je ova orgija beščašća, ruganja žrtvama i zatiranja poslednjih ostataka zaklanog morala posledica slobodnog izbora stanovništva ove nesrećne zemlje. Da milioni nisu glasali za Miloševića i Šešelja, ne bi bilo ni ratova, ni ratnih zločina i genocida, pa sad ne bi morali da negiraju genocid.
Zabrana sećanja
Sam tekst Rezolucije je suštinska negacija dominanatne srpske politike, ideologije, kulture i stanja duha. Naziv Rezolucije glasi „Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine”. Sećanje je zabranjena reč u Srbiji, ko god se seća šta je juče bilo, taj je srpski neprijatelj, autošovinista, nacionalni izdajnik, slučajni Srbin i domicilna ništarija. Prošlost guramo pod tepih zaborava, ne sećamo se ni žrtava iz sopstvenog naroda, njih zloupotrebljavamo zarad održavanja osvetničke mržnje, a kamoli žrtava koje su pobile srpske vojne, paravojne i policijske snage.
Promišljanje je delatnost kojom se ne bavimo, jer je reč o antisrpskoj ujdurmi očigledno uvezenoj sa trulog Zapada. Pogotovo nam je mrsko promišljanje o sopstvenim grehovima i zločinstvima, takvim mučnim preispitivanjima savesti se ne bavimo, to je strogo zabranjeno.
Rezolucija se poziva na Povelju Ujedinjenih nacija, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima i Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, što smatramo direktnim atakom na nacionalni identitet. Poenta nacionalističkog projekta i pratećih zločina bilo je otcepljenje od sveta i zatvaranje u sopstveni brlog, gde možemo da činimo šta nas je volja, da pustimo na volju najnižim instinktima i najmračnijim porivima duše. Ljudska prava ne priznajemo, zanimaju nas samo nacionalna prava, a i to samo za pripadnike vladajuće kaste. Za obične podanike nema nikakvih prava, oni služe samo kao roblje i posluga samozvanim rodoljubima.
Nekažnjivost zločinaca kao ugaoni kamen
Rezolucija podseća na presude Haškog tribunala koje sadrže presude za zločin genocida nad bosanskim Muslimanima počinjen u Srebrenici 1995. Dominantno javno mnjenje u Srbiji ne priznaje Haški sud, smatra ga antisrpskim, a njegove presude delom svetske zavere protiv Srba. Svi zločinci koji su osuđeni za genocid i zločine protiv čovečnosti u Srbiji se veličaju kao narodni heroji.
Rezolucija potvrđuje “svoje snažno protivljenje nekažnjivosti za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine, ili druga kršenja međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnog zakona o ljudskim pravima”, što je udar na temelje bespravnog poretka koji vlada u Srbiji. Nekažnjivost zločinaca je ugaoni kamen na kojem smo sagradili naš politički i društveni poredak, kod nas se kažnjavanje onih koji su ubijali u ime srpstva smatra zločinom. Nekažnjivost se potom širi i na druge slojeve, pre svega na vladajuću kliku, svi članovi vlastele su nepodložni zakonu, nalaze se iznad pravosuđa i mogu da krše zakon koliko im duša ište.
Rezolucija naglašava “odgovornost država da okončaju nekažnjivost i, u tom cilju, da temeljno istražuju i krivično gone, u skladu sa svojim relevantnim međunarodnim pravnim obavezama i svojim domaćim pravom, lica odgovorna za takva dela, kako bi se izbeglo njihovo ponavljanje i kako bi se došlo do održivog mira, pravde, istine i pomirenja, za koje je učešće žrtava i preživelih, kao i članova njihovih porodica centralno”.
Ima bar deset godina kako u ladicama Tužilaštva za ratne zločine čami 2.500 predmeta kojima se niko ne bavi. Državna politika je da se ratni zločinci ne gone, a ako ih neka druga država potražuje – da ih sakrivamo i čuvamo kao zenicu oka i naše najveće bogatstvo. Naprednjački režim i ostali nacionalistički zaluđenici osećaju istinsko gađenje prema miru, pravdi, istini i pomirenju – za njih su to četiri jahača apokalipse. Stvaranje ambijenta pogodnog za ponavljanje ratova i zločina je kategorički imperativ.
Udžbenici za predvojničku obuku
Rezolucija “osuđuje bez rezerve svako poricanje genocida u Srebrenici”, a srpski poredak se zasniva na poricanju genocida koji istovremeno slavimo i navijamo za njegovo ponavljanje. Rezolucija “poziva države članice da čuvaju utvrđene činjenice, uključujući i kroz svoje obrazovne sisteme, razvijanjem odgovarajućih programa, takođe u znak sećanja, u cilju sprečavanja poricanja i pogrešnog tumačenja i pojave genocida u budućnosti”.
U našim udžbenicima istorije prošlost je krivotvorena, a nastava istorije ne služi za učenje o prošlim događajima i razumevanje povesnih procesa, već za “predvojničku obuku”, kako reče Dubravka Stojanović. Za bliža obaveštenja pogledati njenu knjigu “Prošlost dolazi”. Prema predviđanjima optimističkih futurologa, lekcija o Srebrenici bi mogla da se nađe u srpskim udžbenicima već za 200-300 godina.
Rezolucija bez rezerve osuđuje veličanje osuđenih ratnih zločinaca, što je udar na jednu od glavnih aktivnosti srpskih vlasti, ali i na uličnu umetnost koja se diči stotinama murala, stensila, portreta i grafita posvećenih Ratku Mladiću. Rezolucija “poziva na nastavak procesuiranja počinilaca genocida u Srebrenici koji tek treba da se suoče sa pravdom”, što je takođe u suprotnosti sa vrednosnim sistemom Srbija koja ljubomorna čuva optuženike i ne da ih nikom, pogotovo tuđinskim sudovima koji bi da im sude za genocid samo zato što su ga počinili.
Mrtvi nas neće rehabilitovati
Rezolucija zahteva od generalnog sekretara da uspostavi program informisanja pod nazivom „Genocid u Srebrenici i Ujedinjene nacije“, započinjući aktivnosti na pripremama za obeležavanje 30. godišnjice, 2025. godine. Zvaničnici Srbije 11. jul obeležavaju ili negiranjem genocida, ili njegovim proslavljanjem, kao što to čini narodni poslanik i funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović koji tog dana Srbima čestita “oslobađanje Srebrenice”.
Rezolucija poziva države i društva da “obeležavaju Međunarodni dan, uključujući posebne komemoracije i aktivnosti u znak sećanja i u čast žrtvama genocida 1995. godine u Srebrenici, kao i odgovarajuću edukaciju i aktivnosti podizanja svesti javnosti”. Nacionalističke političare, kulturnjake i ideologe ne zanima nikakvo podizanje svesti, oni predano rade samo na dodatnom pomračivanju svesti i zarobljavanju vlastitih sunarodnika u zločinački lavirint. To što će se 11. jul širom sveta obeležavati kao Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici, za njih će biti još jedan dokaz velikog belosvetskog komplota protiv srpskog naroda. Žrtava ne žele da se sećaju, niti da im odaju počast, jer su na strani onih koji su žrtve pobili.
Rezolucija je doneta, 11. jul će se diljem planete obeležavati, uz odavanje počasti žrtvama genocida, uz primereni pijetet i saosećanje sa onima koji su postradali od zločinačke ruke i neljudske, ubilačke ideologije. U mnogim zemljama lekcije o Srebrenici ući će u udžbenike, deca će učiti šta se u julu 1995. godine dogodilo u Istočnoj Bosni, biće to opomena da se ništa slično ne ponovi. Za to vreme Srbija će nastaviti da poriče genocid, da falsifikuje prošlost, da predstavlja sebe kao žrtvu, da truli i da se guši u atmosferi moralne truleži. Na vlasti će biti ovaj ili onaj nacionalista, radikalni ili umereni, poricatelj ili relativizator zločina i genocida, ali svakako čuvar zločinačkog nasleđa. A za himnu bismo mogli da uzmemo “Posmrtnu rehabilitaciju” Tadeuša Ruževiča:
Mrtvi se sećaju
naše ravnodušnosti
Mrtvi se sećaju
našeg ćutanja
Mrtvi se sećaju
naših reči
Mrtvi vide naše njuške
razvučene od uva do uva
Mrtvi vide naša
tela što se uzajamno taru
mrtvi vide naše ruke
složene za pljeskanje
Mrtvi čitaju naše knjige
slušaju naše govore
što smo ih odavno održali
mrtvi čuju
mljaskanje jezika
mrtvi proučavaju referate
učestvuju u diskusijama
već završenim
mrtvi vide stadione
horove ansamble u skandiranju
Krivi su svi živi
kriva su mala deca
koja su dodavala bukete cveća
krivi su ljubavnici
krivi su
krivi su oni što su pobegli
i oni što su ostali
oni koji su govorili da
i oni koji su govorili ne
i oni koji nisu ništa govorili
mrtvi prebrojavaju žive
mrtvi nas neće rehabilitovati
