Prošao je vek od smrti Vladimira Lenjina i više od tri decenije otkako je njegov boljševički projekat propao. Međutim, dok je veći deo njegovog političkog života iz današnje perspektive vrlo problematičan, njegov nemilosrdni pragmatizam, nazovimo to tako, i danas ima značaj.
Setimo se Lenjinove poznate posvećenosti „konkretnoj analizi konkretne situacije“. Treba izbeći i dogmatsku vernost ideji i neprincipijelni oportunizam. U uslovima realnog sveta koji se ubrzano menjaju, jedini način da ostanete istinski verni principu – da ostanete „ortodoksni“ u pozitivnom smislu te reči – jeste da promenite vlastito stanovište. Tako su 1922, pošto su pobedili u građanskom ratu, boljševici zdušno prihvatili „novu ekonomsku politiku“, dozvoljavajući mnogo širi prostor za privatnu svojinu i tržište.
Objašnjavajući ovu odluku, Lenjin se poslužio analogijom sa planinarom koji mora da korakne unazad „da bi skočio dalje napred“. Pošto je nabrojao dostignuća i neuspehe nove sovjetske države, Lenjin zaključuje: „Komunisti koji nemaju iluzija, koji se ne odaju malodušnosti i koji zadržavaju svoju snagu i okretnost ‘da počnu ispočetka’ opet i opet u izvršavanje nekog izrazito teškog zadatka, nisu prokleti (i verovatno neće nestati).“
U tome se može čuti odjek Serena Kjerkegora, danskog teologa od koga bi marksisti mogli mnogo da nauče. Nijedan revolucionarni proces, verovao je Lenjin, nije postepen, već se ponavlja, to je kretanje ponavljanjem početka opet i opet.
Može li se bolje opisati naš položaj danas? Posle „opskurne katastrofe“ 1989. koja je definitivno stavila tačku na epohu započetu Oktobarskom revolucijom 1917, više se ne može tvrditi nikakav kontinuitet s onim što je „levica“ značila u poslednja dva veka. Mada će nam zauvek u sećanju ostati neizbrisivi trenuci kao što su jakobinski vrhunac Francuske revolucije ili Oktobarska revolucija, te priče su završene. Sve bi trebalo iznova promisliti sa novog polazišta.
Danas, kada je globalni kapitalizam postao jedina prava revolucionarna snaga, novi pristup je važniji nego ikad. Ono što je ostalo od levice opsednuto je zaštitom starih dostignuća države blagostanja, projekta koji u velikoj meri ignoriše koliko je kapitalizam promenio strukturu naših društava u poslednjih nekoliko decenija.
Naravno, ima izuzetaka. Janis Varufakis je jedan od retkih teoretičara i političara koji su prepoznali ovaj proces kakav jeste. Kapitalizam se, tvrdi on, pretvara u tehno-feudalizam, zbog čega tradicionalna antikapitalistička retorika gubi na snazi. To implicira da treba da napustimo socijalnu demokratiju i njenu osnovnu ideju levo-liberalne države blagostanja.
Na pravi lenjinistički način, Varufakis vidi da se predmet naše kritičke analize (kapitalizam) promenio i da se mi moramo menjati s njim. U suprotnom, samo ćemo pomoći kapitalizmu da se revitalizuje u novom obliku.
Lenjinov pragmatizam nije dostupan samo levici. Prošlog meseca je Ami Ajalon, bivši lider Šin Beta (izraelske unutrašnje bezbednosne službe), pozvao na promenu paradigme: „Mi Izraelci ćemo imati bezbednost samo kada oni, Palestinci, budu imali nadu. To je ta jednačina.“ Pošto Izrael neće biti bezbedan sve dok Palestinci ne budu imali svoju državu, izraelske vlasti bi trebalo da oslobode Marvana Bargutija, zarobljenog vođu Druge intifade, da vodi pregovore o njenom stvaranju.
„Pogledajte palestinske ankete“, kaže Ajalon. „On je jedini lider koji Palestince može predvoditi do stvaranja države uz Izrael. Pre svega zato što veruje u koncept dve države, a drugo zato što je za sebe izborio legitimitet u našim zatvorima.“ Zaista, mnogi vide Bargutija (koji je na robiji više od dve decenije) kao neku vrstu palestinskog Nelsona Mandele.
Evo primera koji možda još više iznenađuje. Posle medijskih napisa da bi uskoro mogao biti smenjen sa funkcije, komandant ukrajinske vojske Valerij Zalužni je objavio komentar u kojem je izložio svoje prioritete za Ukrajinu i identifikovao one koji su najvažniji za ratne napore. „Ogroman je izazov s kojim se suočavaju naše oružane snage“, napisao je on. „Treba stvoriti potpuno nov državni sistem za promenu naoružanja.“
To znači još više „bespilotnih sistema – kao što su dronovi – zajedno sa drugim vrstama naprednog oružja, što će omogućiti Ukrajini da izbegne da bude uvučena u pozicioni rat, u kom mi nemamo prednost“. Zatim je „gvozdeni general“, kako ga ponekad nazivaju, priznao da Ukrajina mora da se pripremi za redukciju vojne podrške, budući da su joj ključni saveznici pritisnuti sopstvenim političkim tenzijama.
Zalužnijev kratak komentar vidim kao lenjinističku (to jest, principijelno-pragmatičnu) intervenciju. Istina, i radikalni levičari i sam Zalužni smatrali bi ovu karakterizaciju apsurdnom, a ja nisam stručnjak za borbe za prevlast koje se trenutno vode u Ukrajini, niti za ulogu koju Zalužni u tome igra. [Zalužni je u međuvremenu ipak smenjen]. Samo kažem da je general vešto spojio vernost cilju (održavanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Ukrajine kao demokratske države) sa konkretnom analizom situacije na bojnom polju.
Grubo rečeno, prošla je herojska faza narodnog otpora protiv osvajača i borbe prsa u prsa na prvim linijama fronta. Ukrajina mora da promeni fokus usvajanjem novih tehnologija koje odgovaraju potrebama produženog rata, čime će biti korak ispred rastuće nespremnosti zapadnih zemalja da beskrajno šalju pomoć. Ukrajina će takođe morati da dovede u red svoje dvorište, odlučnijim delovanjem protiv korupcije i oligarha i jasnim artikulisanjem šta je to za šta se bori.
Iznad svega, Ukrajini je potrebna zajednička vizija koja nije usko nacionalistička ni definisana sumnjičenjem ukrajinske levice za proruski uticaj. Da bi odoleli posledicama ratne iscrpljenosti, Ukrajinci treba da rezonuju kao Lenjinov planinar.
Prevela Milica Jovanović
